Историја манастира Комоговина

Manastir Komogovina

У таласастој и питомој Банији између Костајнице и Петриње налази се село Комоговина. На западној страни села, близу места где се поток Бадушница улива у реку Суњу, стоји н данас лепа парохијска црква на месту где је (некада био) смештен манастир Комоговина. С јужне стране затвара ову долину планина Шамарица, чији се обронци Чарадачиште и Скробоња спуштају у долину Суње и Бадушнице. С леве стране Бадушнице налази се брдо Градина, на коме се некада налазио кастел чији се трагови и данас распознају. Овај град је са местима Комоговина, Градуса, Озелско, Селце и другим добрима поклонио мађарски краљ Матија 14. априла 1482. српском деспоту Вуку Гргуревићу-Бранковићу („Змај Огњеном Вуку”)[1]). После Вукове смрти (1485), удајом његове удовице Варваре Франкопанове за Фрању Берислава, прешла је Комоговнна у власништво Бериславића, па затим Банфија и Зрињских.[2]) У време ратова са Турцима овај је кастел страдао, и у једном попису од 1696. помиње се као напуштен и срушен (desolatum et dirutum castrum Comogovina)[3]). Са северне стране преко реке Суње дижу се лепа брда Главица и Кордић брдо.

Испод Чарадачишта налази се извор Пуаловац, од кога је некад ишао к манастиру подземни водовод кроз земљане цеви, којих се и данас може на тој линији наћи. Те цеви су доводиле воду до манастирске авлије, данашње црквене порте, где се свакако налазила чесма, одакле је сувишак воде одлазио у Суњу једним каналом, чији се трагови и данас познају.

Манастир Комоговина добио је име по селу у коме је подигнут. Име Комоговина помиње се још у средњем веку. Тако се у попису жупа Загребачке бискупије од 1334. спомиње и црква св. Крста у Комоговини (ecclesia sancte crucis de Кomogoy), а 1501. помиње се Мартин свештеник те цркве (Martinus sancte crucis de Komogovyna).[4]) Кад су овај крај населили Срби крајем XVII века, нису променили овај назив него се село тако зове до данас.

Турски упади у пределе између Уне и Купе половином XVI века опустошили су целу ову област. Све тврђаве пале су у турске руке, а хрватски живаљ у масама је напуштао своја огњишта и бежао изван турске опасности, „да си друг дје тражи бољу и сретнију домовину”.[5]) Као и друге пограничне области, насељавали су Турци и овде српски народ на пуста земљишта, да им дају данак и бране границу. Међутим, Срби су у то време насељавани и у онај мали део Баније који није био под Турцима јер је и тамо требало крајишника. Тако знамо да је 1640. хрватски бан Иван Драшковић послао међу Србе под Турцима Петра Кеглевића, који је извео једну групу Срба са кнезом Тодором на челу. Настанио их је на Купи, вероватно око Петриње и Храстовице, јер је хришћанска војска држала још само ове две тврђаве.[6]) 1680. извео је из Турске 120 српских породица војвода Брадић или Братић са дозволом хрватског бана Николе Ердеди.[7])

За време аустријско-турског рата 1683—1699. ослобођена је цела Банија и царска војска победоносно је ишла даље. На позив цара Фердинанда I,[8]) врховног команданта царске војске војводе Баденског и хрватског бана Николе Ердедија,[9]) дигао се српски народ по Босни против Турака како би помогао хришћанској војсци и чим пре се ослободио турског јарма. Како је и црква узела активног учешћа у овом покрету, почела је турска освета. Митрополит дабробосански Атанасије Љубојевић, компромитован пред Турцима, морао је да се 1688. повуче из Сарајева у Босанску Крајину, а одатле са народом у Банију, где у Комоговини постави свога егзарха-викара, да управља тамошњим српским православним народом,[10]) а сам, не знајући још исход рата пређе у Равне Котаре у северној Далмацији. Ту је саградио себи резиденцију и отуда управљао црквом не само у томе делу Далмације, већ је прелазио и у Лику, сматрајући да она спада под његову јурисдикцију као и сви крајеви којима је управљао за време Турака. Међутим, по заповести бискупа сењског Главинића и „апостолског делегата” попа Марка Месића био је сваки пут из Лике прогнан војном силом.[11])

Док су овим крајем владали Турци, духовни центар за читаво Поуње био је манастир Моштаница. Међутим, како је он у овом ратном вихору изгорео, показала се неопходна потреба за оснивањем новог духовног центра за српски народ на ослобођеном подручју у Банији. Зато су преживели моштанички калуђери у договору са митрополитом Атанасијем Љубојевићем основали 1693. нови манастир у Комоговини, где се већ од 1688. налазио митрополитов егзарх. О томе јасно говори овај запис: „1693. калуђери Јован Свилокос и Силвестар Продановић, јеромонаси фундираше овај манастир јегда народ испод цара турецкога пресели под власт ћесара римског; ова 2 калуђера из Моштанице манастира придоше сјемо и започеше овдје литургију говорити и манастир направише”.[12])

У томе им је много помогао митрополит Атанасије Љубојевић, за кога се у једном извештају Дворског ратног савета нз 1707. вели да је о свом трошку подигао манастир Комоговину и затим га поверио на управу свом викару Дионисију Поповићу.[13]) Овај митрополитов викар управљао је у његово име православном црквом у Банији, док се митрополит још увек налазио у Равним Котарима.

