Историја манастира Лепавине

По казивању једног старог лепавинског хроничара, манастир Лепавина је подигнут око 1550. године, дакле ускоро по формирању првих српских насеља у овом крају. Још се каже да га је основао монах из манастира Хиландара пореклом из Херцеговине – Јефрем (Вукодабовић), који склањајући се испред Турака криомице дође у овај крај. Чувши за њега, два калуђера из Босне дођоше к њему и с њим се удрузише.

Видевши да је околина плодна, они позваше и народ из Босне те се за кратко време околина испуни новопридошлим народом. Тада се појавила и потреба за градњом манастира који би задовољавао верске потребе народа. Калуђери почеше крчити земљу и градити манастир уз помоћ народа. За крако време саградише малу дрвену цркву и назваше је манастиром.

Чувши за ово, Турци из Ступчанице, Пакраца и Бијеле у августу 1557. године нападоше на манастир под водством Зареп-аге Алије. Манастир спалише, четири калуђера убише, а двојицу одведоше у ропство. Али, мисао о потреби манастира као духовног центра новодосељених Срба није била напуштена. Године 1598. у манастир је дошао јеромонах Григорије, такође постриженик манастира Хиландара, са још два брата из манастира Милешева; они су са околним народом почели обнову манастира. Због несигурног времена и недостатка средстава, обнова је текла доста споро. Тек кад су Срби 1630. године добили своје привилегије и постали вазан фактор у обрани унутрашњих аустријских земаља, те доласком архимандрита Висариона 1635. године, стварају се услови за градњу манастира у правом смислу речи. Срби су под руководством архимандрита Висариона 1636. године почели темељну изградњу манастира Лепавине и 1642. године су са том изградњом били готови поред свих тескоћа на које су наилазили.

Септембра, 1642. године потврдио је барон Иван Галер манастиру право власништва на све земље које су му поклонили сељани Брањске и Сесвечана. То исто су нарочитим писмима учинили и барон Зигмунд Ајбеславд, затим војвода Гвозден са Ђордјем Добројевићем, Блажом Пејасиновићем и војводом Радованом (5. фебруара 1644.), барон Хонорије Траутмансдорф (10. јула 1644.) и гроф Ђордје Људевит Шварценберг (23. новембра 1644.). Тако је коначно осигуран живот овог манастира. Од тада у пуном замаху почиње његова верска, патриотска и културно-историјска улога у животу наших Крајишника.

Историја манастира Лепавине неодвојиво је повезана са историјом Срба у Вараждинском генералату. Од времена њене обнове водила се тешка борба против унијачења и покатоличења, а то је уједно значило и против покмечивања Срба Крајишника. У одбрани своје вере и народних привилегија ( Статута Валахорум ) лепавински калуђери су били уз народ, борећи се и страдајући са њим.

Године 1666. учествовали су они и страдали у великој Осмокруховићевој буни; 1672. су заједно са гомирским калуђерима (укупно њих 14) били у оковима послани на Малту, да доживотно робују на галијама, а 26./13. новембра 1715. године на прагу манастирске цркве је из пушака убијен игуман Кодрат.

Крајем 1692. године и почетком 1693. боравио је у Лепавини, као духовном центру Срба у Вараждинском генералату, патријарх Арсеније III. Царнојевић. Ту је Патријарх окупљао народ и свештенство и из манастира одлазио у посете околним крајишким војводама.

Manastir LepavinaОва Патријархова посета још је више подигла углед манастира Лепавине, нарочито у то време кад су у Марчу уведени унијати. У Лепавини су се често састајали народни представници да са својим родољубивим калуђерима брину народну бригу и траже излаз из тешких ситуација.

Зато, кад су Срби из Вараждинског генералата успели да 1734. године добију свог православног епископа, мимо унијатског (који је у Марчи седео без пастве), било је одређено да седиште новог епископа буде у Лепавини. Али, због њеног географског положаја, будући да се налазила на периферији генералата и српских насеља, коначно је одређено да седиште епископа буде у Северину. Због великог значаја Лепавине нова је епархија добила назив Лепавинско-северинска епархија. У Лепавини је и сахрањен први лепавинско-северински епископ Симеон (Филиповић), који је умро у истражном затвору у Копривници.

