Св.Лазарица

Историја манастира Лазарица

Manastir Lazarica dlamatinska

Због даљине и броја вјерника давно се осјећала потреба за подизање још једног храма у Косовској долини. Залагањем и иницијативом великог градитеља и заслужног владике Стефана Кнежевића (1853—1890) почело је 1874. године зидање нове цркве у селу Звјеринцу, на главици, у Косову (десетак километара јужно од Книна). Те исте године је владика Стефан осветио темеље ове цркве и посветио их св. Јоакиму и Ани.

Мећутим, када је храм био завршен Владика је промјенио патрона, и ову цркву посветио Светом Великомученику Српском Кнезу Лазару. Разлог за ово је сасвим јасан. Владика је морао да крије ову идеју од аустријских власти до завршетка подизања цркве. Друкчије би сигурно власти омеле ову акцију да су знале да ће црква бити посвећена Светом Кнезу Лазару, чији култ је у оно вријеме значио оживљавање косовске идеологије међу православним Србима у Далмацији. То је било вријеме националне и вјерске борбе нашег народа и Цркве у Далмацији за бити или не бити. Као и у читавом низу других подухвата, владика Стефан је и овдје успио. Од дана освећења, црква Лазарица је постала велико духовно свјетилиште. На Видовдан сваке године у њу су се сливале велике масе наших вјерника из читаве Далмације.

Подизање ове цркве је трајало петнаест година. Народ је причао да је Владика намјерно одуговлачио завршетак ове цркве због тешких политичких прилика и чекања на јубиларну 1889. годину. Тада је цјело Српство славило 500-годишњицу Косовске битке. Црква је довршена и свечано троносана на Видовдан 1889. године. Та свечаност је превазишла све раније наше црквене манифестације у Далмацији. „Српски лист“ је забиљежио да је било око 7.000 присутних вјерника и „колико је српства, осим двију српскијех држава, овакве свечаности није било и нигдје се овако није прославио Видовдан“. (Српски лист, бр. 25, 1889).

Том приликом је писао Стево Бјелић: „На тај начин је осветио Лазарицу популарни Владика Стефан Кнежевић. Он је њу подигао уз сарадњу и помоћ Косовљана и фаланге пробуђених далматинских Срба под вођством умнога, поштеног и борбеног Саве Бјелановића. С тим су се далматински Срби показали достојни свог косовског поријекла: подигли су своје Далматинско Косово, као расадник народне мисли на западу, и на њему озидали Лазареву цркву као знак да се и у Далмацији поштује и слави онај ко за крст часни и слободу златну положи главу своју“. (Глас Привредно–културне матице за Сјеверну Далмацију, 1889, бр. 15—16, јуни 20).

Црква Лазарица је сазидана од тесаног камена у облику крста. Првобитни звоник је био преслица. Иницијативом блажено-почившег епископа Иринеја Ђорћевића подигнут је 1935. године нови звоник, који је те „светосавске године“ осветио српски патријарх Варнава уз саслужење епископа: охридскобитољског Николаја, горњокарловачког Максимилијана, захумскохерцеговачког Тихона, далматинског Иринеја, викарног сремског Саве и око седамдесет свештеника.

Унутрашњост овога храма је украшена врло драгоценим иконостасом који је у оно вријеме стајао 2.400 круна. Набављен је прилозима наших вјерника из читаве Далмације. У љетопису парохије косовске пише да „љепшег, укуснијег и драгоцјенијег у цијелој Далмацији нема“. Епископ Никодим Милаш је 1889. године поклонио овом храму једну дивну и врло велику икону Светога Кнеза Лазара. Скупоцјени полије-леј и неколико врло вриједних икона је поклонио 1902. године „честити старина Константин Петровић, добри Србин православни из Земуна, а настањен у Штајерском Грацу“. Тако се каже у љетопису парохије косовске. Један крст од умјетничке вриједности поклонио је Клаудије Шупук из Шибеника. Поред овог племенитог хришћанина, било је још католика Хрвата, знатан број, који су прилагали и данас прилажу овоме храму.

У току прошлога рата овај храм је био оштећен и пропадао је за читав низ послератних година. Прилозима побожних Косовљана, у завичају и исељеништву, обновљен је у току 1964. и 1965. године.

Мећутим, црква Лазарица је опет пострадала од последњег земљотреса, који је 1970. године погодио Книнску крајину. На њој су морали поново да се врше велики радови. Потпуно је срушена цијела кровна конструкција па је постављена нова, утврђена бетонским гредама. Извршени су сви потребни радови на звонику, фасади и унутрашњости ове цркве. Утрошене су велике суме новца, примљеног највећим дјелом од побожних исељеника из овога краја. Црква је поново синула у својој првобитној љепоти. Свечано освећење обновљеног храма извршено је на Видовдан 1973. године.