Тек 1695. после нове Леополдове привилегије, преселио се митрополит Атанасије Љубојевић у Медак у Лици са 80 православних кућа из Далмације.[14]) Ту је саградио себи двор и тако коначно створио базу за рад на чувању православља у Лици. 1696. добио је царски патент за црквену управу над Карловачким генералатом и Банијом,[15]) те је од сада према потреби становао у Метку и Комоговини.[16]) Саопштавајући ову царску одлуку подручним органима између Уне и Купе, наредио је хрватски бан Адам Баћани свима да владици Атанасију и подређеним му калуђерима имају указивати заштиту како би они могли свуда по народу српском Уне и Купе слободно ићи, службу обављати и црквом управљати, кривице у црквеним пословима кажњавати итд.[17]) Тако је митрополит Атанасије коначно нашао миран станак. Отуда је он у септембру 1703. „са својим свештеним сабором”, кнезовима, војводама и сердарима упутио предлог загребачком бискупу Мартину Брајковићу да се на место умрлог бана Адама Баћанија постави гроф Петар Кеглевић.[18]) Комоговина је дакле, постала прави српски народно-црквени центар у Банији. Ту су после смрти митрополита Атанасија Љубојевића (1712) и даље становали костајничко-зринопољски епископи: Дионисије Угарковић (1715—1716), Никанор Димитријевић (1716—1728) и Стефан Љубибратић (1728—1738). Тек је Алексије Андрејевић (1741—1749) пренео седиште епархије у Костајницу где је довршио лепу костајничку цркву, коју је за почео његов претходник.[19]) Ту је купио кућу за епископски двор и коначно се пред крај 1748. сасвим преселио у Костајницу.[20])

Боравак епископа у Комоговини био је велики терет за сиромашни манастир, те су калуђери још од времена Атанасија Љубојевића настојали да владике оду из манастира,[21]) што им се, ето, тек после педесет година испунило.

Манастир Комоговина био је саграђен од дрвета, и црква и ћелије. Свакако, да су то биле скромне грађевине, које су тек омогућавале манастирски живот и одржавање богослужења. Њени оснивачи, моштанички калуђери, посветили су цркву новог манастира св. Арханђелу, као што је била и моштаничка. Међутим, ускоро се спомиње и црква Св. Вазнесења па се чак уз име манастира ставља име овог храма.[22]) То је била друга, новија и већа манастирска црква, уз коју је она првобитна стајала као капела. Ова вазнесенска црква подигнута је свакако пре 1728, јер се већ те године спомиње „монастир Комоговина. храм Вознесеније Христово”[23]) или „Храм Господа и Бога и Спаса нашего Исуса Христа”.[24]) 1748 налазимо на манастирском печату цртеж Вазнесења и натпис:

+се печатЬ м(она)стира комоговине храмЬ вазнесениа х(рист)а б(ог)а нашегЬ.[25])

У попису Костајничке епархије од године 1755. наводи се Вазнесење Христово као храмовска слава манастира Комоговине.[26]) Међутим, манастир су још многи сматрали светоарханћелским, па тако га и звали. Тако 1750. кујунџија Јаков кује дискос и путир комоговинском јеромонаху Авакуму Беговићу, а овај их прилаже „ва манастир Комоговину храм свјатаго Михаила Архангела”.[27]) Данашња зидана комоговинска црква посвећена Преображењу саграђена је свакако после укидања манастира,[28]) јер у опису манастира од 22. августа 1772. вели се да у манастиру не постоји ниједна нова грађевина (Nullum exstat in hocce monasterio novum aedificium)[29]) У тој данашњој комоговинској парохијској цркви има на проскомидији насликана прикладна композиција на којој се и данас распознаје врло оштећен запис са годином 1812. или 1814. што се не може тачно утврдити, јер је задња цифра јако оштећена.[30]) Кад овај податак повежемо са казивањем једног акта од 12. фебруара 1856. у коме се вели да је недалеко од нове цркве стара дрвена капела св. Арханђела, у којој се не служи већ 40 година,[31]) онда нам се ова два податка слажу и говоре да је стара капела замукла у другом деценију XIX века кад је пропевала нова, данашња, црква. Иако ван богослужбене употребе капела дуго није била срушена. Прота Беговић видео ју је још 1865. године.[32])

Манастир је добио одмах по свом оснивању од костајничког команданта Фрање Ердедија земљу за своје издржавање по даровници од 11. августа 1693.[33]) Из потврде ове даровнице, коју је 19. маја 1707. издао нови костајнички командант Фрањо Христоф Делишуминовић, дознајемо границе манастирског поседа: од ушћа Пастуше у Суњу, од Суње на брдо кроз које је пут, тим путем мимо земље Гавре Драгића поврx Блатњака, од Блатњака на кућиште Максима Филиповића, од Филиповића кућишта огредком поврх кречане у поток Јошанку, Јошанком доле у Суњу, од Суње јарком у Црну планину.[34]) Потврду овог манастирског поседа издао је Јурај Ердеди 29. маја 1713. и 19. маја 1725.[35]) Цео манастирски посед заједно са шумом износио је 132 јутра.[36])

Комоговински калуђери су дозволили да се на овом земљишту насели пет кућа: Ђермандул (Giermandul) и Костадин Црнобрадовић, Марко, Остоја и Вукеља Подунавац. То видимо из једног „отвореног листа” костајничког команданта Емерика Ердедија од 10. августа 1725. Тим актом се уједно потврђује манастирски посед и манастиру даје искључиво право риболова у води Јошанки и Суњи (од Пастуше Суњом водом до Дабићева млина и од млина до првог врела Јошанке) „пошто калуђери никад не једу меса” (poklakam callugeri nikada mesza nejedu).[37])

Из своје економије на којој је било релативно мало обрадиве земље није манастир могао ни прехранити своје братство, а камоли стицати средства за изградњу и улепшавање свога манастира. Зато је већина калуђера одлазила на упражњене парохије где су вршили парохијске дужности, а од свог бира давали трећи део манастиру. Исто тако одлазили су у сакупљање милостиње на разне стране, па чак и у Русију. Тамо је био 1715. игуман комоговински Теодор Тинторовић са јеромонахом Рафаилом. Они су у Русији наишли на црногорског митрополита Данила Петровића-Његоша, који је такође даровао за манастир Комоговину 12 минеја и других књига.[38]) Свакако да се игуман Теодор вратио из Русије, као и већина ондашњих наших калуђера, са приличним поклонима, књигама, утварима и новцем, што је поред осталих напора омогућило да се манастирска црква и ћелије уреде и улепшају, а културни интерес и потребе ојачају. Цветање сликарске уметности у Комоговини најбоље то потврђује.

