Историја манастира Херцеговачка Грачаница

Manastir Hercegovacka Gracanica

Јован Дучић, највећи српски пјесник и дипломата, сахрањен је у цркви Благовјештења, Херцеговачкој Грачаници, на брду Црквини. То је трећа реплика Грачанице са Косова у савременој српској цркви. Црквина, брдо у источном дијелу Требиња, одакле се шири видик на град и ријеку Требишњицу и мостове, кроз вијекове је представљало узвишење ходочашћа и мира. Некада се ту налазила црква Светог Михајла, средњевјековна задужбина краља Милутина, а сада црква Благовјештења – Херцеговачка Грачаница.

Благослов за пројектовање је добио Предраг Ристић који је требао да изрази писмено исказану чежњу и посљедњу жељу из Дучићевог тестамента. Црква је грађена у типично византијском стилу, али према ријечима архитекте „не предимензионирана и грандиозна, не буквална, стерилна музејска копија, већ искључиво настављање, грачаничко – митна једном дата за свагда света тајна, која је постављена као непролазни и у све време савремен закон“. Начињена је од читаве композиције различитих грађевинских материјала обједињујући захтјеве и некадашњег и садашњег неимарства. Зидови су од армираног бетона, стим што је унутрашњи дио обложен циглом, а спољашњи сигом уз орнаментику такође од цигле. Камени блокови у основици су изподручја Поповог поља, сигаје из Таора, цигла из Черевића (Војводина). У грађевинама овог типа не користи се обичан креч, па је употријебљен креч из Невесиња, стар преко 20 година. Црква је петокуполна, подигнута је на 16 стубова и сви су квадратног пресјека осим једног који има кружну основицу, а који је наслоњен на камен донесен из Грачанице са Косова. Према предању камен који се преноси са огњишта уноси дух старе куће у нову. Под је умјетничка израда Владана Банковића из Београда а копија је пода из задужбине цара Душана – цркве Светим Арханђелима из Призрена. Црква је животописана секо техником са изразитим утицајем византијског сликарства Стаматиса Склириса, а заслуге за то припадају Александру Живадиновићу и његовим помоћницима. Престоне иконе радила је сестра Текла из манастира Добрићево, док је иконостас рађен при манастиру Тврдош. Лустер је поклон Радмиле Тупањац, супруге ктитора, који је по њеној наруџби рађен у Солуну. Крстове је израдила индустрија алата из Требиња, а позлату крстова Борис Иванчев из Новог Сада. Звона је лила ливница из Футога. На црквини на више хиљада квадратних метара,налазе се и звоник, галерија икона, Владичански двор, амфитеатар, који са додатним садржајима чине комплекс достојан дивљења.

У оквиру комплекса Црквина налази се и Владичански двор који у свом саставу има Галерију икона са иконописачком радионицом, књижару, као и простор предвиђен за ликовне изложбе, пројекције мултимедијалних садржаја, а погодан је и за књижевне вечери и све врсте презентација и промоција.

Засигурно најљепша позорница у Херцеговини је амфитеатар на брду Црквина изнад Требиња. Рађен је по пројекту Раше Невенића, пејзажног архитекте. У њему се одржавају разне културне манифестације,позоришних представа, фолклорних наступа, музичких догађаја па до пјесничких вечери.Посебност амбијента је у панорамском погледу који се пружа са висине на град и околна брда.

Бранко Тупањац родом из Билеће и бизнисмен из Чикага на Конгресу српског ујединјења у Кливленду( САД) одржаном септембра 1999 год. саопштио је своју спремност да буде ктитор храма већ названог Херцеговачка Грачаница, чији су темељи били освештани. Потом у децембру исте године посјетио је Требиње гдје је са владикама Григоријем и Атанасијем утврдио детаље о изградњи храма на Црквини гдје су радови почели у марту следеће године.

„А ја сам збиља желио да остане нешто вриједно у српском роду и хтио сам да Требиње добије и да српски народ добије нешто од старог самопоуздања поготово у овим тешким временима, у овим ратовима и у овoj економској немоћи. Тако је и било зато сам толико сретан. Ја не знам ви људи који гледате са стране, ви не можете видјети моју срећу, јер ја сам направио више него што сам и у сну сањао. Било би доста људи који би сада хтјели да праве цркву , али не могу да нађу Дучића!“ ријечи су ктиторове.

Некоћ је Јован Дучић изрекао ријечи уз искрено и велико поштовање према великом српском пјеснику Јовану Јовановићу Змају, а које данас вриједе како за њега самога тако и за ктитора: „ Виктор Иго је рекао: „Посејте села еванђелима“, Посејмо ми нашу земљу примерима љубави сваке врсте. Историја није ништа друго него прича о великим људима. Истакнимо те великане, да види свет да знамо шта је заслуга и да верујемо у величину. Подигнимо споменик нашем песнику , које има толико крупно место у животу свих нас. Научите децу шта им је он оставио.“

„У знак признања за велику љубав према светој цркви , посебно исказану кроз ктиторство храма Благовештења на Црквини, вјечном пребивалишту и сени Јована Дучића“, Свети архијерејски синод српске православне цркве одликовао је Бранка Тупањца орденом светог Саве І степена. А инжењер Мато Уљаревић је одликован орденом Светог Саве ІІ степена „ у знак признања за велики труд и стручни рад у изградњи храма“.