Уређење црквених прилика за вријеме аустро-угарске власти (1878-1918)

Аустро-Угарска је према одредбама Берлинског конгреса 1878. године извршила окупацију територија Босне и Херцеговине, како би коначно уредила друштвене прилике и увела у ове „провинције“ европску цивилизацију. Аустроугарска политка према православној цркви водила је рачуна о највишим државним интересима, а то су успостављање православне јерархије лојалне круни и контрола црквеног дјеловања према српском националном питању. Напуштене су првобитне идеје да се Босна и Херцеговина потчини јурисдикцији Карловачке митрополије што је за Србе било најприродније. Напротив, бечки двор је направио Конкордат са Цариградском патријаршијом о будућем избору и постављању епископата (1881). Природни развој ствари био је такав да су епископе Јелине (фанариоте) смјењивали кандидати за епископске чинове из домаће средине. Последњи епископ који је директно постављен од стране цариградског патријарха и Синода на једну катедру у Босни и Херцеговини и који је био представник старог црквеног кадра био је Дионисије II Илијевић, Митрополит зворничко-тузлански. Земаљска влада за Босну и Херцеговину је успела да смијени дабробосанског Митрополита Антима 1880. и године 1888. Митрополита херцеговачког Игњатија. На те катедре су дошли Срби – Леонтије Радуловић и Саво Косановић. Дионисије Илијевић је до краја остао лојалан патријарашком трону у Цариграду, смијењен је тек пошто се против њега исконструисала афера око штампања богослужбених књига и држава добро побринула да га се отараси године 1891. Али, на његовој страни биле су симпатије народа због много тога учињеног са његове стране на пољу црквено-богослужбеног и просвјетног живота.

Земаљска влада је избацила архимандрита Александра Симића, који је искориштен као персонално оруђе против митрополита Дионисија. Био је администратор Епархије од маја 1891. до јуна 1892. године. Окружницом од 6. јуна 1891. године је обавијестио православне вјернике како преузима управу над Зворничком митрополијом у Доњој Тузли. Био је архимандрит манастира Тавне и на добром гласу као борац за српска национална права 1876. године, али је држава убрзо одустала у комбинаторици са њим око попуњавања катедре Зворничко-тузланске митрополије.

Архијереји који су до краја аустроугарске владавине били на катедри митрополита зворничко-тузланских поријеклом су били из крајева који су традиоционално припадали Карловачкој митрополији, тј. имале високо развијени црквени живот, а тако и могућност за богословско образовање. Након митрополита Дионисија II о црквеној управи се брину Николај Мандић, ујак Николе Тесле (1892-1896; + 1907) из Лике, затим Григорије Живковић (1896-1909) са Баније и Иларион Радонић (1910-1921, + 1929) из Бачке.

Српска црквено-школска општина тузланска била је један од стубова у покрету Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просветну аутономију. Наиме, тамошњи представници трговачког сталежа, поносни на своја економска достигнућа још за „турског вакта“, нису пристајали на спољашњу редукцију права која се односе на управљање, учествовање и одлучивање у погледу црквених и школских потреба. Ослањајући се формалано на канонско право православне цркве, нова власт је жељела да преко високе јерархије контролише национална осјећања ширих слојева становништва. Аустроугарска власт је настојала да све српске црквене општине у Босни и Херцеговини подвргне своме надзору, да строго контролише њихов рад, затим се мијешала у избор учитеља и свештеника, забрањивала је отварање школа, ново подизање и поправку цркава. Срби су то схватали као директно угрожавање оне самоуправе коју су још имали у времену турске владавине.

Наравно да је расположење нижег свештенства било антиаустријско. Тако је управитељ манастира Озрен, настојатељ и парох у Озрену, Илија Инђић, „родом из села Милошевца, котар Градачац“, године 1894. прецртао пјесму у част благодарења за дуговјеку владавину Франца Јосифа I и свуда гдје је било потребно стављао скраћеницу „А I“ која би се односила на Александра Обреновића, краља Србије.