Од 1723. ради у Комоговини одличан сликар, јеромонах Арсеније, који је у јануару те године израдио четири дивне иконе: Христа, Богородицу, Преображење и Вазнесење,[39]) а 1725. сабор св. Арханђела.[40]) Овај Арсеније створио је у Комоговини праву иконографску школу и радионицу у којој су се израђивале иконе за цркву у Обљају, на чијим је дверима био запис да су рађене у Комоговини 1730.[41]) Немамо података одакле је дошао јеромонах Арсеније, али грчки натпис на Богородичиној икони и грчки текстови на свитцима, као и јасан грчко-италски утицај у сликању упућују нас на Далмацију као на област из које је могао доћи Арсеније са својим помоћницима.[42])

Смисао за виша уметничка стремљења у Комоговини показује и то што је 1743. за овај манастир израдио Христифор Жефаровић „илирическо-расцијанскаго обшчества зограф” бакрорез Вазнесења Христова, који је платио Андреја Андрејевић ,,поштмајстор” петроварадински, администратор и закупник Офелновог карловачког спахилука. Андрејевић је у то доба био врло угледна личност у српском друштву[43]) и од 1730—1770. није било народног посла и важнијег догађаја у политичком животу српског народа у коме он није учествовао.[44]) Овај бакрорез поклонио је манастиру Комоговни, чија је слава већ било Вазнесење Христово, да се отисци с њега дају на дар православним хришћанима.[45])

Организовањем епархијског седишта у Костајници и преласком епископа у ту нову резиденцију, прешао је и овај сликарски центар из Комоговине у Костајницу. Ту су током петог и шестог деценија XVIII века створена иконографска дела врло високе уметничке вредности. Уз уметнике комоговинске школе овде су се стицали и радили и други уметници, који су били под утицајем старијег српског сликарства (Остоја Мркојевић и др.).[46]) Од икона рађених у Костајници сачувало се нешто у Меченчанима: Христос, Богородица, Св. Јован Претеча, св. Димитрије, св. Георгије на коњу и св. Никола. То су иконе биле на иконостасу цркве Успенија Богородице у Кукурузарима, који је касније заменио иконостас Пјера Крижанића. Ових шест икона рађено је у Костајници крајем 1746,[47]) те су почетком 1747. стављене у цркву кукурузарску.[48]) Поред њих има на меченчанском иконостасу икона од још три руке: прво, Сабор апостола и св. Јован Крилаш са записаном годином израде 1736; друго, двери, горњи ред апостола, св. Георгије са записом да ју је приложио 1780. Милета Јандријашевић,[49]) које су такође дошле овамо из Кукурузара, и треће, Христова престона икона, Богородица у олтару и св. Јован и Богородица наврх иконостаса. Прва група ових икона вероватно потиче из комоговинске школе. Уопште, меченчанска црква делује као мала несређена галерија икона бољег квалитета из XVIII века и заслужује пуну пажњу историчара ове врсте наше уметности.

Године 1751. букнула је у Банији велика буна због појачаних пореских обавеза, завођења скупе војничке униформе, довоћења страних официра, изједначавања српских кнезова са обичним војницима и ометања верског и црквеног живота православних Срба. На челу побуне био је Теодор (Тешо) Кијук, а његов секретар био је свештеник Филип Трбуховић (Трбојевић).[50]) Центар побуне био је манастир Комоговина. Непосредни повод за буну било је апшење крајишких изасланика које је народ упутио у Беч да код царице замоле народу заштите.[51]) На глас о буни побегоше страни официри, а устаници осигураше своје подручје јаким стражама. Упутили су једну депутацију мајору Михаилу Микашиновићу у Вараждин у којој су били костајнички егзарх Јефрем Марковић, који је у то време док је епархија била упражњена становао у Комоговини, затим свештеник Гајо Харбутина, Тома Ковач, Никола Ћапа и Вукман Лађевић. Микашиновић их је упутио да саставе и потпишу своје притужбе, што су они и учинили. Жалбу су потписали поп Филип Трбуховић, Крста Драгојевчић, Трифун Ћустибег и комоговински калуђер Мојо. Микашиновић је о овом обавестио пуковника Клефелда и предао ову жалбу команданту Вараждинског генералата Кајхелу.[52]) Клефелд, који се налазио опкољен у Костајници, позвао је побуњенике да се разиђу, али они то нису хтели ни да чују.[53]) Кијук је извршио добру организацију читавог подручја и чекао још резултате преговора нове устаничке депутације, којој се на челу налазио поп Филип Трбуховић, са царском комисијом у Храстовици.[54]) Комисија, у којој је био бански намесник Људевит Ердеди и каноник Адам Патачић, није усвојила притужбе и захтеве побуњеника, већ је наредила изасланству да се побуњеници, који су чекали на окупу у Комоговини, разиђу и покоре новим уредбама. Како се побуњеници нису разилазили, упути се на њих око 6000 војске.[55]) Истовремено, упутио је хрватски бан међу побуњенике новоизабраног владику карловачког Данила Јакшића да наговори народ да се умири и покори новим уредбама, а ако не, царска војска ће „да их покори и у крви окупа као издајице и да их са свијета истријеби.”[56]) Са истом мисијом послан је к побуњеницима и каноник Адам Патачић.[57]) Пре ове двојице долазио је овамо од стране митрополита Павла Ненадовића каснији шишатовачки архимандрит Викентије Поповић с писмом устаницима да се умире и поруком егзарху Јефрему Марковићу да се одавде уклони и оде к митрополиту у Будим.[58]) Поред царске војске, која је ситуацији придавала врло озбиљан карактер, и поред ових високих прелата, а нарочито владике Јакшића, који је међу Србима уживао готово светитељски углед, упућен је овамо и мајор Микашиновић да и он утиче на побуњенике да се умире. Од њега се у том погледу могло очекивати много, јер је био Србин и сродник Теодора Кијука. Микашиновић позове Кијука и његова секретара попа Филипа Трбуховића на договор, али кад су се они враћали од Микашиновића ухвати их стража царска, која их је чекала у заседи.[59]) Утицај свих ових посредника и апшење вођа буне поколебали су побуњенике и они се покорише. После обављене истраге у Четвртковцу, шесторица побуњеника су кажњени смрћу, док су Кијука од смрти спасли владика Јакшић и Микашиновић.[60]) Суђен је на робију,[61]) одведен и за њега се више не зна.[62]) Поп Филип Трбуховић је „протеран из ове земље”.[63])

