Историја манастира Бешеново

Manastir Besenovo

Према предању, манастир Бешеново, чији се остаци налазе на јужном обронку Фрушке горе, уз поток Чикош, основао је српски краљ Драгутин крајем XIII века. Посвећен је св. арханђелима Михаилу и Гаврилу (8/21. новембар). Други подаци о оснивању доводе се у везу са половином XV века, кад се помиње 1467, записана на зиду као година осликавања манастирске цркве. Знатно опширније, о манастиру Бешеново говори се у најстаријем турском попису Срема који датира из 1546. године. Манастир ће се редовно помињати и у свим потоњим турским пописима Срема, спровођеним у другој половини 16. века.
Када је манастир Витовница код Пожаревца страдао од Турака, његови калуђери су са највреднијим литургијским предметима пребегли у манастир Бешеново. Међу тим предметима су били и Четворојеванђеље, које је 1557. оковао Кондо Вук, те сребрна чаша из 1662, дело кујунџије Луке (ове драгоцености чувају се у Музеју СПЦ у Београду). Цело XVII столеће карактеристично је по немаштини, о којој сведоче записи о одласцима бешеновачких калуђера у Русију ради прикупљања милостиње (1628, 1648, 1670, 1671). Године 1656. обновљене су келије и трпезарија.
На основу визитацијског пописа из 1753, у којем је детаљно описана манастирска црква, зна се да је грађевина зидана од опеке, али се време изградње не помиње. У истом попису говори се и о пространим манастирским конацима, за које је наведено да су на јужној страни подигнути 1730. и да су грађени опеком, док се за конаке са северне и западне стране само каже да су стари. У попису је наведен и стари иконостас, који је 1770, по свему судећи, делимично замењен иконама Василија Романовича. Он је од 1907. до 1909. замењен иконостасом за који је иконе радио Стеван Алексић, који је у истом периоду радио и зидне слике у унутрашњости цркве.

Мада су Свети архангели Михаило и Гаврило слава манастира Бешеново, значајно место у његовој историји имају и Свети Кирик и Јулита. Реч је о сину и мајци који су, у време римског цара Диоклецијана, пострадали за хришћанску веру 304. године, у грчком граду Иконији.

Један део њихових моштију (други се и данас налази у цркви Свете Богородице Болничке, у Охриду) је, путевима о којима нема писаних трагова, стигао у Бешеново и ту дуго чуван. Извесно је да се то десило пре 1753. године када је, у оквиру манастирске цркве, почело подизање њима посвећене посебне капеле. Међу неколико икона била је и она са ликовима Светих Кирика и Јулите, коју је осликао руски иконописац Василиј Романович.

На дан Светих Кирика и Јулите (15/28. јул) обележавана је и летња манастирска слава, а та традиција поново је оживљена пре пар година, када је почела обнова манастира.

Њихове мошти су у манастиру биле до средине Другог светског рата, да би 1943. године биле тајно склоњене у цркву у селу Бешеново. Ту су остале и после рата да би, у међувремену, нетрагом нестале.

Друго осликавање манастира, из којег је сачуван део икона, догодило се средином 18. века.

Њихов аутор је, такође, Василиј Романович који је још 1737. године, као млад сликар, живописао Претеченско-Борисоглобску цркву у Кијеву. Како је и када доспео у Срем није забележено, али је извесно да је живео у манастиру Хопово, у којем је примио и монашки постриг и где се и упокојио 1773.

Од икона које је он радио на старом иконостасу Бешенова, сачуване су оне са Царских двери, као и иконе Исуса Христа, Богородице са Христом, Светог Јована и Светог архангела Михаила. И оне се, такође чекајући обнову манастира, налазе у Музеју Срема у Сремској Митровици.

Иконе за иконостас Бешенова биле су дело једног од највећих српских сликара, Стевана Алексића (1876 – 1923). Рад на њима он је започео 1906. а окончао 1909. године. Са Царских двери сачуване су иконе Благовести, Светог Стефана и Светог архангела Михаила, као и иконе Исуса Христа, Вазнесења Господњег, Преображења Господњег, Свете тројице, Богородице и Светог Јована Богослова. Уз то, сачуване су и Алексићеве иконе Архангел Михаило убија сатану и Мучење Светих Кирика и Јулите, које су се налазиле у њиховој капели. Све сачуване иконе Стевана Алексића, рађене за манастир Бешеново, налазе се у Музеју Срема у Сремској Митровици, где чекају обнову манастира и повратак на место на којем су настале.

Страдање из којег се издиже тeк данас, Бешеново је доживело тoком и по завршетку Другог светског рата.

Када се, почетком априла 1941. распала Краљевина Југославија и почео крвави братоубилачки рат, монаси из Врдника и Јаска су пренели мошти светих Кнеза Лазара, Цара Уроша и Стефана Штиљановића, из тих двају манастира у скрајнуто Бешеново, не би ли их спасли. У томе су успели само делимично – 1942. године опљачкана је манастирска ризница, укључујући и кивоте трију светитеља и све драгоцености које су биле у њима. Саме мошти, напросто истресене из кивота и разбацане по манастиру, спасао је професор Радослав Грујић успевши да их пребаци у Саборну цркву у Београду.

Мада тешко похарано, и без братије, Бешеново је усправно стајало до 4. маја 1944. када су га Немци, авионским бомбама, практично сравнили са земљом.

После рата, уместо обнове, мештани околних села развукли су преосталу циглу и други грађевински материјал. Упркос надљудским напорима игумана, судови нове државе манастиру нису оставили ни земљишни минимум чиме су, једноставно, осудили манастир на коначни нестанак.

Манастир Бешеново (15. век), 22212 Бешеново.
Телефон манастира: 022/ 666 442
Интернет страница: http://www.manastirbesenovo.org/
Електронска пошта манастира: manastirbesenovo@gmail.com

Манастир је у Другом светском рату порушен до темеља. Обнова манастира почела је 20. септембра 2013.