Историја манастира Драговић

Manastir Dragovic

Уз манастире Крку и Крупу манастир Драговић је кроз дуги низ вјекова био духовни ослонац српском православном народу у Далмацији. Подигнут је крајем 14. вијека, неколико година послије Косовске битке, 1395. Смјештен уз ријеку Цетину, недалеко Врлике, у лијепом предјелу, у више је наврата доживљавао ружна и тешка времена. Са првобитног мјеста премјештан је још два пута. Уз то,упознао је неколико тешких најезда инородних и иновјерних, након чега је за извјесно вријеме запушћивао. Године 1480. турска навала га је опустошила и разагнала монахе којекуда. Након тога стајао је пуст двадесет година, а онда је обновљен. Нешто више од сто година касније, 1590., његови монаси гоњени гладном годином, обрели су се у манастиру Грабовцу, у данашњој Мађарској, који су 35 година раније основала њихова манастирска сабраћа, гоњена такође тешким приликама у злим временима. Иза тога био је пуст седамдесет година, а онда га је 1694. обновио епископ Никодим Бусовић. Четири године касније манастир је стигла нова биједа; пред турском најездом монаси су напустили манастир. Млетачка влада их је прихватила и осугурала им смјештај у селу Брибиру и ту им дала земљиште за нови манастир и око 50 јутара земље код Кистања.

Послије Карловачког мира 1699. године Цетинска крајина је потпала под млетачку власт па су се драговићки монаси вратили у свој манастир, а њихову црквицу су послије упокојења епископа Никодима, дакле ону код Брибира, присвојили римокатолици.

Нестабилно тло, на којем је био саграђен манастир, и велика влага на том мјесту понукали су манастирску братију да измјесте манастир на боље мјесто. По дозволи млетачке владе године 1777. јеромонах Викентије Стоисављевић је то и започео. Нови манастир је основан на мјесту званом Виногради. Њега је касније довршио игуман Јеротеј Ковачевић. Освећење манастира и нове цркве било је 20. августа 1867. г.

Међутим, само нешто мање од сто година касније, обистиниле су се ријечи манастирског љетописаца који је записао: „Од свих манастира Драговић је среће најхудије“. Педесетих година 20. вијека због изградње хидроелектране на Цетини манастир је поново измјештен, а више хиљада српског православног народа из плодне цетинске долине расељено је, махом у Србију.

Злу судбину коју је љетописац уочио манастир Драговић је доживио и 1995,године и подјелио је са српским православним народом из Далмације. Поново је опустошен. Мада је имао изразиту ненаклоњеност историјске судбине, Драговић је до 1995. године чувао у својој библиотеци и ризници велике драгоцјености.Ту се могао видјети октоих из 14.вијека, минеј за мјесец мај из 1531. године, писан у Студеници, једна књига штампана у Острогу 1594., крмчија штампана у Москви 1653. итд. Радозналци ће се обрадовати и кратким записима Доситеја Обрадовића, који је на својим путовањима свраћао и у манастир Драговић. Исто је чинио касније и његов сабрат по перу велики српски пјесник Лаза Костић, као и његов пријатељ српски писац Симо Матавуљ.

У манастирској ризници чувао се антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића из 1692. и два јерусалимског патријарха Доситеја од 1701. године. Ту се чувао, међу осталим, и ручни крст игумана Василија из Косјерева од 1739. године.

Бројни су заслужници за обнову и напредак манастира Драговића. Да поменемо само неке: то су Викентије Стоисављевић, Стефан, Јеротеј Ковачевић, Леонтије Милковић, Георгије Адамовић, Стефан Дубајић, Иларион Торбица, Севастијан Јовић итд. За обнову и напредак манастира особито су заслужни епископи Никодим Бусовић, Стефан Љубибратић, Данило Пантелић, а у најновије доба, у овом времену епископ Далматински Г.Г. Фотије. Његовим настојањем манастир се обнавља и извјесно је да да ће он добити стари сјај и умножено братство, које ће као и њихови претходници служити Богу и народу.