Светосавски почеци

На основу одређеног броја расположивих извора из раног средњег вијека, области и подручја која спадају јурисдикцијски у простор Епархије зворничко-тузланске рачунају се у корпус земаља насељених Србима. Византијски цар Константин Порфирогенит (+ 959) у свом дјелу „О управљању државом“ смјешта град Салинес у „покрштену Србију“, а то је свакако данашња Тузла. Поред града Салинес (старосрпски: Соли, турски: Тузла) у „покрштеној Србији“ се налазе још и градови Дестиник, Чернавуск, Међуречје, Дресник и Лесник. Ови топоними нису у науци лоцирани, нити тачно убицирани, али за два града, која су такође поменута код византијског цара, а то су Котор и Десник, за које још каже да су у „области Босне“, могло би се претпостави да је ријеч о мјесту Которско код Добоја и данашњем граду Тешањ. За византијске и латинске писце раног средњег вијека Босна је удиона област једне шире српске географије. Најпрецизније је та мисао изречена код Јована Кинама који, описујући ратни поход цара Манојла I Комнина (1143-1180), вели за цара да „кад стиже близу Саве, одатле заокрену према другој ријеци по имену Дрина која извире негдје одозго и одваја Босну од остале Србије“.

Такође, „Барски родослов“, односно „Љетопис Попа Дукљанина“, набраја земље насељене Србима, па каже да се Загорје (Србија) дијели управо на Босну и на Рашку од којих је једна на левој, а друга са десне обале ријеке Дрине. „Србију, пак, која се зове и Загорје, подијелио је на двије покрајине, од којих се једна од велике ријеке Дрине простире према западу до планине Pina [Борова Планина]; њу назва и Босном; а друга обухвата простор од речене ријеке Дрине према истоку… њу назва Рашком“.

Источно хришћанство, односно православље „српског типа“ које је институцијски било учвршћено у држави Немањиних потомака утврђивао је на просторима између ријека Босне, Саве и Дрине краљ Стефан Драгутин (1276-1316). Познате су његове родбинске и династичке везе са угарским дворем, са краљем Ладиславом од кога је добио на управу Срем, дијелове данашње Славоније, али и, како су то забиљежили млађи српски наративни извори (Троношки родослов): „от теста (таста) јего, а такожде и част Босније, придобите им, а прочеје царства оставив Милутину“. По „Троношцу“ Драгутин је подигао Рачу украј Дрине, те манастир Папраћу и манастир Ловницу (који је добио име по краљевим ловиштима), а затим и манастир Тамну (Тавну) „у зворничкој нахији“.

Са друге стране, документарни извори потврђују постојање православне црквене организације на простору данашње сјевероисточне Босне, заправо у оним крајевима у којима се осјећала власт српског краља Стефана Драгутина. На документу којим је склопљен предбрачни уговор између Драгутиновог сина Владислава и Констанце, кћерке Михаила Морозинија, изасланици српске краљевске стране (краља Драгутина, краљице Катарине и краљевог сина Владислава) били су Вито Бобаљевић и „босански Епископ Василије“ који се 1293. године потписао „Ја Василије, Божијом милошћу Епископ босански, дужник и слуга краља Стефана“ (Io Basilio, per la Dio grazia vescovo Bassinense, vasallo e servitor del re Stefano).

Позитивна клима за развој православља у средњовјековној босанској држави била је и владавина краља Стефана Твртка (1377-1391) који је преносио и чувао немањићке државне традиције. Крунисан је 1377. године у манастиру Милешеви „у земљи родитеља и прародитеља“, односно „на гробу Св. Саве“ и то двоструком круном („сугубим вијенцем“) Србије и Босне, којим се означава везаност за културне и политиче домете Немањине династије.

О организацији православне митроплије зворничке зна се нешто више од првих деценија XV вијека. Наиме, тада је српски деспот Стефан Лазаревић загосподарио дијеловима данашње Источне Босне (1413-1427), односно Подрињем и сусједним крајевима, важним и рудним ресурсима богатим областима. Новембра мјесеца 1415. године Дубровчани пишу деспоту деспоту Стефану Лазаревићу и његовом сребреничком војводи Богдану, као и тамошњем Митрополиту у вези са разрјешењем једног трговачког спора. На жалост, име овог митроплита није нам сачувано нити познато. Из ових времена потиче и натпис, пронађен у Трњачкој, између Јање и Богутова Села, на коме на крају јасно читљиво стоји: „А тој писа Гојчин поп“, што говори о постојању ниже јерархије митроплије зворничке. Такође, јрдан Митрополит се помиње и 1488. године.