Историја манастира Сињац

Manastir Sinjac

Уз леву обалу Нишаве у сутесци Свети Отац, у атару села Сињац недалеко од Беле Паланке, налази се манастир светог Николаја Мириликијског.

О њему постоје записи Михаила Валтровића и Драгутина Милутиновића, на основу којих се може стећи представа о његовом првобитном изгледу и архитектури, јер су познијим радовима они битно измењени. Када су га они посетили одмах након ослобођења од Турака 1878. године, био је још увек сачуван западни зид који је делио старију грађевину од дограђене припрате. Тада је још увек постојао запис о години 1618. као години у којој је Црква осликана фрескама. 1662. године помињу се монаси овог манастира, који су преписали Октоих првогласник. Црква је тешко страдала у Српско- турском рату 1876. године, када су је Черкези спалили.

У основи је триконхонална грађевина, са слепом куполом изнад средишњег травеја. Купола је ослоњена на два пара надвишених прислоњених лукова, који се ослањају на чела подужних сводова источног и западног травеја. Апсиде су и споља и изнутра полукружне. Највероватније да је одмах по градњи и живописању на западној страни дозидана пространа припрата. Недавно је откривен пространи живопис који је доста добро очуван. Распоред фресака је карактеристичан за XVII век. У олтарској апсиди је поворка архијереја, а у конхи Богородица са Христом. У куполи је Христос Сведржитељ са јеванђелистима и пророцима. Циклус великих празника и циклус Христовог страдања само су делимично очувани. Начин и стил израде фресака говоре да је сликар био школован, мада не великих могућности. Извесни историчари ликовне уметности сматрају изузетно зналачким компоновање боја и посебно истичу црвену, љубичасту, светло плаву, зелену, окер и жуту, а најимпресивнијим сматрају фреске са представама Христа, светог Саве и Симеона. Има мишљења да је ово најисточнија локација Цркве са представом светог Симеона Мироточивог у Србији. Зидна сликарска декорација представља најзначајнију сликарску целину са почетка XVII века у источној Србији.У комплексу средњевековног манастира су били Црква, конак и воденица. Данас воденице више нема, а конак нема употребну вредност.

Током градње железнице која је прошла у непосредној близини манастира 1887. – 1888. године инжењери, извођачи радова, су били свесни да вибрације и потреси услед проласка композиција могу бити погубни по здање, па су превентивно уградили два попречна челична везача којим су желели да спрече појаву напрснућа. То је свакако било добро, али не и довољно, па се две стотине година железничког саобраћаја поред њега одразило погубно. Данас је манастир јако оштећен, и хитно је потребна обнова.

У позном турском периоду у њему се учило писмености. Тако се зна да се у њему учио писму Јован Цветковић из села Враниште. Црква је проглашена културним добром и под заштитом је Државе од 1967. године.