Историја манастира Грнчарица

Manastir Grncarica

Манастирски комплекс смештен је у благој долини омеђеној шумовитим брежуљцима, десетак километара југоисточно од Крагујевца, код села Прњавора. Према народном предању, Грнчарицу је подигао краљ Драгутин крајем XIII и почетком XIV века. Манастир, по народном веровању, није био саграђен на месту где се данас налази, већ на оближњем брду Цукари у Ковановићима. После Косовског боја црква је срушена и од њеног материјала подигнута је нова Грнчарица на данашњем скровитом месту.

Вероватније је да је манастир Грнчарица саграђен средином XVI века, после обнове Пећке патријаршије. Према натпису изнад улазних врата, који је постојао и на цркви која је претходила садашњој, Грнчарица „сазда се и пописа се“ за време турског султана Сулејмана трудом и настојањем игумана Максима. Проналазак фрагмената првобитног живописа дуж јужног зида ово потврђују, јер се комади фресака стилским особинама везују за сликарство друге половине XVI века.

Манастир до наших дана није очуван у првобитном облику. За време ау с т р и ј с ко – т у р с к и х ратова у првој половини XVIII века и за време Кочине крајине, више пута је био паљен и рушен. Једно време је био запустео, да би почетком XIX века поново оживео и почео да добија на значају. Највећа обнова је извршена 1869. године када су црква и западни конак из темеља подигнути и када је каменим зидом ограђен читав манастирски комплекс.

Током Првог светског рата аустроугарска војска је опустошила манастир, спалила архиву и однела три звона. Исту судбину доживела је ова светиња и током Дргог светског рата. Немци су прогнали монахе, манастирске конаке и манастир запалили. После рата (1946) у запустели и разорени манастир долази игуманија Ефросинија са четири монахиње из Свете Петке код Параћина. Од тог времена Грнчарица постаје женски манастир који се вредно обнавља.

Манастирска црква је триконхалне основе, засведена полуобличастим сводом са витком осмостраном куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и бочне конхе су споља и изнутра полукружне. На западу је масиван квадратни звоник са четири бифоре. Фасаде су без декоративне орнаментике. Кров је двосливан и покривен је поцинкованим лимом.

Живопис је из друге половине XX века и задужбина је првог Епископа шумадијског Валеријана (Стефановића).