Историја манастира Сићево

Manastir Sicevo

У Сићевачкој клисури, на левој обали реке Нишаве, испод Големог камена, налази се манастир Ваведења Пресвете Богородице. Тачно време подизања манастира се не може тачно одредити, а народно предање казује да је манастир задужбина браће Мрнавчевића. Манастир је разорен у турским освајањима највероватније крајем XIV века. Овај манастир се није налазио на месту данашњег, већ на десној обали Нишаве. Када је разорен, народ је материјал који је остао пренео на леву обалу Нишаве, на место које је неприступачније и покривено шумом. И овај манастир је, упркос труду био разорен.

Данашњи храм, према запису на порталу изнад улазних врата у наос, сведочи као годину изградње 1647. годину. Како је записано, храм је подигнут у време патријарха Пајсија (Јањевца) и у време духовника попа Јована, трудом слуге Божијег Веселина са браћом Симеоном и Живком. Храм је тада живописао поменути Веселин.

И након ове обнове је старао и дуго је био напуштен. Обновљен је тек 1875. године, залагањем и трудом попа Петра, који је обновио манастирски храм и у њему почео да богослужи. Храм је поново фрескописан руком зографа Газнадра. Након ослобођења Јужних крајева 1878. године и пробијања пруге према Софији 1889. године, манастир је поново оживео. 1880. године подигнут је нови конак, који је саградио протомајстор Првул. Тада је подигнут и дрвени звоник и манастирска чесма, коју је подигао лончарски еснаф из Ниша.Манастирско братство се тада умножило.

У време Првог светског рата, манастир је тешко страдао од Бугара. Иконе и фреске у храму су оштећене бајонетима, а манастирски конаци опљачкани. По завршетку рата, манастир је обновљен трудом игумана Порфирија Иљчинског и манастирског братства, а обнова је у потпуности завршена 1921. године. Тада је храм поново пресликан руком руског иконописца Василија Рудановског. Стари иконостас је у Првом светском рату делом опљачкан, а делом спаљен. Нови иконостас је рад Василија Рудановског из 1928. године. Манастир је 13. септембра 1932. године посетио и краљ Александар Карађорђевић. Нови звоник који и данас постоји подигнут је 1938. године, а звонару су подигли Сотир Чохаџић из Ниша и Вук и Миодраг Маринковић из Београда. На звонику су три звона, изливена 1880. године у ливници Ђорђа Бота у Вршцу.

У Другом светском рату, манастир није страдао. Конзерваторско- рестаураторски радови на архитектури и живопису храма рађени су у периоду од 1994. до 1995. године, а недавно је урађена фасада Цркве и подигнути су нови конаци.

Данашњи храм је скромних димензија и припада релативно реткој групи једнобродних грађевина са прислоњеним луковима. Засведена је полуобличастим сводом, са олтарском апсидом која је споља и изнутра полукружна, а са западне стране има омању припрату. Грађена је од грубо тесаног камена. У манастиру се чува чудотворна икона Пресвете Богородице из XIX века, коју су руски монаси донели у манастир након Октобарске револуције.

21. јуна 1982. године, манастир је стављен под заштиту Државе, под редним бројем СК 230, као Културно добро од великог значаја.