Историја манастира Смиловци

Manastir Smilovci

На обронцима планине Видлич, на надморској висини од 1004 метара надморске висине, недалеко од села Смиловци налази се манастир светих Кирика и Јулите. Постоје претпоставке да је првобитни манастир саграђен у X или XI веку. Дугогодишњи игуман манастира Арсеније Куршумнин записао је у Летопису, да је манастир подигнут крајем XVII века, а да су га подигли Цинцари, који су живели у околним селима. Када су одавде расељени, на жалост није познато. Манастир је страдао од Турака и био је у рушевинама све до 1839. године. На темељима старог разореног храма, протомајстор Никола из села Бољев Дол подигао је данашњи храм. Манастирска Црква је саграђена од обичног тесаног камена и покривена је каменим плочама. У време обнове манастира, овим крајевима је харала куга, која је дневно односила на десетине живота. Људи су бежали од куге на ово место и помогли обнову манастира. Изградња манастира је у потпуности завршена 1839. године, у време пиротског митрополита Нектарија, јеромонаха Никанора и духовника Елефтерија Зографског. Исте године подигнут је велики манастирски конак, који је назван митрополија.

У храму је тада постављен и иконостас, рад Јована Николова. Манастир је био под великим утицајем пиротских фанариотских митрополита. У Летопису је забележено да се богослужило и проповедало на грчком језику. После Првог светског рата и револуције у Русији 1925. године у манастир долази преко 40 руских монахиња из Бесарабије, које су оживеле манастир. 1930. године, манасти је преображен у мушки, а сестринство је пресељено у манастире Темска и Дивљана. Поред монаха и монахиња, у манастиру су од 1924. до 1928. године живели многи образовани Руси, који су у манастиру формирали велику библиотеку, од које ништа није остало сачувано. Манастир је поседовао велико имање. Јеромонах Спиридон Бугарун, који је1941. године пописао манастирско имање затекао је 23,2 хектара шуме, 21,5 хетара ливада, око 120 хектара пашњака, две мање воденице, амбар у селу Смиловци.

После 1945. године већена имања је одузета како од Државе тако и крађом од појединих безбожника. У том периоду у манастиру се подвизавају јеромонах Михајло (1954- 1980), јеромонах Василије, јеромонах Стефан, јеромонах Сава. Након њих у манастир долази монахиња Харитина. Затиче пустош али вредним радом постпено обнавља конак, па храм и на крају владикин конак, а гради и шталу где чува две краве и двадесет оваца са својим братом Илијом и монахињом Маријом у пероду од 2003. до 2014. године, а од 2006. до 2012. године, у манастир долази архимандрит Николај који успева да од Републике Србије, кроз разне пројекте (рестаурацију иконостаса, изградњу економског дела, реконструкцију конака, изградњу асфалтног пута у дужини од једног километра од манастира према селу, прикључење електричне енергије од високонапонског вода) добије прилог. Сви радови су обављани по благослову епископа нишког Јована и патријарха српског Иринеја, а уз стални надзор и пројекат Завода за заштиту споменика у Нишу. Манастирски конак има два спрата- трпезарију, кухињу и седам келија.

1984. године, манастир је стављен под заштиту Државе, као Културно добро од великог значаја.