Кијукова буна имала је зле последице по манастир Ко моговину. Егзарх Јефрем Марковић морао је, сакупивши нешто материјалних средстава, о свом трошку отићи у Будим к митрополиту. Тамо се у то време налазила и царица. Егзарх је саслушан, а затим предан митрополиту са налогом да више не сме бити пуштен у Костајничку крајину, већ је с митрополитом упућен у Карловце где је 1758. умро.[64]) Његов боравак у манастиру штетно је деловао на монашки и манастирски живот,[65]) што је заједно са последицама буне довело до нереда и расула у манастиру. О томе нам говори једно писмо које је у јуну 1753. упутио комоговински калуђер Григорије Тривић митрополиту Павлу Ненадовићу. Тривић је у то време сакупљао милостињу по Сремској епархији и у овом писму моли митрополита да му дозволи да оде у свој манастир и однесе оно милостиње што је сакупио, а да му дозволи да на јесен опет дође да доврши сакупљање. У писму се приказује несређено стање у манастиру. Вели да калуђери беже из манастира и да је после смрти епископа (Андрејевића) настало у манастиру право расуло. Митрополит му је одобрио да може ићи у свој манастир, али да се не враћа док се не постави нови епископ. Уједно му је наредио да му пошаље попис побеглих калућера са подацима где се сада налазе.[66]) Тривић се одмах вратио. Од ствари које је собом донео у Комоговину знамо за један појас[67]) и књигу „Камен вјери”, који је манастиру послао на дар заставник Исак Исаковић из Руме.[68])

О стању манастира Комоговине у другој половини XVIII века дознајемо понајвише из два описа, од којих је један из 1771,[69]) а други из 1772. године.[70]) По првом, у манастиру има поред манастирске цркве мала дрвена капела, осам ћелија са трпезаријом, све од дрвета. На потоку се налази стара манастирска воденица. Све земље, оранице, ливаде, брда и шуме има 132 рали. На тој земљи има 30 мотика винограда и 499 дрвета шљива. У манастиру се тада затекло 30 вагана пшенице (ваган = 52 оке), 3 вагана зоби, 10 вагана кукуруза и 12 вагана проса. Вина је уродило те године 25 акова, ракије 3 акова. Од стоке било је 6 теглећих волова, 7 јахаћих коња, 5 стеоних крава, и седморо разне јунади. Оваца, коза, свиња и пчела није манастир имао.

Манастирско братство сачињавали су 7 јероманаха, један јерођакон и четири монаха.[71]) Из другог описа дознајемо да је манастирска економија тако слаба да не може ни сам манастир издржавати. Слога између старијих и млађих могла би бити и боља. Дисциплина се одржава кажњавањем криваца. Време које остаје од богослужења употребљавају калуђери махом за пољски посао. Дужност игумана је да пази како врше своју дужност његов викар, еклисијарх, кључар, и остали функционери у манастиру. Калуђери не уче више од онога што је једном свештенику неопходно потребно. Између њих није ниједан учен, али могу имати успеха у науци ако се обавежу игуман Василије Жерић, викар Софроније Сибичић, Стефан Жилић и Викентије Јакшић. Ова четворица знају основе вере, читати и писати. Због тога нема у манастиру могућности за држање тривијалне (основне) школе, јер су и ова четворица донела своје знање собом у манастир, а нису га овде стекли. Игуман је себи дао труда да свог викара Софронија Сибичића и еклисијарха Теофила Додоша оспособи за вршење њихових дужности, а на њега се угледа викар који такође поучава једног дечака. Калуђери су од раније у разна времена ишли са дозволом власти у прошњу, а сад је то забрањено и остало је само то да људи сами кад долазе у цркву или иначе могу доносити добровољне прилоге.[72])

На неправде и насиља крајишких официра, које су они знали понекад чинити манастиру или појединим калуђерима, знали су ови да одговоре врло оштро, па ако је било потребно, да се чак и физички одупру. Зато су се такви официри, немоћни понекад да сами себи прибаве сатисфакцију, обраћали вишим властима, тражећи је од њих. Тако се 1772. жали заставник Гаљуф на погрде и насиља које су му нанели комоговински калуђери. Тим поводом је Хрватска банска генералкоманда 2. августа 1772. тражила од митрополита да овакве недопуштене иступе забрани и да овом официру даде праведну сатисфакцију.[73]) Илирска дворска депутација, достављајући митрополигу тужбе против комоговинских калуђера, тражила је опет да се у све манастире уведе „disciplina monastica”.[74]) Бахати официри много су себи дозвољавали, али су и калуђери настојали да им не остану дужни. То најбоље илуструје случај поручника Јакова Бабогредца из Јошавице. Он је 1774. одузео калуђеру Стефану Жилићу намирнице које је овај скупио за храмовску славу, чупао га за браду и називао „пасјом вером”, а све калуђере назвао „брадати смрдљиви јарци”. Кад су ускоро после тога манастирске слуге ухватиле Бабогредчева коња у манастирским кукурузима, није игуман Василије Жерић дао коња док не дође по њега сам Бабогредац. Овај је сав разјарен и са сабљом дошао у манастир, али се из њега вратио тек изутра блед, разбарушен и неиспаван. Игуман се осветио поручнику за нанесену увреду своме сабрату. Осрамоћени поручник тужио је игумана због „богохулства”, које се изгледа састојало у томе што је игуман, као одговор на погрдне називе које је Бабогредац употребио према калуђеру Стефану, грдио католичку веру и извргавао руглу папу. Да ли је било све тако као што говори записано предање, не може се тврдити, али се зна да је игуман на једном манастирском протоколу записао ругалицу о „папи дјевојци”. Оптужени игуман је под војничком стражом спроведен најпре у Костајницу, а затим у Вараждин, где га је војни суд због „богохулства” осудио на десет година робије. Кад су га после годину дана упутили новом карловачком епископу да га лиши свештеничког чина, владика није нашао разлога за то. Игуман је послан на издржавање казне у Трст, одакле је на заузимање тамошње српскогрчке црквене општине 1779. пуштен, али у Гомирје, јер је Комоговина већ била укинута.[75])

У другој половини XVIII века било је у Комоговини и монахиња. 1773. било их је седам. Оне су становале у засебним ћелијама („колибама”), али је неко злонамерно јавио у Беч да монахиње станују у истој згради са монасима. Царица је преко председника Илирске дворске депутације, грофа Колера, наредила бачком епископу Мојсију Путнику, као администратору упражњење митрополије, да ове вести провери, да прикупи све податке и постара се да се ове монахиње уклоне на друго погодно место.[76]) Путник је одговорио да се ове монахиње могу једино сместити уз поједине парохијске цркве, пошто нема женског манастира.[77]) Царица је ово одмах прихватила и 29. јула 1773. наредила да надлежна генералкоманда у договору са епархијским архијерејем поруши колибе у којима су становале монахиње, а њих да смести сваку уз по једну парохијску цркву, која има подесну ћелију да тамо живе док не помру.[78]) Иако је одредбом ове царске одлуке о рушењу колиба у којима су становале монахиње демантована оптужба да оне живе заједно са монасима, ипак су оне биле из Комоговине растеране, а њихове „колибе” су срушене.

