Историја манастира Детлак

Manastir Detlak

Храм Светог оца Николаја се налази у Доњем Детлаку, општина Дервента.
Манастир се налазиo по историјским изворима „у мјесту Детлак на ријеци Укрини“. Данашњи манастирски храм је обновљен 2009. године и освећен 2010. године, а храм је посвећен Светом пророку Илији. За овај манастир први спомен је у вези са натписом на Јеванђељу које је рукописано у Детлаку 1509. године, а данас се ово Јеванђеље чува у Народној библиотеци у Букурешту и на њему пише: „Ово Јеванђеље је писано у селу Детлак на ријеци Укрини“ (Велибор Лазаревић, Српски именослов, Београд 2001. године)
Други помен јесте везан за Евхологион (Детлачки молитвослов – зборник). Ово дјело се данас чува у Патријаршијској библиотеци у Београду, а састоји се из двије цјелине, од којих прва датира из периода 1625 – 1635. године, а друга из периода 1550 – 1560. године.
Први дио Евхологиона је дјело Захарија Возућанина, који је ову књигу писао у манастиру који прославља догађај преноса моштију Светог оца Николаја, у селу Детлаку, поред ријеке Укрине, код града Дервенте у вријеме српског Архиепископа Пајсија и босанског Митрополита Исаије.
Други старији дио је дјело једнога писца и важан је због самог помињања мјеста Детлака као мјеста настанка. На основу самога списа није могуће утврдити тачан вид црквеног живота и какав је духовни центар ту постојао. На основу ових података може се претпоставити да је у селу Детлаку постојао преписивачки центар, јер сва научна истраживања рађена на књизи, у областима палеографије, илуминације, ортографије, језика и садржаја упућују на то да су ови рукописи дјело искусних преписивача, што наводи на закључак да је такво дјело могло настати само у неком развијеном духовном центру.
Такође, није до сада прецизно утврђено гдје се налазио првобитни манастир, иако је доста тога у пар наврата истражено. Још увијек постоје нејасноће тачне локације првобитног храма. Једна претпоставка је да се манастир налазио на самој обали некадашњег тока Укрине (ту је пронађен тумулус у којем су пронађена гробна мјеста са керамичким урнама, али овај локалитет је повезан са бронзаним добом и датира из периода око 1.700 г. пне и нема везу са манастиром).
Друга локација јесте код садашњег храма или у његовој близини јер ту постоје стари надгробни споменици из XVI вијека, а вјероватно је било и старијих споменика који су временом уништени. Такође, ту су пронађене и испоснице, као и сам локалитет „Хамбарине“ који говори у прилог тези да би темеље старога манастира требало тражити у близини данашњег храма. Такође, мјештани овога краја простор око храма зову „ћелије“, те је и то један од показатеља да су ту негдје темељи првобитног храма.
Градња једнобродног храма Светог пророка Илије је почела 1910. године а завршена је 1913. године, а исте године храм је осветио свештеник Илија Миђић. Храм је зидан од камена, димензија му је 16х9 метара, покривен је цријепом, има један звоник са два звона.
Прије подизања овога храма постојала је „ћелија“ направљена од амбара покојног Јове Новића, а прије ње служба је вршена на мјесту званом „Спасовиште“.
Храм је залагањем и трудом Средоја Новића генерално обновљен у периоду 2008/2009. године, а обновљени храм је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије 17. октобра 2009. године.
Конак манастира је 2012. године надограђен на парохијски дом из 1998. године.
Црквена умјетност: Храм је живописао у српско-византијском стилу Горан Пешић из Чачка. Иконостас од храстовог дрвета је радио Стево Пена из Мркоњић Града. Иконе у византијском стилу је насликао Перо Боснић из Шипова.