Историја манастира Ивирона

Manastir Ivirona

(Успење пресвете Богородице, на дан 28./15.Августа)

На средини североисточне стране полуострва, на месту где се брзи поток улива у море лежи манастир Ивирон. Пронађени остаци сведоче да се на овом месту налазио антички градић Клеонаи. Према светогорском предању, Богородица се, једрећи према Кипру, искрцала управо на овом месту јер је море било немирно. На основу историјских доказа може се тврдити да је манастир ивирон (што значи грузијски) подигнут у последњој четвртини X века. Томе претходи долазак на Свету Гору Јована Иверског и његовог сина Јефтимија. То је први негрчки манастир на Светој Гори. У прво време, манастир је био духовно средиште грузијског народа, ту су превођени бројни грчки текстови на грузијски језик, тако да је Ивирон умногоме  допринео  културном развоју ове удаљене земље.

Све до средине XIV века манастир је задржао  претежно  грузијски национални карактер, да би 1357. Године патријарх Калист издао повељу којом Ивирон прелази у грчке руке. Мономаховим типиком Ивирону је додељено треће место у светогорској хијерархији, што се задржало до данашњих дана. Долазећи у манастир посетилац пролази кроз капију и улази у пространу порту. На средини се налази црква са капелом Богородице Портаитисе. Десно од цркве налазе се ризница и библиотека, иза ње су трпезарија и звоник, а сасвим позади кула монументалног изгледа. Читав комплекс окружује одбрамбени зид. Око порте су четвороспратни монашки конаци, а десно од куле налазе се гостинске собе.

Главна црква је изузетно здање, како по размерама, тако и по лепоти. Посвећена је успењу богородичином, завршена је 1030. године, а обновљена 1513. године. На мермерном поду налази се кружни натпис на грчком језику: „поставих стубове ове цркве да се не помере док је света и века. Георгије иверац, монах и утемељитељ.“ Уз бочне зидове унутрашње припрате изграђене су капеле светог николе и арханђела михаила и гаврила. У овом другом парклису чувају се мошти око стотину педесет светитеља. Ту се налазе десна рука Василија великог, лобања Григорија из Нисе и лева нога свете Марине. У ризници се чувају делови оруђа којима су мучили христа, као и честице часног крста. Унутар манастира налази се укупно четрнаест параклиса, од којих се по значају издваја панагије портаитисе, или, мајке божије чуварке Вратница или Вратарница.

Manastir Ivirona

Ивирону припада и скит Претече, Јована крститеља, западно од манастира, једанаест мањих станишта у близини манастира, три келије у правцу Филотеја, тринаест у правцу Кареје и десет у самој Кареји. У келији светог Димитрија у Кареји бораве представници манастира у свештеној општини. Манастирско братство броји преко 50 монаха.

Manastir Ivirona

Икона Вратарка, Портаитиса

Чудотворна икона пресвете богородице Вратарке на чудесан начин доспела је у манастир Ивирон. Ево како се то збило: у деветом веку, за време владавине Теофила иконоборца, дигао се страшни рат против светих икона и сви православни који су се клањали иконама и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване из светих храмова и спаљиване. У то време у области Никеје живела је једна богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Ова чудотворна икона, која ће се на доиста невероватан и чудесан начин нешто касније наћи на обалама Атона, налазила се у њеном поседу. Та врлинска удовица је изразито волела и веома поштовала ову свету икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову Свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве. Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви се сагласе да сачекају. Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом пресвете богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу и заливајући земљу својим топлим сузама. Потом благочестиво и са великим страхом она изнесе икону на обалу и тамо се опет са молитвеним умиљенијем обрати небеској царици: “госпођо света, ти као мати божја имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гњева, и своју икону сачувати од потапања у мору!” Изговоривши ове речи, она спусти икону у море. А света икона не падне на страну него се, стојећи усправно на води невидљивом силом учвршћена, таласима ношена усмери према западу. Утешена овим призором, удовица се најпре усрдно захвали господу и његовој пречистој мајци, па се окрене према свом сину рекавши: “чедо моје, ево већ се испуни жеља и надање наше, неће бити узалудна благочестивост наша. Ја сам спремна да из љубави према овој светињи пострадам од руке тиранина, али не желим и твоју смрт. Ја свој дом не могу напустити, али зато тебе преклињем да одеш према Грчкој.” Син је послушао мајчин савет, поздравио се са њом и одмах запутио према Солуну, а оданде према Светој Гори. Предање даље казује да се он замонашио у касније подигнутом манастиру Ивирону, у коме је благочестиво и богоугодно поживео и у миру се преселио господу. Од њега су атонски пустињаци чули за икону спуштену у море.

А где је и колико времена била сакривена ова чудотворна богородичина икона, то је само свевидећем познато. Након блажене кончине дошљака из Никеје, једне вечери ивиронски монаси угледају на мору некакав огњени стуб, који је досезао до неба. Испуњени изненађењем али и страхом, они се доиста задивише овим величанственим призором говорећи: “господи помилуј!” Ово виђење настави се без престанка још пар дана и ноћи, због чега се окупе монаси из свих околних манастира у Ивирон. Сви заједно они сиђу на обалу и виде да тај огњени стуб стоји над иконом пресвете Богородице. Међутим, што су они прилазили ближе, то је икона узмицала дубље. Онда се ивиронски монаси на позив свог настојатеља окупе у цркви и стану се са сузама молити господу да подари њиховом манастиру ово драгоцено благо, свету икону његове пречисте мајке. И господ је доиста услишио њихову срдачну молитву и искање.

У то време био је међу ивиронским монасима један монах по имену Гаврило, пореклом грузинац, чувен по строгом животу и савршеном моралу. Он је лети одлазио у брда и тамо тиховао у дивљим и непроходним местима, док је зими силазио у приморске крајеве или у сами манастир. Његова једина одећа био је један огртач од животињске коже. Хранио се травама, а пио само воду и доиста живео као земаљски анђео и небески човек. Овом побожном старцу у сну се јави пресвета богородица са небеском светлошћу рекавши: “обавести настојатеља и братију да желим да им дарујем своју икону да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима, и тада ће сви видети моју вољу и благовољеније према вашем манастиру.” Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађу на обалу, а гаврило ушавши у море почне чудесно ходати по води као по копну, и удостоји се да прими у свој загрљај ову свету икону. Монаси је са великом побожношћу и радошћу дочекају на обали, служећи три дана и три ноћи пред њом захвалне молбене каноне, подигавши касније на истом месту малу цркву. Онда пренесу икону у саборни храм и поставе је у свети олтар.

Следећег дана, изашавши пре јутрења да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму, и након вишечасовног тражења братија је угледају на зиду изнад манастирске капије. Они је скину одатле и однесу у храм мислећи да се неко поиграва са њима. Но следећег дана икона поново осване на истом месту, изнад капије. Братија је опет са смирењем врате на старо место, али се исто више пута понови. Најзад, јави се опет пресвета богородица у сну гаврилу и каже му: “реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате, него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем и нека се надају милости сина мога и владике сви монаси на овој гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом божјим, јер тај дар ја сам искала и добила од њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост сина мога неће вас напустити.” Чувши ово од гаврила, сви се испуне неисказаном радошћу, па подигну у близини капије параклис и у њега поставе чудотворну икону на иконостас, на место где обично стоје владичанске иконе.

Од тада дакле па све до данас ова света икона стоји на истом месту, које је сама богородица изабрала, па се по томе и зове вратарица, а по манастиру је још називају богородица ивиронска. По подизању параклиса капија је саграђена на другом месту. Од тада су се у овом манастиру, пред Вратарицом, догодила небројена чуда.