Ни монаси нису дуго остали после монахиња у Комоговини. Приликом редукције манастира, за коју су већ вршене припреме, редуцирана је и Комоговина. Истина, на Синоду 1774—1775. оба манастира Карловачке епархије, и Гомирје и Комоговина, предвиђени су да остану.[79]) То је у царичино име изјавио Синоду царски комесар Матезен 6. марта 1775.[80]) Међутим, на основу прикупљених података[81]) и принципа да могу остати само они манастири који имају најмање 8 монаха[82]) и на свакога од њих по 40 јутара обрадиве земље,[83]) издала је царица 31. октобра 1777. наредбу о укидању манастира Комоговине.[84]) Ту је наређено: 1. да се четворица калуђера упуте у имућније манастире и то Теофил Додош у Бездин, Стефан Жилић у Свети Ђурађ, Теодосије Беговић у Месић, а Никодим Милобратовић у Ходош; 2. два лајика (искушеника) да се упуте као крајишници својим кућама, а манастирске слуге да се отпусте; 3. све плодно земљиште, зграде, воћњаке, вртове и воденице нека процене двојица људи, од којих ће један бити од стране Коморе а други од стране карловачког епископа па да се од те суме најпре исплати дуг од 30 форинти петрињским и костајничким трговцима, а на остатак изда обвезница у корист манастира Гомирја. Све непокретно имање да се уступи и преда војним властима; 4. сва покретна имовина: књиге, намештај, затечене живежне намирнице, господарске справе и стока да се чим пре прода на јавној лицитацији под руководством генералкоманде, а добивени новац да се подели оним четирима манастирима у које се упућују комоговински калуђери; 5. црква са свим својим припадностима нека остане као парохијска црква и 6. опрашта се дуг манастира војној каси од 70 форинти која је сума била одмерена на манастирско земљиште као помоћ војсци за 1776. и 1777. годину. Војним властима је заповеђено да ову наредбу изврше до краја 1777, а митрополиту, да ону четворицу калуђера премести у одређене манастире до краја новембра.

Чим је генерал-команда примила ово наређење и почела припреме за његово извршење, свештенство и народ су се невероватно узбунили. У манастир је упућена комисија ради процене, али до продаје није дошло, јер се народ толико узбунио да је претила опасност од отворене побуне. Владика карловачки Петар Петровић, који је такође био присутан. био је у врло незгодном положају. У писму, које је 24. децембра 1777. написао митрополиту, вели владика: „Народ, који је своје незадовољство због укидања манастира против мене најоштрије јавно почео изражавати, био је спреман не само да комисију силом растера, него и да подизањем опште побуне направи велико зло, док их обећањима, молбама и убеђивањем нисам умирио да то не чине. После претњи, које су се усудили изразити мени у очи, имао сам разлога да се плашим отвореног насиља и да се забринем и за саму своју безбедност. Груби, неуки народ, који се непрестано качи за своје мишљење и убећење, од раније је научен да гледа манастире као стубове вере, а њихово редуцирање сматра као стварни губитак и умањивање службе божије, спреман је у својој решености терати до краја…” Моли митрополита да овај његев извештај пошаље Двору, а регименти да је потребно наредити да се нико у зграде не сме усељавати. Он ће настојати да са највишег места издејствује рушење ове и онако незнатне зграде.[85])

Док се владика помирио са укидањем манастира, јер је знао да ту више нема лека, народ никако није могао да се помири.[86]) У једној народној молби упућеној митрополиту преко карловачког епископа, коју су потписали два протопрезвитера, два намесника, тринаест свештеника и 117 народних представника из 28 места, моле они да се манастир Комоговина не укида, јер је он био једина утеха крајишницима целе ове крајине. Веле, да им је владика дао наде у то, кад је долазио поводом оне комисије, па зато народ моли митрополита да у Бечу исходи такво решење. Па, ако не више, а оно да „барем по два калуђера само за чувати ову цркву и овде Бога молити остану. Зашто ми исповиједамо пред Богом и цјелим светом, да нама весма јест жао, што за наше прилоге дужни спомени не чинет се, јер кад службе божије не бива, онда и спомени престајут”.[87])

Обавештен о свему, митрополит Вићентије Јовановић-Видак поднео је 5. фебруара 1778. царици врло добро образложену представку. У почетку вели да је царски комесар на синодској седници 6. марта 1775. изјавио царску вољу да међу осталим неукинутим манастирима остане и Комоговина, па је чак допуштено да и за укидање предвиђени манастири остану до другог синодског закључка, и баш због тога никако се не може схватити како се је могла највиша изјава мењати и како су могли бити укинути без сваког синодског пристанка и закључка манастири, за које је речено да остају. Зато моли да се манастири, укинути без синодског одобрења (Гргетег, Комоговина и Ковин), поврате у њихово пређаше стање. „Укидањем манастира Комоговине у Банији тамошњем су народу, који добро и верно врши своје војничке дужности само позлеђене оне ране, које још нису потпуно зацелиле иза скоро укинутог му Костајничког владичанства, коме је тај народ скупа с овим манастиром припадао. И тај народ је тако озлојеђен, како ми јавља карловачки владика Петровић у писму од 1. јануара 1778,[88]) да је на први глас о укидању манастира изразио своје незадовољство, па се усудио пред самим владиком не само најжешће осуђивати и свакојако претити, него да би био своје претње и остварио и комисију зацело растерао, да га није владика разлозима, обећањима и молбама од тога одвратио и духове умирио, а овај немир изазван је одлуком генерал-команде да се манастирска зграда претвори у официрски стан, што је у нашој цркви 23 каноном Халкидонског сабора строго забрањено.”[89])

