Историја манастира Пантелејмона

Manastir Pantelejmona

(Свети Пантелејмон, на дан 9.Август/27.јул)

Руски манастир Светог Пантелејмона – Αγίου Παντελεήμονος – Пантелеймонов (Ρωσικό), 27. јул/9. август –  најупечатљивије је монашко станиште на западној обали Свете Горе. Пре него што трајект уплови у луку Дафни, своје крајње одредиште, посматран с брдоске палубе манастирски комплекс личи на мали град с мноштвом црквених купола, низом помоћних зграда и огромним архондариком за пријем гостију. Највећим и различитим од свих других које ходочасник може да види на Атосу. Смештен крај мора, између главне светогорске луке и Ксенофонта, из кога се пешице стиже за сат, данашњи Пантелејмонов манастир је из темеља подигнут крајем XVIII и почетком XIX века. Стари манастир, Палеомонастиро или Стари Русик, налази се сат хода узбрдо према Кареји. Једна монументална црква од тесаног камена, међу највећим на Светој Гори, подигнута на прелазу XIX у XX век, „зграда као касарна“ у којој су пре стотину година биле монашке келије, која је на Саву Хиландарца оставила врло ружан утисак. Остаци порушене и бршљаном обрасле капеле и део куле са које је Растко Немањић, како пишу његови животописци, бацио световно рухо и праман пострижене косе, све је што намерник може да види од некадашњег Светог Пантелејмона.

Црква у кули, посвећена Светом Сави Српском, обновљена је пре двадесетак година залагањем тадашњег прота Пајсија Хиландарца. Према писаним изворима, првобитни, срушени храм у Старом Русику био је осликан „дивним фрескама“. Читав крај последње време доживљава потпуни преображај: саграђен је нови мост на речици која протиче тик поред северног зида конака, заблистала је старим сјајем келија поред пута за нови манастир, ограђено је имање и подигнути нови засади воћа.

У Кијево-печерском патерику је забележено да је руски манастир на Атосу постојао већ у време кнеза Владимира, у Х веку. У Лаври је сачуван акт из 1016. године на коме је потписан и игуман „обитељи Руса“, монах Герасим.

Неколико аката у Пантелејмоновом архиву из 1030, 1048. и 1142. године говоре да је Ксилург био „први руски манастир“. Налазио се између Ватопеда и потоњег манастира Пантократора, где је данас руски скит Богородица, настањен бугарским монасима. Документ из 1142. године је попис манастирске имовине, а у њему посебно место заузима попис „руских књига“ међу којима и: 1 номоканон, 2 украшена јеванђеља и служабник са требником, 5 апостола, 5 псалтира и 5 часослова, годишњи комплет минеја, Житије св Јефрема и друге, од којих ниједна није сачувана. Због све већег броја руских монаха (Трећа казивања, 1999:200), Христу не каже „руских“ већ да се „братство било врло умножило“, игуман Ксилурга Лаврентије затражио је од светогорске општине, 15. августа 1169, да му уступи један од већих ненастањених манастира. Додељен му је манастир Пантелејмон који се први пут помиње 998. године, а налазио се на месту где су развалине и остаци Старог Русика. Пантелејмонов или манастир Солуњана је од те 1169. године познат као „Руски“, а од ХIV века се и у службеним списима говори о „руском манастиру Светог Пантелејмона“. То име ће се задржати до данас, без обзира што је повремено опет прелазио у грчке руке.

Између 1346. и 1500. године у манастиру је „највише било грчких, а одмах за њима и српских монаха“. Нема сумње да је у то време Свети Пантелејмон био под покровитељством српских владара, владало је „опште уверење да Пантелејмон припада Србима“. Покровитељство цара Душана нарочито је допринело материјалном опоравку манастира, а Душан му је за игумана био одредио ученог инока Исаију, кога су Атонци веома поштовали. Исиаија је у историју српске средњовековне културе ушао првенствено као преводилац. Да је Пантелејмон сматран српским манастиром, говори и писмо деспотице Ангелине, удовице српског деспота Стефана, руском кнезу Василију Ивановичу (1503-1533) у коме тражи да под своју заштиту узме манастир „као њено добро“ (Христу:257).

Руски калуђери су на Атос почели да пристижу у већем броју тек када је Русија збацила монголски јарам. Између 1500. и 1740. године у манастиру је први пут у богослужењу преовладао словенски над грчким језиком, али је братија и даље пролазила кроз велика искушења. Манастир је једно време толико био економски пропао па је био ослобођен плаћања доприноса Светогорској општини. Када је учени калуђер Василије Барски први пут дошао у Русик, 1725, затекао је само два руска и два бугарска монаха, а 1744. само неколико Грка. Дотрајале зграде, склоне паду, навеле су калуђере да пређу на обалу, где су са благословом патријарха Григорија V и уз новчану помоћ влашког кнеза Калимаха Александра Скарлата саградили цркву и јужно манастирско крило. Сеоба из старог у нови манастир почела је 1765. године. Патријаршијском повељом из 1806. ново станиште је названо „Принчевско општежиће Калимахида“, а братство је три године раније било увело општежиће.

