Историја манастира Покрова Пресвете Богородице, Лешје

Manastir Lesje

Манастир и село данас се називају Лешје, док је средњовековни облик назива, који се спомиње у писаним изворима Лештије, што значи место на коме обилују леске. Мештани, међутим, спомињу и једно предање, да је манастир, не зна се тачно када, добио име по лешевима ту пострадалих мученика.

Писани историјски извори о манастиру сведоче да је жупан Вукослав , на својој баштини у пустоши Петрус између 1355. и 1360. год. као своју задужбину, подигао Богородичину цркву. Заједно са синовима Држманом и Црепом поклонио је цркву и део баштинског поседа манастиру Хиландару 15. октобра 1360. године. Властелинство, са црквом Богородице петрушке, доведено је, међутим, небригом Хиландараца до „последњег запустенија“, због чега су се Цреп и „старац Дионисије“ (Држманово монашко име), обративши се цару Урошу, затражили и повратили своју баштину. После смрти старца Дионисија (између 1375. и 1379/80.), који је несумњиво успешно управљао манастиром са бројном обитељи, Хиландарци су затражили свој бивши посед. Исход је био да је патријарх Јефрем пресудио у Црепову корист, што је потврдио и Јефремов наследник, патријарх Спиридон, а коначно и сам кнез Лазар.

У метежу после косовског слома државе, изгледа да је посед манастира „Лештија“ поново ушао у посед Хиландара. Црепов син Венедикт водио је нову парницу, коју је, са саветом патријарха и сабора митрополита, игумана и властеле, деспот Стефан 1411. године пресудио у његову корист.

Венедикт је веома дуго био игуман Лешјански. Године 1452. спомиње се да је деспот Ђурађ Бранковић „игумана Лештијанског кир Венедикта“, као нарочито угледну и поверљиву личност, одредио као члана посланства која је ишла да од султана моли дозволу за пренос моштију светог апостола и јеванђелиста Луке у Србију. Венедикт је почетком 1453. и допратио мошти из Рогоса у Смедерево. Сачуван је опис овог догађаја који сведочи да су мошти на најсвечанији начин неколико недеља ношене кроз Деспотовину. Није искључено да су мошти том приликом, макар краће време, боравиле и у Лешју.

У време Венедикта Цреповића Богородичин манастир у „Лештију“ био је духовни и културни центар, у живој вези са Светом Гором. Познато је да је Венедикт 1426. године боравио на Светој Гори, и тада је за њега један Шестоднев Светог Јована Златоуста преводи монах Јаков, а други с грчког преводи он сам „у славу Божију и Пречистије Матере Божије Лештијанскије“. Лешје је Венедикт напустио када је постао грачанички и новобрдски митрополит. После пада Новог Брда добио је 1456. год. од деспота Ђурђа Бранковића на доживотну управу манастир Враћевшницу, а након пада Смедерева 1459. повукао се на Свету Гору у манастир Светог Павла где се упокојио и где је и сахрањен.

Историјски извори сведоче да је Цреп имао и ћерку, монахињу Анисију. О њој се зна веома мало. Као и за њеног брата Венедикта, познато нам је само њено монашко име, као и то да се упокојила 1426/27. године. У бревији манастира Велике Лавре на Светој Гори, спомиње се монахиња Анисуја „ћерка блаженог Церпа која се подвизавала у Србији у заједници својој“. Ми одавде не можемо да сазнамо да ли је она живела у Лешју, где јој је брат био игуман или је као монахиња боравила у неком другом, женском манастиру у Србији.

У средњовековним изворима у вези с манастиром, спомињу се појмови пустош Петрус и пустиња лештијанска.

Раније се сматрало да је овај крај у средњем веку назван пустињом јер је, наводно, по предању „до скоро“ био сав у песку. Међутим, уочено је да, иако у Србији постоји већи број каменитих, врлетних и ненасељених предела, ни један не носи назив пустиње, осим оних где је потврђено да су били настањени пустиножитељи. Ово треба схватити да је назив „лешјанска пустиња“ коришћен због монаха пустињака који су ту крајем XIV и у XV веку, а можда и раније, обитавали. Монаси пустињаци повлачили су се у испоснице у околини, а у манастир су долазили одређеним данима на Свете Литургије.

Из натписа у једном панегирику сазнајемо да је „у пустињи лештијанској“ по жељи деспота Стефана Лазаревића писао јеромонах Јован. Он је спадао у монахе Синаите. Познато је да су се монаси синаитског типа, због свог усамљеничког начина живота често интензивно бавили писањем и преписивањем књига. Тако је и у Лешју постојала скрипторија где се вероватно одвијала врло жива преписивачка активност, као и у многим другим манастирима у Србији у време деспота Стефана Лазаревића. Напустивши Лешје „кир Јован“ је прешао у манастир познат под именом Стјеник, где је наставио свој строги монашки подвиг живећи у пећини. Иначе, њега је одмах након мученичке смрти 1462. народ почео да поштује као светог преподобномученика. Чудотворне мошти Светог Јована Лешјанског и Стјеничког налазе се у манастирској цркви у Стјенику, помажући до данас свима који им са вером и молитвом притичу.