Историја манастира Епархије бихаћко-петровачке

Mapa manastira eparhije bihacko petrovacke

мапа преузета уз одобрење аутора са странице ЕЗТ

Бихаћка епархија основана је 1925. године и у њен састав су ушле административне општине: Босански Петровац, Сански Мост, Кључ, Бихаћ,Крупа и Цазин. Као таква, ова епархија постојала је до 1931. године, када је подељена између бањалучке, горњокарловацке и далматинске епархије. Први епископ ове епархије био је др Венијамин Таушановић, изабран 6. децембра 1925. године. После његовог премештања за епископа злетовско-струмичког, епархијом је администрирао Владика зворничко-тузлански Нектарије. На заседању Светог архијерејског сабора 1990. године обновљена је бихаћка епархија, под називом бихаћко-петровачка епархија, са седиштем у Босанском Петровцу (Петровац). Привремено седиште епархије је у Кључу. За Администратора васпостављене бихаћко-петровачке епархије постављен је 1990. године епископ далматински Николај. Свети архијерејски сабор је на редовном заседању 1991. године изабрао протосиндјела Хризостома Јевица за епископа бихаћко-петровачког. Епархија је настала из делова бањалучке и далматинске епархије.

У Другом светском рату страдали су бројни храмови и остала црквена здања обновљене епархије, а који су тада били у саставу бањалучке и далматинске епархије. Та страдања српских светиња настављена је и у рату 1990-1995. До сада је на подручју бихаћко-петровачке епархије срушено пет цркава, а знатно су оштећене две. Један парохијски дом је срушен, а догодило се оно сто историја не памти – убијање исте жртве два пута у размаку од пола века. У Другом светском рату хрватске усташе мучки су побиле преко хиљаду невиних српских житеља ливањског краја. После пола столећа, 11. августа 1991. године, мученичкке кости преко 1.200 Срба извађене су из херцеговачких јама и сахрањене у крипти Спомен-костурнице у Ливну. У том светом и историјском чину учествовао је и српски патријарх господин Павле који је, поред осталог, рекао: „А ми овдје стојимо пред гробницом наше браће и сестара, жена и недужне дјеце који су прије педесет година осуђени на смрт такву какву нико није могао замислити, и због кривице коју само нељуди могу измислити. Кривица им је била што се нису родили у народу оних који су их убијали и бацали у јаме; што су били друге вјере и другога писма, него они што су их на смрт осудили и оних који су нечовјечну осуду нечовјечно извршавали.” Та Спомен-костурница је у овом садашњем рату минирана, а мученичке мости недужних Срба поново су „убијали” синови оних који су ове невине Србе мучки уморили пре пола столећа.

Велика разарања епархија је доживела током хрватске агресије, операције „Олуја” августа 1995. године, када су бројни храмови порушени и демолирани, а велики број парохијских домова и других објеката Српске цркве опљачкан или уништен. Током ратних година 1991–1995, уништено је 26, а остећено 68 цркава. Страдало је и 10 парохијских домова и других црквених објеката, а оштећено је 26. На подручју ове епархије српско духовно и културно наслеђе подједнако су скрнавили и уништавали и хрватски националисти и муслимански фундаменталисти.