Манастир Острог

Историја манастира Острога

Manastir Ostrog

Манастир Острог

Манастир Острог је смјештен у планинском масиву Острошких греда на подручју између између Даниловграда и Никшића. Подручје на коме се манастир налази у историјско-географском смислу припада брдском племену Бјелопавлићи. Сама именица острог изводи се од старословенског Острог – ”утврђење, утврђено мјесто”. У руском језику ова именица има исто значење. Исте или сродне топониме наћи ћемо и на ширем географском простору (нпр.: брдо Острог у Будванском пољу, брдо Острог у Попову пољу код Требиња, насеље Заострог код Макарске).
Манастирски комплекс чине два манастира сазидана у различитим историјским епохама, и то: Горњи и Доњи. Горњи манастир састоји се из два храма. Старији храм посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. По свему судећи, он је подигнут још прије доласка Светог оца Василија Острошког Чудотворца. Централни храм посвећен је Воздвижењу Часног Крста. Горњи манастир подигао је 1665. године епископ Василије Јовановић (Свети Василије Острошки). Манастир је већ 1667. живописао знаменити мајстор Радул. У истом манастиру Свети Василије се упокојио 12. маја 1671. године.
Доњи манастир подигао је архимандрит острошки Јосиф Павићевић 1820. године по благослову митрополита цетињског Петра I Петровића – Његоша (Свети Петар Цетињски). Манастир је посвећен Светој Тројици. У истом манастиру сахрањен је архимандрит Јосиф Павићевић 1836. као ктитор храма.
Недалеко од Доњег манастира налазила се црква Светог Ђорђа. Према црквенонародном предању, подигнута је још у доба краља Милутина Немањића. Више пута је рушена у доба Турака и опет обнављана. Услијед слијегања земљишта дефинитвно се урушила 1895. Више није обнављана. Остаци њених зидина и данас постоје поред старог манастирског гробља.
Настојањем игумана острошког и викарног епископа диоклијског госп. Јована Пурића, на платоу изнад Доњег манастира подигнута је црква Светог мученика Станка. Њена градња започета је 1. јуна 2003, а довршена је крајем 2004. године. Живописао ју је госп. Гаврило Марковић, живописац из Београда. У истом храму чувају се руке Светог мученика Станка, пастира из села Подвраће код Даниловграда кога су Турци исјекли и лишили живота 15. септембра 1712. зато што је одбио да прими ислам. Његове руке остале су сачуване и цјелокупне све до наших дана. Све до изградње цркве посвећене Светом мученику Станку руке овог подвижника чувале су се у Горњем манастиру. У храму Светог мученика Станка сахрањени су и земни остаци пуковника Баја Станишића, генерала Блажа Ђукановића и још 25 антикомуниста, који су у октобру 1943. умрли смрћу мученика бранећи манастир Острог од комунистичке војске.
Недалеко од Доњег манастира, на локалитету Брина налази се стари манастирски конак у коме је од 1967. до 1977. радила двогодишња монашка школа. Конак Свете Тројице је освештао Митрополит Црногорско-приморски госп. Амфилохије (Радовић) на Преображење Господње 1994. године, за вријеме игумана Лазара (Аџића), и од тада почиње са својим радом.
У више наврата манастир Острог се нашао на удару Турака. Када је босански везир Нуман-паша Ћуприлић у току 1714. започео казнени поход на Црну Гору, острошки монаси привремено су закопали мошти Светог оца Василија оред ријеке Зете у Бјелопавлићима, како би их заштитили од спаљивања. Мошти су остале сачуване. У току новог похода на Црну Гору 1768. за вријеме владе Шћепана Малог, Турци су похарали Горњи манастир. У току првог казненог похода Омер-паше Латаса на Црну Гору и Брда почетком 1853. у Горњем манастиру утврдило се око 30 бораца на челу са војводом Мирком Петровићем и војводом Новицом Церовићем. Пуних девет дана браниоци су успјешно, уз надчовјечанске напоре, одолијевали нападима Турака. Браниоци су успјели да мошти Светог оца Василија благовремено пренесу из Горњег манастира на Богетиће, и потом на Цетиње. Турци су након вишедневне опсаде заузели и спалили Горњи манастир, али су се браниоци са моштима Светог оца благовремено евакуисали на безбједно одредиште. Већ 1854. мошти Св. оца Василија враћене су у Горњи манастир. У току тзв. Вељег рата, Турци су под командом Сулејман-паше у јуну 1877. поново спалили Горњи манастир. И овај пут су на иницијативу књаза Николе мошти Светог Василија благовремено пренесене на Цетиње. Одмах по свршетку рата са Турцима, мошти су већ 1878. враћене у Горњи манастир. Манастир Острог је 1881. обновљен настојањем књаза Николе и захумско-рашког епископа Висариона Љубише.
Краљ Никола је изузетно цијенио острошку светињу. На општим народним саборима који су се за вријеме његове владе сваке године одржавали у Острогу о Светој Тројици, краљ је имао обичај да се на њима често појави и окупљеном српском народу из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Старе Србје, одржи пламене патриотске бесједе у којима је развијао и јачао вјеру народа у коначно ослобођење од туђинског ропства и државно и национално уједињење. Као успомену на та минула времена, остали су стихови народне пјесме:

