Историја манастира Костамонит

Manastir Kostamonita

(Свети првомученик Стефан, на дан 8.јануар/27.децембра)

Када од бугарског пристаништа поклоник крене пешчаном обалом десно, према Дохијару, већ после неколико минута наиђе на остатке некадашње одбрамбене куле, а нешто даље на нову пристанишну зграду. И кула, и та нова арсана, окружени маслињаком, припадају манастиру Констамониту, до којег се одатле пешице, приступачним путем, стиже за нешто више од пола сата. Историјски се први пут помиње у XI веку. Сава Хиландарац вели за Констамонит да је „једна од најстаријих полазних тачака хришћанске културе на овом полуострву“, и да у томе не уступа ни Ватопеду ни Филотеју. Приликом градње манастира нађени су ту остаци некадашње хришћанске богомоље (сматра се да је с леве стране Зографског потока био град Олофикс и у њему хришћанско становништво).

О пореклу његовог имена такође има много предања. Једно каже да је манастир основао Константин Велики а зваршио његов син Констанс, па име тако чува спомен на осниваче. Друго вели да је име добио по кестеновима (гр. кастанеи) којих је око манастира мноштво. Треће да је његов оснивач извесни подвижник из места Кастамона у Пафлагонији. Његов назив у најстаријим документима „не оставља места сумњи да ово треће објашњење одговара истини“.

Manastir Kostamonita

Српски деспот Ђурађ

У акту прота Теофилакта (1045-1051) изричито се вели „Кастамоњанинов манастир“ (грчки генетив Кастамониту). Зна се да је крајем овог и почетком следећег века, када је избила афера са влашким сточарима, игуман манастира био Иларион, касније светогорски прот, рођак цара Алексија I Комнина.
У хрисовуљи цара Јована V Палеолога (1351) манастир сe помиње под именом Кастамонит. Почетком четрнаестог столећа манастир је после једног пожара обновила племкиња Ана Филантропина, којом приликом је братству поклонила и икону Богородице Путеводитељице. Пожари који су уследили донели су калуђерима нове невоље. Тако се међу ктиторе ове обитељи уписао и српски велики челник у време кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића Радич Поступовић. Његова ктиторска повеља се и данас чува у манастирској архиви. Српски достојанственик је у овом манастиру потом живео и умро као монах Роман. Поступовићев поклон потврдио је 1433. године деспот Ђурађ Бранковић, приложивши и сам одређену суму новца.

Турско освајање Свете Горе донело је манастиру пропадање и немаштину, пад ранга (са петнаестог на двадесето место), па је 1661. године био ослобођен свих дажбина општини. Опоравак је уследио преласком на општежиће и захваљујући помоћи кире Василике, жене Али-паше Јањинског, али је он био прекинут избијањем грчког устанка за ослобођење 1821. Настављен је много доцније доласком у манастир јеромонаха Симеона из Стагире, са својим старцем Јосифом, који је путујући по Русији и Грчкој сакупио велику суму новца.

Главна црква је четврта на истом црквишту, посвећена Првомученику Стефану, а саграђена је између 1860. и 1871. године у време игумана Симеона. Димитрије Аврамовић, који је по Стеријином налогу, путовао у Свету Гору, 1847. и 1849, да попише српске древности, наводи да је цркву подигао Радич Поступовић. То би значило да је Радичева задужбина срушена и изграђена нова саборна црква. Има две припрате и њени габарити одговарају „величини манастира“.

Саборни храм није осликан фрескама, има мермерни под и позлаћен мермерни иконостас. Украшавају га три изванредне старе иконе – на десном источном стубу виси изборажени лик архиђакона Стефана, заштитиника храма, и према предању, икона је на чудесан начин стигла у манастир из Јерусалима, за владе Алексија I Комнина.
Насупрот овом стубу је икона Богородице Одигитрије (Путеводитељке), великих размера (120 х 70 цм), испред које стоји кандило које се никад не гаси. Трећа је чудотврона Богородица Антифонска (Антифонитрија), која је 1020. године, уочи празника  Преноса светитељевих моштију, 2 (15). августа, начинила чудо, напунивши ћуп уљем и тиме услишила моленије настојника Илариона који је био забринут како ће његово сиромашно братство дочекати госте. Тај ћуп запремине 400 литара, сачуван у манастирском покладу, и данас се показује посетиоцима. Татић-Ђурић ово чудо приписује Одигитрији (Четврта казивања:72-73).
Констамонит има четири црквице унутар зидина. У параклису посвећеном Богородици Вратарници (Портаитиси) је истоимена чудотворна икона, поклон српске принцезе Ане Филантропине. Ову икону је игуман Симеон носио на свом путовању у Русију (1872-1876). У манастиру се чува предање да је и чудотворна Одигитрија њен дар. Изван манастира је још пет параклиса, онај посвећен Светом Антонију, са лепим иконостасом из 1670, налази се на месту некадашњег манастирића Неакит. У манастирској арсани је црква Светог Николе, у којој је, према предању, за време грчког устанка, када је нејако становништво избегло на Свету Гору, рођен један дечак. Констамонит нема метоха ни скитова, келија у Кареји је боравиште манастирског антипросопа.

Од манастирских драгоцености вредне су помена: честица Часног крста, део десне руке светог архиђакона Стефана и рамена кост Константина Великог, један византијски крст и златни повез јеванђеља израђен у Калариту (Епир) 1820, који се сматра даром Кире Василике.

У овом грчком манастиру очувано је и неколико српских повеља – две Радича Поступовића, једном одређује манастиру помоћ од 20 литара сребра годишње, после пожара од 1424; другом је после своје смрти завештао братству за издржавање седам села. Он је прописао и типик кога ће се калуђери држати, који се и данас чува у архиви. Две даровнице су са потписом деспота Ђурђа Бранковића, једном се потврђује Радичево право својине над завештаним селима. У манастирској библиотеци чува се збирка од 110 рукописа, 14 на  пергаменту. Нарочиту вредност има бр. 99, палимпсест који садржи текст јеванђеља из ХIV века поврх текста Житија светих на латинском из дванаестог.