Историја манастира Житомислић

Manastir Zitomislic

Манастир Житомислић је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице, из XV је вијека и обновљен је 1563. године од браће православних Срба Милорадовића-Храбрена, у селу Житомислићу, тимару ове старе српске познате велмошке и задужбинарске породице. Родоначелник братства Милорадовића-Храбрена, које је живјело у предјелима столачких Дубрава и Храсна, војвода Стјепан Милорадовић помиње се 1416. године, а у турским пописима дефтерима из 1468. и 1477. год. помињу се синови: војвода Петар и браћа му Радоје и Вукић. Породична некропола Храбрена налази се у Радимљи, а комплекс цркве са гробовима и двије камене судачке столице на Ошанићима код Стоца. На стећку у Радимљи пише:“Сие лежи добри Радое син војводе Стјепана на својој баштини на Батногах си билиг постави на ме брат мои боевода Петар.“

Средином и крајем XVII вијека неки од Милорадовића се селе у Русију, али 1707.г. долазе браћа Михајло и Гаврило да посјете своју задужбину Житомислић и доносе дарове Петра Великог, а 1711.г. у вријеме руско-турског рата, Михајло као „српски пуковник“ долази на Цетиње и на Видовдан, са владиком Данилом ИИ Петровићем, објављује проглас о устанку против Турака. Године 1760. у Аустрији официр Јероним Милорадовић-Хребреновић од Дубрава постаје племић, а затим у Русији генерал руске војске. Године 1883. потомак Храбрена, руски гроф Григориј посетио је Житомислић, даривао га, поставио плочу на јужном зиду припрате. Постоји манастирски печат Житомислића из 1585. године, с натписом:“Се печат стое Блговешч. Престие Бци мн. Ж. 1585″.

Године 1602/03. има запис мајстора Вукашина из манастира Ораховице, уклесан на капителу јужног стуба Житомислићке цркве. 5. маја 1609.г. довршен живопис Житомислићког храма по поруxби игумана Саве, трудом и трошком јеромонаха Максима, можда из породице Храбрена. Манастирска црква је убрзо опремљена крстионицом, престоним иконама и богатим иконостасом у позлаћеном дуборезу. Иначе, Житомислићки храм је имао у позадини зидани иконостас, као још неке цркве из XV и XVI вијека. За игумана Саве (1609-1616), Висариона (1616-1617) и Серафиона (1618) у Житомислићу је преписано више од десет важних црквених књига, а године 1618/1619. завршен је украшени манастирски поменик, гдје се помињу сви српски краљеви, архиепископи и игумани Житомислића, као и сви мушки и женски чланови породице Храбрена. Монаси манастира Житомислића у XVII вијеку значајне су личности, стижу до Свете Горе и постају Хиландарски игумани. Калуђери се боре за очување свог народа и манастира од ратова, хајдучије, зулума.

Године 1663. манастир је обновио чесму (вјероватно водовод). 1675. године проигуман Серафион је дао да добар мајстор уради позлаћени дуборез царских двери. Јеромонах Житомислићки хаxи-Јеремија поклонио је 1684.г. сребрену петохљебницу; а 1689.г. сакован је у Сарајеву дуборезни крст окован сребром, чуван донедавно у манастиру. Митрополит Дабробосански Висарион, из Житомислића, поклонио је 1691.г. сребром и златом оковано штампано руско Јеванђеље и 1699.г. налоњ дуборезан и украшен интарзијом, исте године вјерници браћа Витковићи даровали су сребрно кандило украшено представама Распећа, Богородице и Св. Ђорђа. Много је књига преписано и украшено у манастиру Житомислићу. Око цркве има старо манастирско гробље, са старим вриједним споменицима. Године 1890. јеромонах Христифор Милутиновић, касније игуман, ископавао је гробове у Орловцима (Црквини) и тада открио „храм са више олтара“. У Житомислићу су се школовали многи значајни Срби, не само Херцеговци, у XVIII и XIX па и у XX вијеку, из њеног братства произашли су бројни народни духовници и архипастири ове и других епархија Српске Цркве. Године 1858. овдје је отворена Приправна духовна школа, прва те врсте у Босни и Херцеговини.

26. јуна 1941.г. усташе су побиле цијело братство манастира Житомислића, њих осам, и бациле у Видоњску јаму на десној обали Неретве, а манастир је опустио, јер су крајем 1941. године све конаке, осим једне мале зграде, запалили Хрвати и Нијемци, пошто су претходно све опљачкали, прије свега манастирску ризницу, архиву и библиотеку. Манастирска црква је тада само чудом Божијим остала поштеђена. У недјељу 3. фебруара 1991. Године у Житомислићу, у мермерну гробницу изнад олтара према истоку, свечано су сахрањене мошти Житомислићких новомученика (извађених крајем 1990.г. из јаме Видоња), уз саслужење Српског Патријарха Господина Павла.

Манастир Житомислић је од Хрвата спаљен и срушен, половином јуна 1992. године, а потом је великом количином подметнутог експлозива миниран до темеља, заједно са конацима, чак је спаљен и миниран гроб новомученика Житомислићких монаха. Сестринство са игуманијом Евпраксијом и духовником игуманом Јованом (Недићем) избјегло је из манастира неку седмицу прије уништења манастира.

У току 2003. и 2005. године обновљена је црква и стари конак и освештани од стране Патријарха Српског Господина Павла маја мјесеца 2005. године. Данас, са архимандритом Данилом (Павловићем), братство манастира се стара да Светињу манастира Житомислић још више обнови.