Manastir LepavinaПоловином XVIII. века саграђена је данашња манастирска црква. Иницијатор је био ранији Манастир Лепавина “протопоп хорвачки” Никола Поповић, који се као парох писанички овековечио градњом велике и лепе цркве у Писаници, а тада је већ као лепавински архимандрит Никифор руководио градњом данашње цркве манастира Лепавине. Довршену цркву осветио је 25. марта 1753. костајничко-зринопољски епископ Арсеније (Теофановић), који је готово стално боравио у Северину. Црква извана има особине барока, али је у унутрашњој конструкцији сачувала много елемената старог српско-византијског стила. Црква је касније дотеривана и улепшавана.

Manastir LepavinaЗа историју манастира Лепавине нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16. века и дело је непознатог аутора. Икони се с разлогом приписују чудотворне исцелитељске моћи. Опширније о чудима која су се догодила испред чудотворне иконе Мајке Божје Лепавинске можете на овим њеб-страницама сазнати под насловом “Чудесна исцелења пред иконом Мајке Божје Лепавинске”.

Manastir LepavinaНарочиту вредност добила је манастирска црква 1775. године, јер је тада у њој уметнички иконостас довршио један од најбољих сликара раног српског барока, Јован Цетиревиц-Грабован. Рад је углавном финансирао, поред осталих приложника, фелдмарсаллајтнан Михаил Микасиновић. У спомен на то, под иконом светог Јована био је извајан његов грб са натписом: “Михаил Микасиновић г. фелдм. лаит.”. То је био један од најуспелијих Грабованових иконостаса.

Нажалост, он је уништен у време II. светског рата. Од његових икона сачувале су се само три, од којих су две јако остећене. Ипак, оне сведоче о високом уметничким квалитетама тог иконостаса. Икона је остало и из ранијих времена, као што су иконе светог Симеона Немање, светог Саве и икона Ваведења Пресвете Богородице, које су израђене у Лепавини 1647. године.

Поред иконографских споменика, нарочиту вредност у Лепавини представљају старе рукописне и штампане књиге. Међу најстарије спадају два четверојевандјеља, из XIII и XIV. века, од којих је једно српско-рашке, а друго македонске редакције, оба са лепим иницијалима.

У Лепавини нису само чуване донесене књиге, него и писане, преписаване и понављане. Друкчије није могло ни бити кад је манастир морао задовољавати културне потребе овамошњих Срба. Ту је била школа не само за образовање манастирског подмлатка, него и подмлатка свештеничког уопште, као и оних младића који су стекавши овде писменост и основна звања одлазили у војну службу или продужавали школовање у Бечу, Позуну и другде.

Све је то високо подигло углед манастира Лепавине, те је народ о великим празницима, а нарочито о храмовским славама, долазио у великом броју, ту се Богу молио и тако испуњавао душу своју благодаћу Божјом, која му је давала снагу да истраје.

Manastir LepavinaManastir LepavinaУ току векова улога манастира била је велика. Он је увек делио тешку судбину свога народа, често страдајући са њим. Најтежи ударац примио је за време II. светског рата. Одмах после окупације братство је похапшено и одведено у логор. Јеромонах Јоаким (Бабић) је убијен, а остали су калуђери прогнани у Србију. Дана 27. октобра 1943. године манастир је по налогу Немаца бомбардован. Том приликом су готово сасвим уништене манастирске зграде, а црква и конак тешко оштећени. Иконостас и намештај у цркви био је сав уништен и спаљен, а у преосталом делу манастирског конака остао је сачуван део манастирске библиотеке.

Manastir LepavinaДоласком и залагањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита Јована (Павловића) на Епархију загребачко-љубљанску 1977. године, Митрополит Јован полако враћа свој некадашњи сјај и значај. Високопреосвећени, којему је ова светиња посебно драга, не жали ни труда ни времена да у њу врати истински манастирски живот. Веза са манастиром Хиландаром поново је оживела 1984. године доласком оца Гаврила (Вучковића) – Хиландарца у манастир Лепавину, што је још више умножило заузимање и труд Митрополита Јована.

Manastir Lepavina

Манастир Лепавина