Историја манастира Шудиково

Manastir Sudikovo

Манастир Шудиково, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, налази се на десној обали Лима, на самом почетку Тифранске клисуре. Припада епархији Будимљанско-никшићкој, великој културној ризници, која је упамтила, не само Немањиће, већ и праскозорје хришћанства.

Сједиште јој је од оснивања 1219. год. у Будимљу, на обали Лима, тог српског Јордана, чија долина је још и прије Немањића, а нарочито у њихово вријеме, била центар културног, духовног и просвјетног живота, нарочито у периоду од 13. до 17. вијека.

Духовни и просвјетни живот, посебно је цвјетао у манастиру Шудикову, који је са својом “Шудиковском катедром”, био активан културни центар за неколико стотина година, о чему свједоче и рукописне књиге, постале у “Шудиковској универзи”, коју су још у то вријеме чиниле: учитељска, преписивачка, иконописачка и фрескописачка, као и медицинска школа.

Рукописне књиге, постале у Шудиковој универзи, иако разасуте по европским библиотекама, до данас су сачуване, и за историју народа, много драгоцјеније су од данашњих, штампаних.

Један од најстаријих писаних споменика настао у Шудикову јесте “Светоотачки зборник” који се данас налази у манастиру Свете Тројице у Пљевљима.

1573. год., митрополит будимски – Герасим, написао је познати Минеј који се данас чува у Народној библиотеци у Београду.

1592. год., јеромонах Данило написао је Псалтир који се данас налази у Бечу, а 1602. год., ђакон Михаило, написао је Молебник који се налази и чува у библиотеци грофа Уварова у Москви.

Чувена Шудиковска универза, његовала је и сликарску као и фреско-иконописачку школу, чији изданак је један од наших најпознатијих сликара са краја шеснаестог вијека, зограф Страхиња Будимљанин.

Од 1550. год. до 1620. год., овај велики мајстор шудиковске школе, осликао је фреско-декорације и иконе у великом броју цркава и манастира на пространој територији Пећке патријаршије као и манастирима источне Босне, Таре, Пиве, Мораче.

Претпоставља се да је манастир добио име према сједишту суда, обзиром да је све док није био разрушен 1738. год., служио и као саборна црква, поред које се налазио и црквени суд са сједиштем судика – судије, што показују и чињенице из његове тадашње топономије.

Занимљиво је напоменути да је метох манастира Шудикове, звани Урошевица, захваљујући природној појави ријеке понорнице, зване Свето врело, био својеврсно љечилиште за слијепе, умоболне, нероткиње, на коме се, према предању, и сам ослијепљени свети краљ Стефан Дечански лијечио.