Историја манастира Зубци

Manastir Zubci

Манастир Светог Ђорђа засигурно датира из средњег вијека доба Светога Саве и Немањића династије када је Архиепископија била на Пељешцу у граду Стону. О томе нема двојбе што свједоче археолози, историчари и живо народно предање. Гробови око храма и предходни темељи указују на индиције много старијих времена и црквеног живота на овим просторима. Манастир и црква су спаљени и разорени до темеља у 18. Вијеку са најездом Турака. Тада је побијено и мученички страдало тачно на број 14 монаха. Неколицина (није познат број) измиче у брда источно од храма и наставља монашки живот до скончања овоземног вијека када се потпуно гаси ова заједница. За свједочанство у тим брдима постоји и дана Калуђерска пећина како је народ овдашњи зове и са поштовањем помиње.

Народ је роптао дуго под турском тиранијом, али није изгубио православну вјеру у свето-Тројичног Бога и Господа нашег Васкрслог Исуса Христа. Прве повољне прилике смогли су снаге да из темеља подигну нови храм 1901. Године Господње. Изградња је била равномјерно распоређена према бројности домаћинстава Зубачких племена. Од тада црква Светог Ђорђа или Ђурђева црква на Бравенику служи као саборна за цијелу Зубачку висораван, и народ се сабирао око ње у разним приликама да се одморе и почину, дођу на свету Литурђију, прославе годове вјерских празника, заиграју, запјевају, крштавају се и вјенчавају, договарају се домаћини о просидби, пословима и подизању буна и устанака. Послије другог свјетског рата под репресијама комунистичког режима вјерски живот јењава и црква полако од зуба времена и људског немара почиње да пусти и пропада да би седамдесетих година остала без врата и са нарушеним кровом који прокишњава. По црквеној порти је пасла стока и не ријетко се у цркву затварала. Свјетске промјене и превирања у драви те слабљење владајућег режима охрабрио је вјерни народ Зубаца и они сложно 1989. Године Господње обнављају храм и подижу зид оградивши порту.

Од тада је поново заживјела црква и црквени живот народа зубачког иако је на помолу био и избио грађански рат на простору бивше Југославије која се убрзано распада. Народ је сада био јединствен и одлучан да стоји на бранику постојбине србске и вјере Светосавске.

Тако је и пројављена идеја и благослов тада активног епископа ЗХиП владике Атанасија (Јевтића) о васпостављању манастира Светог Ђорђа. Та идеја је одушевила и свецијело испунила и мене нишчег да помогнем, подржим, укријепим и састрадавам са Зубачким народом у тим ни мало лаким ратним временима и по благослову владике Атанасија започео сам обнову манастира 1992. Године Господње. Народ Зубачки ме здушно подржао и помогао у складу са могућностима и колико су дозвољавале несретне ратне прилике. Последице рата, несигурност, исељавање, сиромаштво и незапосленост одразиле су се и те како и на градњу манастира која постепено јењава. Сплет околности, прилике и неприлике одводе ме у друге токове живота и друге крајеве. Послије рата свештеници који су дошли иза мене и убрзано се смјењивали (за неких 14. Година око десетак свештеника пароха Зубачке парохије) ради све мањег броја домаћинстава, наставили су свако на свој начин и према могућностима и способностима улагали себе и понешто уносили у градњу манастира, али све је то било недовољно да монаштво и живот манастира заживи.

За Ђурђевдан 2010. Године Господње преузео сам по благослову садашњег епископа ЗХиП владике Григорија поново изградњу и обнову манастира Светог Ђорђа и за годину дана рада уз Божију помоћ начинио мали помак. Вјерни народ је почео постепено прилазити и то ми је улило наду да ће се манастир колико толико уредити за живот и богослужење. Замајац се покренуо и то ми уноси радост у душу. Ако Бог да и народ вјерни притекне учинићемо нешто. А све говори да хоћемо иако је оскудица, сиромаштво и неимаштина увелико нагризла житеље Зубаца. Манастир тренутно вапи за материјалом, новчаном помоћи и рукама градитеља. Али много ипак више вапи за монасима, искушеницима и сваком добронамјерном душом која би повремено и привремено могла помоћи и допринијети обнови. Врата су свима широм отворена и смјештај у округу Требиња обезбијеђен. Савјесни, одговорни, заинтересовани да приђу извору живота и вјере и жртвују се Богу помажући обнову и васпостављање манастира у овој сиромашној и каменитој, али честитој и Богонадахнутој Херцеговини могу да се јаве на телефон 065480780 или на телефон манастира Херцеговачке Грачанице број 0038759261362 гдје је тренутно о. Исаиа смјештен. Наравно да разумни људи зову телефоном у разумно вријеме. Помоћ сваке врсте која служи Богу и Христовој цркви је вазда добро дошла. До Вас је и ваше душе. Нека је свака добронамјерна жеља и душа жива Богом благословена и молитвама Светог Ђорђа и Пресвете Богородице заокриљена. Амин.