На ову митрополитову представку одговорила је царица 7. априла 1778. да ће у погледу Комоговине још једном затражити мишљење генерал-команде, па ако се манастир не буде могао повратити у пређаше стање, нека поново замоли да се манастирска зграда не употребљава за војнички стан, па ће царица заповедити да се зграда разруши.[90])

Док се митрополит овако у Бечу борио и ишчекивао нова мишљења и решења, дође у Комоговину државни одветник, те сву имовину манастирску према царској наредби од 31. октобра 1777. процени и на лицитацији прода.[91]) Опет је уследила упорна народна молба, коју је владика доставио 18. фебруара 1778. митрополиту,[92]) а овај на основу ње тражио од царице 23. марта 1778. да се Комоговина остави да и даље постоји.[93]) Све је било узалуд. Држава је оставила да се ствар мало охлади, а 28. априла 1781. једноставно је јавио Дворски ратни савет администратору митрополије, епископу Мојсију Путнику, да се за комоговинско земљиште које се предаје Крајини издаје угарска коморска обвезница од 4400 форинти у корист манастира Гомирја,[94]) док за покретнине добивену суму од 640 форинти и 32 крајцера, по одбитку 34 форинта дуга, треба предати Темишварској ратној каси, да ју подели оним манастирима у које су упућени комоговински калуђери. Поред тога је Комора дозначила 214 форинти и 13 крајцара за исплату затеченог манастирског дуга.[95]) Манастирска црква остављена је за парохијску, манастирска зграда је срушена и наместо ње саграђена мања кућа за пароха,[96]) калуђери су већ били далеко у Банату. Нестало је манастира Комоговине.

Шта је том приликом урађено са манастирском архивом и протоколима, ништа се не зна. Да нам се тај материјал сачувао, била би нам бурна прошлост овог манастира јаснија.

Иако је манастир Комоговина постојао свега 88 година, ипак је био велик његов религиозни, културни и политички значај у животу Срба на Банији. Никола Беговић о томе пише: „Манастир Комоговина бијаше у Банији српска база, ту је била душа народа. Што је ту договорено и закључено, то се свуда савјесно извршило”.[97]) Чак и сто година после укидања манастира, говорио је народ у „славној молитви”: „Да се весели Петрова гора, Велебит-планина и свети манастир Комоговина”.[98]) Царска власт није успела да редуцира манастир Комоговину из душа Срба-Бановаца. Они и до данас често говоре кад иду комоговинској цркви: „Идемо на службу светом манастиру”.[99])

Још 1865. писао је прота Никола Беговић о Комоговини: „Црква је велика, зидана, имаде лијепије ручније крстова, доста књига, одијела, литија, звона красније великије и другије утвари”.[100]) Данас од свега тога нема у комоговинској цркви скоро ништа. Један део је разнесен по осталим црквама и манастирима, а други је уништен у току последњиг рата. Побројаћемо оне старине за које знамо, са ознаком где се сада налазе.

Иконостас данашње комоговинске цркве је из XIX века. Од усташког демолирања сачувале су се само иконе у најгорњем реду и икона Свете Тројице испод крста.

Од старог иконостаса, израђеног 1723. у комоговинској школи јероманаха Арсенија, сачувало се пет икона: Христос, Богородица, Преображење и Вазнесење налазе се сад у Музеју Срба у Хрватској и достојно репрезентују високе уметничке квалитете комоговинске иконографске школе. Икона Сабор арханћела Михаила и Гаврила, са истог иконостаса, налази се у збирци инжењера Марка Франгеша у Загребу. О свима њима писао је Иван Бах.[101])

У комоговинској цркви сачувале су се само три старије појединачне иконе:

Богородица (XVIII век, величине 45×35) на простолу, у десној руци држи скиптар, а левом на колену придржава „државу”. Христос-младенац седи јој усред крила и обема рукама благосиља.

Св. Никола (с: oтацЬ николае— XVIII век 42×33) у фелону и омофору са митром на глави. У горњим угловима су Христос са књигом и Богородица са омофором.

Св. Никола (XIX век ?, 80×58) у сакосу.

За време рата уништен је иконостас у Обљају код Топуског који је рађен у Комоговини. По остацима двери у цркви села Јововца код Дивуше Бранко Сучевић мисли да је и тај иконостас био из комоговинске школе, али и од њега се сачувао само тај мали део.

Епитрахиљ и фелон[102]) (у Музеју Срба), по традицији, дар породице грофова Зрињских манастиру Комоговини. Епитрахиљ је начињен од црвено-вишњевате чоје, на којој су златном жицом извезене лепе гране и три двоглава орла, којима је над главама велика круна, а на грудима хрватски грб. Фелон има врло мало од првобитне тканине, или је можда онај мањи комад, као остатак од епитрахиља, уметнут у фелон. Шеровић правилно закључује да овај епитрахиљ нису могли поклонити манастиру Комоговини грофови Зрињски, јер је манастир постао после њихове пропасти.[103]) Остаје алтернатива: или су овај епитрахиљ и фелон поклон Зрињских некој другој цркви или манастиру, па су касније доспели у Комоговину, или их је Комоговини даровао неко други, можда грофови Ердеди.[104])

Дискос од сребра са стопом која је украшена полудрагуљима. Пречник му је 17,7 см, а висина 4 см. Има запис: саи белегЬ јеромонаха авакума беговића приложи га ва манастирЬ комоговину (!) храмЬ с(вја)т(а)го михаила арханггела скова га јаков маисторЬ о рож(дес)тва х(ристо)ва AΨИ. Налази се у Музеју Срба у Хрватској.

До сада нисмо дознали да ли су се сачували и где се налазе ови комоговински предмети од метала:

Путир са записом: си путирЬ бјелегЬ авакума јеромонаха комоговца сакова га топуско при јакову маи(с)т(о)ру лета г(оспо)дњ(а) AΨИ.[105])

Крст за часну трапезу са натписом који је Сабо прочитао: илија јовановић маистор AΨЕ,[106]) а Оклобџија: илија новаковићЬ маистор AΨЕ.[107])

Кивот са моштима св. Теодора Тирона украшен емајлом, са натписом: стефан аубибратичЬ архијерје.[108]) Кивот је, дакле, дао израдити Стефан Љубибратић епископ костајнички (1728—1738).[109])

Пафта (копча за појас) са записом: сие појас принесе Григориј тривић монах 1753 јула 2 ден.[110])

Овај је калуђер као што је већ речено, те године скупљао милостињу по Сремској епархији, те вероватно, и овај појас студа донео.

