У оквиру Цариградске Патријаршије – век фанариота

Период владика из Цариграда, тачније из Фанара (сједишта Цариградске патријаршије) по којем их наша историографија назива фанариотима обиљежена је, с једне стране, њиховим несналажањем са Српским народом, али врло важним доприносом на пољу просвјете и јачања црквене организације у зворничкој митрополији, с друге стране.

Први епископ фанариот који је управљао зворничком митрополијом био је Митрополит Григорије (1767-1773), али је након шест година отишао у кесаро-кападокијску митрополију. За њега се прича да је био родом Атињанин.

Њега је наслиједио митрополит Герасим, који је усљед ратних прилика и аустријско-турског рата 1788-1791. године био принуђен да пребјегне у Срем, али се у изворима не помиње послије 1804. године. Претпоставља се да се тада упокојио, али се засигурно није враћао у Босну или на територију Турског царства, с обзиром на то да је у очима Турака био компромитован због подршке хришћанским напорима за ослобођењем.

Нису сви митроплити фанариоти митрополије зворничке из овог периода били Грци по рођењу. Тако је Јоаникије (1804-1807) био Србин из Херцеговине. У његово вријеме народни прваци из Источне Босне, конкретно духовници манастира Тавне и околине, одржавају преписку са Јаковом Ненадовићем и Луком Лазаревићем и другим Карађорђевим војводама и разматрају могућност преношења устанка на лијеву обалу ријеке Дрине. „Благородни господару Јакове, ево поздрав од нас од ове стране, од Зворника, зворничке наије и од осталије наија од свега народа… перво игуман Мојсеј, друго поп Јевто из Локања и протопоп Димитрија и поп Ристо из Бадњице и Рувим калуђер и сви свештеници од народа осталога, кнезова и кметова, ево Ристо Јакић из села Липовца, Симо Миличевић од Злога Села, поп Стеван од села Тобута буљубаша, и осталије што смо у договору били, све је устало и мало и велико и старо и нејако све се радује да се душманином поћера за вјеру и закон“…

Иза митрополита Јоаникија долазе митроплити: Евгеније (1807-1808), Гаврило ”хроми” (1808-1837), Кирил (1837-1848). Митрополит Агатангел је један од најмаркатнијих архијереја на катедри зворничких митрополита овог периода. Пренио је столицу Епархије из Зворника у Тузлу 1852. године. Одмах је предузео кораке ка изградњи зграде Митрополије у којој би било мјеста не само за администрацију, већ и за богомољу и народну школу. Због умијешаности у буни проте Стевана Аврамовића из Орашја 1858. морао је да напусти митроплију. Отишао је далеко на исток и постао митрополит ефески и члан Св. синода Цариградске патријаршије.

Затим слиједе: Дионисије I (1861), Дионисије II (1865-1868), Пајсије (1868-1873) и други пут: Дионисије Илијевић (1873-1891).

Побуњене српске територије у Босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године на подручју данашње епархије зворничко-тузланске биле су посавске планине Вучјак и Требава и планина Мајевица. Одреде у Вучјаку је предводио свештеник Благоје Џабић, син Павла Џабића, а око Мајевице је био активан свештеник Цвијетин Мићић, који је погинуо код Бјељине 3. јула 1876. године.