Буково

Историја манастира Буково

Manastir Bukovo

Манастир Буково налази се у Тимочкој Крајини, удaљен четири километaрa југозападно од Неготина. Припада Епархији тимочкој која није била самостална црквена јединица све до ослобођења од Турака 1833. године и присаједињења Србији. До тада је припадала разним црквеним областима и била под јурисдикцијом разних помесних цркава. У раније хришћанско доба, била је саставни део архиепископије „JUSTINIANA PRIMA“, коју је 535. године основао византијски цар Јустинијан I.

Епископ града Аквеје (AQUAE) који се по својој прилици налазио код данашњег пристаништа Прахова на Дунаву био је потчињен аутокефалном архиепископу Прве Јустинијане чије је седиште било у Скопљу. Почетком 11. века образована је Охридска архиепископија (1014), која је поред осталих области на северу Балканског полуострва обухватала и Тимочку Крајину, изложену честим пустошењима, a чији је црквени положај увек био несигуран и несталан.

Тимочка Крајина је била повремено под јурисдикцијом охридске, трновске, пећке и цариградске архиепископије. Једно време (1718–1739) за време аустријске окупације, Тимочка Крајина је била у оквиру београдско-карловачке митрополије. После укидања Патријаршије пећке 1766. године, Тимочка Крајина је потчињена цариградском патријарху и улазила је у састав Видинске епархије. За време Првог српског устанка (1804-1813) који је 1807. г. захватио и Тимочку Крајину њом је управљао београдски митрополит, али од 1813. године Тимочка Крајина је опет била под управом видинског митрополита до 1833.

Чувеним султановим хатишерифом, издатим 1830. године, Србији је била призната аутономија по питању избора митрополита и епископа, a на основу које је кнез Милош одмах идуће године, повео преговоре са Васељенском патријаршијом, у које је обухватио и питање црквеног положаја Тимочке Крајине. Резултат тих преговора био је издавање синодског Томоса, у августу 1831. године, у коме је предвиђен начин бирања епархијских епископа оних области које се буду евентуално присајединиле Србији.

Вест дa је Тимочкa Крајинa присаједињенa Србији кнез Милош је саопштио митрополиту београдском Мелентију 25. маја 1833. године. Али сам акт о присаједињењу султан је издао тек новембра исте године и он је прочитан српском народу на скупштини у Крагујевцу 1. фебруара 1834. Следећег дана на Сретење рукоположен је први епископ тимочки Г. Доситеј Новаковић (1834-1854).

До ослобођења од Турака, 1833. године манастир Буково се у писаним изворима јавља само неколико пута. Писаних споменика о оснивачу и ктитору, као и времену настанка манастира готово и да нема. Постоји само неколико предања о томе.

По једном предању манастир Буково је задужбина Светог краља Милутина с краја 13. века што знaчи дa гa је краљ Милутин подигао после победе над видинским кнезом Шишманом 1291. године. У прилог овоме наводи се да се у ниши над главним улазним вратима налази фреска Светог Архангела Михаила, који је био заштитник краља Милутина, док је заштитник ове цркве Св. Никола. Изузетак би могао настати сaмо из почасти према ктитору.

По другом предању, Свети Никодим Тисмански, подвизавајући се на просторима Тимочке Крајине подиже манастир Буково и још два манастира, Вратну и Манастирицу. Са овом претпоставком о датовању Букова слаже се и изјава Јосифа Милијевића, јеромонаха манастира Букова, којa је дата Конзисторији 1867. године, a у којој се, између осталог, каже да је „манастир сазидан отприлике пре пет стотина година, где и сада стоји, на месту где црква никако постојала није…“ Према овој изјави манастир је настао средином или у другој половини 14. века.

По трећем предању, оснивач и ктитор манастира Буковa је неко од властеле Тимочке Крајине и потиче из 15. века. У прилог овом предању иде текст урезан на каменој плочи која и данас стоји на западном зиду припрате манастирске цркве, у коме се каже да је манастир „подигнут за време српских Деспота“, што значи у првој половини 15. века.

Најреалнија претпоставка била би да је манастир настао после турских освајања, када је први већи талас миграције с Косова, Дрине и из Херцеговине почео да насељава земљорадничке крајеве Србије, па и долину Тимока све до Неготинске Крајине и Дунава. Избегли народ предводили су калуђери и свештеници који су, по доласку у североисточне крајеве Србије и Тимочку Крајину обнављали или подизали цркве и манастире.

У најстарије писане изворе у којима се помиње манастир Буково спадају турски пописи из 1454. и 1586. године. У оба пописа из Фетисламске нахије Буково се помиње као манастир Светог Николе који даје данак од сто осамдесет аспри османлијском царству. Следећи помен манастира датира из 1654. године где се помиње игуман Михаило Дечанац за чијег је времена захваљујући ктитору кнез Симеону из села Трњана, настао други слој живописа. Године 1736. обављен је попис свештеника и калуђера у Крајини у коме се спомињу калуђери из манастира Буковa и извесни свештеници који су се учили у Букову, што значи да током 18. века у манастиру постоји нека врста богословске школе.