Печат манастира Комоговине, који се касније налазио у манастиру Лепавини. На печату је био цртеж Вазнесења и натпис: си печатЬ монастира комоговине храмЬ вазнесенија хва + .[111])

Др.Душан Кашић

Ц И Т А Т И


[1] Ивић, Историја Срба у Војводини, Нови Сад 1929, 25.

[2] Народна енциклопедија II, 357—358.

[3] Lopašić, Spomenici hrvatske krajine III, Zagreb 1889,28.

[4] Rački, Popis župa zagrebačke biskupije 1334. i 1501. godine, Starine 4 (Zagreb 1872), 203-204.

[5] Smičiklas, Poviest hrvatska II, Zagreb 1879, 71; Грбић, Карловачко владичанство I, Карловац 1891, 84—85.

[6] Грбић, Карловачко владичанство I, 90.

[7] Исто.

[8] Грујић, Прилози за историју Срба у Аустро-Угарској у доба патријарха пећског Арсенија III Црнојевића, Споменик СКА 51, 1913, 18—19.

[9] Грбић, Карловачко владичанство I, 91.

[10] Зато Грбић и узима да је манастир Комоговина основан одмах после 1688 (Карловачко владичанство III, 3).

[11] Исто, I, 235—236.

[12] Драгић, Манастир Комоговина, Календар „Свети Сава” (Загреб) 1932, 78. Годину 1693. као датум оснивања манастира Комоговине наводе и два описа овог манастира од којих је један писан 1771 (Оригинал у ЗРГ 657 штампан код Драгића 79—80), а други 1772 (једна копија у МПАа 335/1772,   друга у МПАб 6/1772).

[13] Грбић, Карловачко владичанство I, 256.

[14] Исто, 242.

[15] Исто, 256.

[16] Исто, 271

[17] Lopašić, Spomenici hrvatske krajine III, 40.

[18] Исто, 232—233

[19] Грујић, Тужбе Срба из Хрватске, Гласник ИД у Новом Саду 2,3, 1929, 409-410

[20] АКМ 1912, 285.

[21] Исто, 283—285.

[22] Записи и натписи, 7625, 7626, 8189.

[23] Исто, 7625.

[24] Исто, 7626.

[25] АКМ 1912,286.

[26] Д. Руварац, Српска митрополија карловачка око половине XVIII века, Срем. Карловци 1902, 127.

[27] Предмети се налазе у МСХ.

[28] Šerović, Grad Kostajnica i kostajnički srez u prošlosti i sadašnjosti, Kostajnica 1931.

[29] МПАа 335/1772.

[30] Запис се може само делимично прочитати: … комого… ского стефана… г[о]с[п]однa 181[?] м(јесја)ца дана 12 ја(нуарија).

[31] ЗРГ 252. То је писмо неког Данила Груборовића из Чапљана у коме јавља карловачкој конзисторији да парох у тој старој цркви св. Арханђела држи бурад и сламу, а под тор њем каце у које ујесен сипа шљиве. Уз цркву је парох приградио шупу за колницу итд. Предлаже конзисторији да се ова црква оруши. Конзисторија је на полеђини донела решење да парох одмах од цркве одстрани све што наноси штету угледу цркве и да га треба оштро укорити, а рушити се може само ако то народ затражи.

[32] Беговић, Комоговина и Плашки, Српско-далматински магазин 1865, 123.

[33] МПАа 335/1772.

[34] Исто.

[35] Исто.

[36] ЗРГ 657; Календар „Свети Сава” 1932, 79.

[37] МПАа 335/1772.

[38] Записи и натписи, 7441, 7442, 7443.

[39] Bach, Prilozi povijesti srpskog slikarstva u Hrvatskoj od kraja XVII do kraja XVIII st., Historijski zbornik, Zagreb 1949, 187—192; Записи и натписи, 7551, 7552.

[40] Historijski zbornik 1949, 192—193.

[41] Исто, 193.

[42] Исто, 194—195.

[43] Kolendić, Džefarović i njegovi bakrorezi, Гласник историјског друштва у Новом Саду 4,1, 1931, 41.

[44] К. Петровић, Карловци и карловачко становништво у првој половини 18 века, Историјски часопис (Београд) 5, 1955, 305.

[45] На бакрорезу је овај натпис: С` благословенијемЬ Блж: Патриј-арха Арсенија, д:аго изобразисја сија кона Вознесеније хрво, при преосшч: Алексија Андреовича, православнаго митрополита костајничкаго настојанијем Ефрема Марковича егзарха јего, трудомже и иждивенијем Андреја Андрејеовича поштЬ мајстора петроварадинскаго о администратора карловачкаго, и о него приложисја обители Комоговини на дарЬ подајетсја православнимЬ……. Бакрена клише-плоча налази се сада у МСХ. Један отисак, који је учинио академски сликар Миленко Бурић, налааи се у збирци Озрена Драгојловића у Хрватској Костајници.

[46] Historijski zbornik 1949, 196. Као сликар који подржава традиције XVII века помиње се неки молeр Јeролim, чија нам се икона св. Николе, рађена у Костајници 1742. сачувала у Музеју Срба у Хрватској (Исто).

[47] Запис на икони Богородичиној: вЬ љето 1746 м(јесја)ца деке(мврија) 22 вЬ костајницје. Содјелаше се сеј с иконЬ настојанијемЬ попа јоана живановића, а иждивенијем всего обшчаства храма сего с(вја)таго успенија прес(вја)тија б(огоро)д(и)ци

[48] На икони св. Димитрија има запис: окупи сију икону кнезЬ григорије и Радивој поповичЬ вЬ вјечни споменЬ вЬ љето 1747 марта 20.

На икони св. Ђурђа је само записана година 1747.

