Историја манастира Градца

Manastir Gradac

Манастир Градац (www.manastirgradac.org.rs ) лежи на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, на ободу шумовитих падина Голије. Удаљен је 21км северозападно од Рашке и 12,5км западно од Брвеника и Ибарског пута. Тачна година градње манастира није позната. Сматра се да је завршен у последњој четвртини 13. века. Задужбина је Јелене Анжујске. Грађена је у традицији рашке школе.

Манастир је за време турске владавине углавном био без монаха а затим и без кровног покривача на цркви који је однет. 1910. је постављен заштитни кров на манастирску цркву, током 1963-1975. извршена је потпуна реконструкција главне цркве, унутрашњост храма је била у великој мери сачувана. Од 1982. је почела изградња конака и манастир је поново оживео, тадашњи игуман био је схиархимандрит Јулијан Кнежевић (1918-2001). Манастир је женски, садашња игуманија је Ефимија а духовник монашког сестринства отац Виталије.

Ниједан историјски извор не даје потпуније податке о пореклу свете краљице Јелене. Њен биограф, архиепископ Данило II, саопштава само да је била “ од племена фрушког (француско), кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави. У биографији краља Уроша он указује да „овај благочестиви узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода”. У документима Карла I и Карла II Анжујског, краљева Сицилије и Напуља, она се назива “предрагом рођаком” као и њена сестра Марија. Последњи о њеном пореклу расправљао је Гордон Мак Данијел. Према исходима његових истраживања Јелена и Марија биле су ћерке мађарског племића и владара Срема Јована Анђела, сина византијског императора Исака II Анђела и францускиње Матилде од Пожеге, унуке Петра Куртнеа, латинског цара.

Богородичина црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две капеле, а управно на централни процтор храма, краци трансепта образују простор певница.

Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију чини крстасти свод са ребрима, која имајуконструктивну улогу и блиска су раноготичком стилу.

На источном зиду припрате израђена су три преломљена лука од штука, два бочна лука су била украси изнад сликане представе Благовести- великих фигура Богородице и архангела Гаврила.
Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор, раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове наставља попречан полукружни лук.Оваква отвореност према средишњем простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху рашке монументалне архитектуре.

Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од блиских рођака краљевске породице.

Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним зидовима налазе се бифоре.

Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између којих је смештена мермерна олтарска преграда.
Фасаде су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане. Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на јерусалимским светилиштима.

Црква има четири портала.. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише грађени портали са луковима преломљеним у темену.

Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.

Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису имале утицаја на развој архитектуре у Србији.