Историја манастира Суково

Manastir Sukovci

Суковски манастир налази се у непосредној близини села Суково, 18 км источно од Пирота, на десној обали реке Јерме, окружен врлетима густо пошумљеног брега Царев камен. Због заклоњености од главног пута и импозантног природног окружења, густе шуме и непосредне близине саме клисуре реке Јерме, суковски манастир већ при првом сусрету плени снажним емотивним набојем спокојства и душевног мира. Иако, нажалост нема, бар за сада, документованих доказа о постојању старијег чак ранохришћанског сакралног објекта на месту садашњег манастирског храма, историчари не искључују могућност, датирајући ту извесну првобитну грађевину у IV век. Садашњи изглед манастира посвећеног Успењу Пресвете Бо¬го¬ро¬ди¬це, чији је култ поштован на целом овом простору, у сваком случају датира из 1857-1859. год. о чијем постанку постоји занимљиво народно предање, које је умно¬гоме допринело популарности његове историје и дало му карактеристичну фолклорну ноту.

Данашње целокупно манастирско имање припадало је Турчину Сали-бегу из Пирота, који је имао сина јединца по имену Емин тако да је он овде често боравио. Једном, шетајући имањем, Сали-бег сретне Вељу, сироче из Великог Села близу Крупца, који је на месту данашње цркве чувајући овце заспао. Веља је по свему био чудно дете. Волио је да сања. А у сновима му се често, као и тада, јављала Пресвета Богородица окружена зборовима анђела. Том згодом у сну му је рекла да на том месту подигне манастир. Након што се крупачки поп Јован Мадић, који је Вељу прихватио као сина, уверио у истинитост Вељиних сања, наредиo je да се на месту зва¬ном “Црквиште” откопа манастир. Веља се одмах, са још неколико мештана, срчано баци на посао док не наиђоше у земљи на икону и кандило што је упућивало на постојање пређашњих темеља храма Божијег. Младог и бахатог Еми-на расрдише ова догађања те хтеде обешчастити ово место. Тог момента одузе му се тело и изгуби памет, а отац и мајка унезверени од бриге позваше попа Јована у по¬моћ. Он очита молитву Богородици пред свим присутним мештанима, а Емину би одмах лакше. А након што се Сали-бег поклони овом светом месту, те пољуби Ве¬љину руку, његов син потпуно устаде и оздрави. Ту се Турчин Сали-бег обавеза да ће помоћи изградњу храма и заиста ускоро 1856. год. поп Јован доби царски ферман из Констанције, кога је превео каснији старешина манастира игуман Пар-те¬није: “…како је моја царска непрекидна жеља да у царевини сви разреди поданика уживају све благодети мира и спокојства,…да им се знање и части множе,…ја сам уважио молбу патријарха и становника Сукова и дозволио да се предречена црква поправи…”. 1857. год. поп Јован Мадић продаде своје имање у Крупцу и са Вељом се намести у Сукову. Ускоро владика Антим, Грк, замонаши Вељу у Старој цркви у Пироту од када овај смерни младић благоугодних мисли и осећања и проналазач суковског манастира, постаде монах Венијамин. Он и мона-хи¬ња Ефимија скупише довољно прилога те се тако и заврши градња мана¬сти¬р¬ске цркве, о чему сведочи натпис изнад прозора на западној фасади:
ПОЧЕ СЕ ЛЕТО 1857. ЗАВРШИ СЕ ЛЕТО 1859.

Храм Пресвете Богородице је споља лонгитудинална једноставна грађевина у об¬лику триконхоса. Помало асиметричног тлоцрта, плошног прочеља и бочних зи¬д¬них површина, разуђених ретким полукружним прозорским отворима са по једним на свакој конхи, одаје тврду провинцијалну архитектуралну варијанту скро¬м¬ног просто чедног укуса, што је оправдано разумевајући специфичне историјске околности одређене балканским и светским ратовима те честим спорадичним српско-турским и српско-бугарским сукобима. Цркву су зидали мајстори мештани у сивом тесаном камену, наизменично са врућим кречом, а кровна конструкција је покривена обичном ћерамидом са ниским осмерокутним тамбуром кога крунише пирамида на врху, обавијена практично једином архитектонском пластиком, купама каналицама и рељефним венцем изведеним у опеки. То је скроман мар¬ги¬на¬лан одјек монументалног моравског градитељског стила. Сличном декора¬ци¬јом у опе¬ки овенчани су и полукружни отвори којима је тамбур оживљен. Ап¬си¬да те северна и јужна певница такође су покривене купама каналицама.