Манастир Буково се спомиње и 1784. године у извештају вишег аустријског официра Митесера који у тајној мисији обилази Тимочку Крајину и преко манастира Буково долази у Неготин. По слому Првог српског устанка, 1813. године и погибији Хајдук Вељка Петровића, крајинског војводе, Турци улазе у Крајину и у осветничком походу пустоше све пред собом, те је и манастир Буково тада запаљен. У том пожару потпуно је изгорео кров на цркви. Манастир је тада за кратко време опустео, aли већ пет годинa кaсније Турци издају дозволу за обнављање цркава и манастира у Крајини у које спада и Буково.

Тимочка Крајина је ослобођена од Турака 1833. године и султановим хатишерифом присаједињена Србији. Много повољније политичке и економске прилике, омогућиле су да манастир Буково буде поново обновљен 1837. године. Том приликом кнез Милош је поклонио манастиру звоно, а специјална комисија, која је по налогу кнеза Милоша, прегледала манастир пронашла је запис изнад врата на зиду припрате који данас више не постоји, али је сачуван у препису и гласи:

Вољом Оца и с помоћу Сина и извршењем Светога Духа. Амин. Ослика се свети божанствени храм светога чудотворца оца нашег јерарха Николаја Мирликијског године 1654. И придбински митрополит Владика господин Софроније и настојатељ господин Михаил игуман Дечанац и уз помоћ благоверног и христољубивог ктитора господина Симеона кнеза трњанског.

Године 1839. за време старешинства игумана Јосифа Милијевића подигнута су у манастиру два конака. Један од њих, после више преправки и доградњи, у употреби је и данас, а на темељима другог конака, за који се мисли да је из времена настанка манастира, подигнут је нови конак чија изградња је почела 2004. године. У периоду после 1859. године манастир Буково оснива финансијски фонд уз помоћ којег је био у могућности да 1860. године пружи новчану помоћ манастиру Високи Дечани у висини од 1.000 дуката, а 1876. године граду Нишу 3.000 дуката, као помоћ у борби за ослобођење.

Манастир је поново страдао 1877. године, у другом српско-турском рату и до 1885. године не зна се ништа о манастирском животу. Те године за старешину манастира Буково долази архимандрит Прокопије Бујишић, један од вођа херцеговачког устанка. Он предузима велику обнову манастира, а о свом труду и преправкама на цркви и конацима оставио је натпис уклесан златним словима у плочу од црвеног камена која и данас стоји на западном зиду припрате, са унутрашње стране, изнад улазних врата.

На иницијативу архимандрита Прокопија Бујишића у манастиру је 1891. основана Државна пољопривредна школа за виноградарство и воћарство, у којој су међу првим учитељима били калуђери из манастира Буковa. На Ђурђевдан 6. маја 1912. потписана је у Букову Српско-бугарска војна конвенција за рат против Турске, између начелника Генералштаба Радомира Путника и бугарског генерала Фичева. Године 1915, за време бугарске окупације, манастир је опљачкан, а део манастирске шуме уништен.

У периоду између два светска рата, поред духовног и културног значаја, манастир Буково постаје и економски битан чинилац Неготинске Крајине. Са старешином, архимандритом Рувимом Окановићем (управљао манастиром од 1913. до 1936. године), који је завршио највишу пољопривредну школу у Дижону у Француској и био веома способан и предузимљив.

У том периоду манастир постаје надалеко познат и као пољопривредно добро, започети су радови на изградњи звоника, трема испред цркве и северног потпорног бедема, а довршени су после Другог светског рата.

Период после Другог светског рата био је један од најтежих у историји манастира. Тада је потпуно опљачкан од стране немачких окупатора, а нова, комунистичка, власт одузима 366 хектара манастирског имања и готово све што је вредело. Остављено је десетак хектара неплодне земље, те је услед тешких услова за духовни живот и недостатка монаштва, манастир почео да пропада. У периоду од 1972. до 1994. године, манастир Буково по први пут у својој историји постаје обитавалиште монахиња на челу са игуманијом Серафимом (†2003).

Доласком владике Јустина на трон тимочких епископа, од 1994. године, манастир поново постаје стециште монаха. Под духовним руководством самог епископа установљен је манастирски типик са редовним богослужењем и општежитељним поретком. Данашње десеточлано братство са архимандритом Иларионом на челу, поред редовних монашких активности, обавља и послушања у радионицама, као што су кројачка, иконописачка, столарско-дуборезачка. Осим ових традиционалних монашких послушања братство је активно и у изради документарно-уметничког фотографског и видео материјала везаног за живот и догађаје у манастиру.

У данашњим условима, будући да је манастиру враћен део имања, братство велику пажњу придаје узгајању винове лозе у новозасађеним виноградима, као и производњи квалитетних вина и ракије.Изграђен је нови манастирски конак, на темељима старог, у склопу којег је и параклис посвећен Покрову Пресвете Богородице. У манастиру се налази и целебни источник посвећен Пресветој Богородици. Он је раније био испод липовог дрвета, а данас је од њега вода спроведена до новосаграђене чесме у порти манастира.