”Под Острогом у планини,
краљ Никола сабор чини.
Око њега сви главари,
и сенатор сваки стари.”

У Горњем манастиру дошло је у току 1923. до пожара у коме је страдало готово цјелокупно манастирско здање. Мошти Светог оца Василија и црква Ваведења Пресвете Богоородице остали су сачувани. По пројекту руског архитекте Владимира СУкуренка Горњи манастир је од 1923-1926. темељно обновљен. Управо у том раздобљу обнове добио је садашњи препознатљиви изглед. Краљ Александар је посјетио у септембру 1925. Горњи манастир, поклонио се моштима Светог Василија. Својим прилозима и личном иницијативом он је много саслужан за обнову острошког манастира.
У краткотрајном априлском рату 1941. краљ Петар II Карађорђевић преноћио је у ноћи између 14. и 15-ог априла 1941. у острошком манастиру. Већ 15. априла исте године са Капиног поља код Никшића напустио је Црну Гору и избјегао у Лондон. Патријарх Гаврило Дожић, који је са краљем Петром II дошао у манастир Острог, одлучио је да остане у својој земљи и да дијели судбину народа чиjи је био Првојерарх. Већ 21. априла 1941. у Острог је дошла моторизована њемачка јединица која је ухапсила патријарха Гаврила. Патријарх је одведен у Сарајево и потом у манастир Вoјловицу код Панчева. Крај рата дочекао је у Концентрационом логору Дахау.
За вријеме краткотрајног боравка у Острогу средином априла 1941. краљ Петар II повјерио је архимандриту острошког манастира Леонтију Митровићу на чување три знамените хришћанске реликвије , и то: десну руку Св. Јована Крститеља, честицу Часног Крста на коме је Господ Исус Христос распет и икону Богородице Филермос. Реликвије су остале сакривене у Острогу до 1952. У септембру 1952. Органи УДБ-e за Црну Гору упали су у манастир Острог и пронашли реликвије. Све три реликвије депоноване су потом у трезор МУП-a Црне Горе у Титограду. Одликом Извршног вијећа СР Црне Горе десница Св. Јована и честица Часног Крста уступљени су у јануару 1978. Управи цетињског манастира. Икона Богородице Филермос депонована је у Народни музеј Црне Горе на Цетињу, гдје се и данас налази.
Манастир Острог нашао се на удару револуционара у грађанском рату који је у Црној Гори и на ширим југословенским просторима непрекидно трајао од јесени 1941. до прољећа 1945. У јуну 1942. У острошком манастиру смјестио се четнички Главни штаб за Црну Гору уз сагласност цетињског митрополита Јоаникија. Након петодневних борби од 13. До 18. oктобра 1943. Комунисти су приморали чланове четничког штаба на предају. Стријељали су дивизијског генерала Блажа Ђукановића и још 22 заробљена саборца. Пуковник Бајо Станишић одбио је позив на предају. У борби са комунистима погинуо је смрћу хероја.