Тријем или припрата кроз коју се улази у централни храм, је пала за време II светског рата због слабог грађевинског материјала те је настојањем монахиња об-но¬вљена 1947. год. У припрати лево од улаза налази се заједничка гробница про¬на-ла¬зача и оснивача манастира, монаха Венијамина и попа Јована. Цела припрата жи¬во¬писана је према утврђеним захтевима у погледу садржаја и распореда фресака сценама Страшног суда. Унутрашњост средишњег храма одли¬ку¬је се изузетно ди-на¬мичном просторном концепцијом, стубовима визуелно по¬де¬ље¬ном на три тра¬ве-ја, пространом импостацијом, што је фрескописцу омо¬гу¬ћи¬ло да с не¬скри¬ве¬ном ре-то¬риком “исприча” све најзначајније догађаје из Христовог и Бо¬го¬родичиног жи¬во-та. Управо тим схватањем целине новозаветних сцена, за¬сту¬пље¬ношћу свих нај-зна¬чај¬нијих старозаветних пророка, новозаветних светитеља као и српских све¬ти-теља у природној величини, фрескописац је мудро надоместио не¬достатак шире уме¬тни¬чке инвентивности, те оправдао провинцијску не¬истан¬ча¬ност и известан кон¬зер¬ва¬ти¬визам у ликовном изразу. Чувени испитивачи старих срп¬ских манастира Дра¬гу¬тин Милутиновић и Михајло Валтровић, који посетише ове про-сто¬ре 1878. год, упи¬саше да је живопис пун “дречећих и немешаних боја”. Ка¬ра¬кте-ри¬стично је као својеврстан раритет у фрескодекорацији српских цркава да је у ни-ши десне певнице приказан св. Христифор са псећом главом, што задире у да¬леку прошлост овог мученика, време коначне победе хришћанства над паганством. Им-пре¬сивна је и Богородица Крилатица на самој средини јужне стране, те Богородица “Ширшаја Небес” испод Тајне вечере у олтарском простору.

Потпирамидални простор иако ниског тамбура даје специфичну вертикалну статику и чврстину те осећај целовитости читавог унутрашњег комплекса цркве са Пантрократором у средишњем простору и апостолима и јеванђелистима у тамбуру. Црква је живописана 1869. год. о чему сведочи натпис “ОБРАЗОПИСЕЦ ВАСИЛ ПОП ХРИСТОВ ОД САМОКОВ ОД 1869. ЛЕТО”.

Иконостас се одликује минуциозно израђеним златним дуборезом испуњеним флоралним орнаментима, који својом уметничком вредношћу заслужује посебан осврт. Распоред икона је наглашене хоризонталне оријентације, јер је трећи ред ико¬на пао за време II светског рата те су остала само два. У соклу су, у барокно ова¬л¬ним пољима, приказане старозаветне сцене, а као антитеза на вишим редовима су новозаветне сцене, пророци, апостоли. На царским дверима су Благовести. Ус¬пе¬ње Пресвете Богородице је престона икона овог иконостаса, а добијена је као по¬к¬лон оближњег села Високе Ржане где такође постоји манастир посвећен Пресветој Бго¬ро¬д謬ци. Смеђе нијансирана темељна боја инкарната, тамно-зелена осенченост, плава позадина и израда драперија упућује на руске мајсторе. Последња међу престоним иконама представља нашег заједничког балканског пустиножитеља св. Јована Рил¬ског чији се култ нарочито негује на овим просторима блиским бу¬гар¬ској гра¬ници. У оквиру манастирског комплекса налази се још капела са северне стране цр¬кве, коју су 1925. год. подигли монаси Руског светогорског брат¬ства од прилога рус¬ких еми¬граната. Исто братство подигло је 1920. год. нову зво¬на¬ру на месту пре¬т¬¬ходне из 1859. год. Поред капеле је конак који су такође по¬ди¬гли руски мо¬наси. Јужно од цркве је ко¬нак са новом трпезаријом која је почела да се гради 1974. год, а довршена 2003. као и цео конак, великим трудом и за¬ла¬га¬њем про¬то¬је¬ре¬ја Љубодрага Петковића, тадашњег старешине. Његовим за¬ла¬га¬њем подигнут је и нови мост на Јерми. Треба рећи, да су, сем овог обновњеног ко¬на¬ка, све згра¬де гра¬ђе¬не од врло слабог материјала па су под утицајем ат¬мо¬сфер¬ских услова умно¬гоме ру¬и¬ни¬ра¬не. За време бугарске опсаде 1915. год. многи бо¬го¬слу¬жбени пре¬дме¬ти су оп¬ља¬чка¬ни и однети у Бугарску (Софија). Услед немирних ис¬торијских окол¬но¬сти бра¬т¬¬¬ство се често осипало што је све допринело овако оскудним стањем са зградама.

Међу старешинама овог манастира који су га било економски било ад¬ми¬ни-стра¬тивно или духовно унапредили, свакако су: архимандрит Теодосије Тошић до 1915. год, затим Методије Миловановић из манастира Витовница, а нарочито јеро-мо¬нах Лукијан из Руског Светогорског братства, који је управљао манастиром за вре¬ме окупације у II светском рату и био истински духовни отац и учитељ. Касније, од 1945. год. су једно време манастиром управљале монахиње. Данас је манастир Суково поново мушки.
Слава манастира и сабора који је један од највећих у источној Србији је 28. август о Великој Госпојини, а слави још 21. септембар Малу Госпојину, Пре¬обра-жење Христово 19. августа и Богородичин Покров 14. октобра.

Будући да не постоји никакав тенденциозан осврт на овај споменик осим ра-да: “Манастир Св. Богородице у Сукову код Пирота”, 1978. год. проте Љубомира Ј. Антића, надам се да ће ово кратко слово бити увод у можда дубље и исцрпније научно истраживање.