[49] Записи и натписи, 8550

[50] Српско-далматински магазин 1865, 120. Ivančan, Buna varaždinskog generalata i pograničnih kmetova 1755, Vjesnik zemaljskog arhiva (Zagreb) 1902, 154

[51] Vaniček, Spesialgeschichte der Militärgrenze I, Wien 1875, 547-548

[52] Čulinović, Seljačke bune, Zagreb 1951, 104. Грбић, Карловачко владичанство II, 22; Календар „Свети Сава” 1932.84.

[53] Čulinović, Seljačke bune, 106.

[54] Исто. 105.

[55] Исто, 106; Сучевић вели да је било 5000 војске (Брувањско-ловиначка буна и буна Теодора Кијука, Календар „Прoсвјета” Загреб 1951, 145)

[56] Грбић, Карловачко владичанство II, 23; Календар ,.Свети Сава” л932. 84—85. У списима о аферама немирног попа Вучена Кајгановића из Кирина (ДАЗ Плашчански архив, засебан свежањ) хвали се овај да је за утишавање ове буне више заслужан од Данила Јакшића.

[57] Календар „Просвјета” 1951, 145.

[58] Извештај архимандрита Викентија Поповића од 6. фебруара 1766. у МСЦ.

[59] Календар „Просвјете” 1951, 145.

[60] Исто; Грбић, Карловачко владичанство II, 23; Čulinović, Seljačke bune, 106.

[61] Грбић, Карловачко владичанство II, 23; Чулиновић вели на „доживотну робију” (Seljačke bune, 106).

[62] Календар „Просвјета” 1951, 145.

[63] Српско-далматиноки магазин 1865, 125.

[64] Извештај Викентија Поповића од 6. фебруара 1766. и смртни лист Јефрема Марковића у МСЦ.

[65] АКМ 1912, 286-288.

[66] МПАб 133/1753.

[67] Појас је имао запис на пафти: сие појас принесе григориј монах 1753 јула 2 ден. (Испис у белешкама Сабоа у Конзерваторском заводу у Загребу под „Комоговина”).

[68] Записи и натписи, 7987. Овај Тривић био је комоговински намесник 1756-1757 (Исто, 8093, 8103). У попису манастирског братства 1771 (ЗРГ 657) више се не помиње.

[69] ЗРГ 657.

[70] МПАа 335/1772.

[71] ЗРГ 657.

[72] МПАа 335/1772.

[73] МПАа 295/1772.

[74] МПАа 303/1772.

[75] Календар „Свети Сава” 1932, 87—88; Грбић, Карловачко владичанство III, 17; Списи ДАЗ Плашчански архив фасц. 40—75 бр. 74/1775.

[76] МПАа 466/1773.

[77] МПАа 484/1773. Женски манастир у Јаску био је већ у ликвидацији, јер је у њега још од 1769. било забрањено примање нових монахиња (Стрика, Фрушкогорски манастири, Загреб 1927, 126).

[78] » …zu ihrer Wohnung errichtete Kaliben abgetragen, die Nonnen hingegen an so viele Pfarr Kirchen, wo bey denen Kirchen einige Zellen befindlich seynd, bis zu ihrem Absterben übersetzet werden« (МПАа 487/1773).

[79] Грбић, Карловачко владичанство III,.

[80] АКМ 1911, 148.

[81] Већ цитирани опис манастира Комоговине у МПАа 335/1772. и др.

[82] Члан 47 Регуламента од 2. јануара 1777.

[83] АКМ 1911, 147; Грбић, Карловачко владичанство III, 10.

[84] ЗРГ 200.

[85] ЗРГ 201.

[86] Није зато чудо што народно предање не криви царицу и њену политику за укидање манастира Комоговине, већ сву кривицу баца на владику Петровића, „који да је долазио из Костајнице, па да су му калућери дали кукурузнога крува јести, а њега да је то увриједило, те се он тако страшно осветио њима и Богу замјерио, што је манастир укинуо” (Грбић, Карловачко владичанство III, 18; Српскодалматински магазин 1865, 126).

[87] ЗРГ 252.

[88] У оригиналном немачком тексту (АКМ 1911, 149) стоји датум 1. јануара, а код Грбића (III, 14) у српском преводу 7. јануара.

[89] Немачки текст у АКМ 1911, 149; Грбићев превод у Карловачком владичанству III, 14.

[90] Грбић, Карловачко владичанство III, 15.

[91] Исто, 15—16.

[92] ЗРГ 202.

[93] МПАа 268/1779.

[94] О томе има запис гомирског игумана Јоаникија Милојевића, који у транскрипцији гласи: „Овда прими сеј обштежитељни монастир Гомирје квитунг од их цесарснкраљевске и апостолическе свитлости за 4400 ф. које су изволили приказати и дати на помоћ и живљење братству сеја обитељи. Ово су били новци манастира Комоговине, лежашчаго в Банији близу Костајнице, а паденије тому бист брагска неслога и неко неваљало житије, и зато бише прогнати по Банату, а манастира двор народу грунте раздели, а проче именије овде приложи. Докончано лето 1781. сеггтембра 1.” (Записи и натписи, 8570).

[95] МПАа 508/1781.

[96] Грбић, Карловачко владичаиство III, 16.

[97] Српскодалматински магазин 1865, 120—121.

[98] Беговић, Живот и обичаји Срба-граничара, Загреб 1887, 38.

[99] Карановић, Манастир Комоговина, Политика   16.августа 1936.

[100] Српско-далматински магазин 1865, 123.

[101] Historijski zbornik 1949, 187—192.

[102] Шеровић, Старине бившег манастира Комоговине, Гласник историјског друштва у Новом Саду, 5,з, 1932, 429.

[103] Исто.

[104] Исто.

[105] Белешке Сабоа у Конзерваторском заводу у Загребу, које је он учинио кад је 1916. посетио Комоговину.

[106] Исто.

[107] Записи и натписи, 7336.

[108] Белешке Сабоа у Конзерваторском заводу.

[109] Прота Никола Беговић је забележио народно предање да се у Комоговини, у кивоту који је он видео, поред оста.\их чећтица моштију налазила и рука неког Тодора српског муче-ника из 1788, кога су Турци на лажну веру измамили и убили заједно са целом четом (Српско-далматински магазин 1865, 123 —124).

[110] Белешке Сабоа у Конзерваторском заводу.

[111] Богдановић, Старине у манастиру лепавинском, Старинар 11, 1—2, 1890, 60.