Са првим таласом панславистичког покрета, 1839, Свети Пантелејмон је почео да прима све већи број руских монаха али и да добија велике новчане прилоге. Први Руси који су дошли били су Јероним, Митрофан и Партеније, дотадашњи пустињаци у Капсали. Тако су године 1875. Руси други пут у историји манастира постали већина. Изабран је први игуман Рус по имену Макарије.

Свети Пантелејмон има унутар комплекса петнаест различитих параклиса: онај посвећен Успењу Богородичниом је северно од главне цркве, а онај Светога Митрофана западно од библиотеке. Вреди поменути двоструку цркву Покрова пресвете Богородице и Александра Невског (1852), на највишем спрату северног крила, препуну најскупоценијих предмета и реликвија. Служе као замена главном храму.

У огромној трпезарији наспрам улаза у католикон, на западној страни, саграђеној 1892, може истовремено да обедује хиљаду људи. Толико их буде о празнику Покрова Богородичиног или о храмовној слави. Испред улаза у трпезарију је фијала јединствене конструкције а изнад звонара с кровом у облику пирамиде и читавим системом звона. Оно највеће на читавој Светој Гори, тешко тринаест тона, обима 8, 71 и пречника 2,71 метара је на првом спрату, два мања звона су на другом а навише све мања и мања. Свети Пантелејмон има делова моштију многих светитеља, изобиље везених руских одежди, богослужбених сасуда, икона. Највредније су Богородица Јерусалимска, Јована Крститеља, светог Пантелејмона, икона св. Александра Невског стоји у истоименој цркви). Икону Богородицу Јерусалимску је, према предању, насликао јеванђелиста Лука, петнаест година по вазнесењу Исуса Христа. Икона је по налогу цара Лава Великог 453. године пренета из Јерусалима у Константинопољ. Приликом покрштења Руса, Лав VI Филозоф поклања икону кнезу Владимиру, који је односи у Кијев. Касније је Иван IV Грозни односи у Москву. Била је у Успењском сабору Кремља до 1812, када је Наполеон 1812. односи у Париз, у цркву Notre-Dame. Икона је ову катедралу красила до почетка ХХ века. Једна копија Богородице Јерусалимске, тип Богородице са Христом на десној руци, чува се у московском Успењском сабору, друга у Хиландару, а позната је и по Житију свете Марије Египатске Јерусалимског патријарха Софронија и фресци у Пећкој патријаршији. Једно Јеванђеље непроцењиве вредности и свети путир, у олтару цркве Покрова Богородичиног, поклон су великог кнеза Константина Николајевича приликом посете манастиру 1845. Штампано јеванђеље у параклису Свети Скепи такође је дар овог руског принца. Манастирска библиотека данас има 1320 рукописних књига, од којих 600 словенских а 110 на пергаменту.  Јеванђелистар на пергаменту (кодекс бр. 2) вредан је због сјајних минијатура, с портретима јеванђелиста и призорима из живота и чуда Христових. Издваја се и кодекс под каталошким бројем 6, који садржи 16 текстова св. Јована Богослова намењених гласном читању и украшен је са 21 илустрацијом. Оба кодекса су из ХII века.

Поред Русика, десет параклиса изван манастирског круга, две келије у Кареји и још три на другим местима, Свети Пантелејмон има још три зависна станишта. То су: скит Успења Богородичиног (познатији као Богородица) на источној страни Атоса, у шумовитом крају, изнад манастира Пантократора, Нова Тиваида и Хрумица.

Скит Богородица је од 1818. године општежитељни скит, у њој живе бугарски монаси. Поред главне цркве су и два параклиса посвећена Јовану Рилском и словенским апостолима Ћирилу и Мтеодију.

Тиваиду Светогорци зову и Гуруноскити, прво је веће станиште које се поклонику указује док бродом путује према манастирским пристаништима на западној обали, северно од луке Дафни. Црква у Тивиади је поново литургијски оживела, јер су се у њене конаке крајем прошлог века вратили руски калуђери.

Метох Хрумица је некад био хиландарски, јер је на хиландарском земљишту. Овде су Руси подигли цркву, болницу и још неколико великих здања, можда за „неке високообразовне установе, намењене Светогорцима али и људима из спољњег света“, како каже један хроничар Свете Горе. Историјски догађаји су омели да своје планове остваре. Читав метох је данас под виноградима, у Хрумици су највеће плантаже винове лозе на Атосу. И Сава Хиландарац пише о Хрумици као руском метоху, мада је он на хиландарском земљишту. Ни садашњи најстарији Хиландарци не знају када је и зашто Хрумица постала Пантелејмонов посед. Као и још два метоха, један м. Дионисијата (изнад Моноксилита), други Светог Павла у истом крају.

У последње две деценије Свети Пантелејмон је архитектонски обновљен а братство броји око стотину монаха, само што, причају познаваоци светогорских прилика, они пореклом из Украјине бројчано потискују Русе, и некада руски манастир све више постаје украјински. И то питање је, кажу, Владимир Путин поставио светогорској и манастирској управи током своје посете Кареји и Светом Пантелејмону.

Manastir Pantelejmona

Икона Св. Пантелејмона

Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру   Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена.Манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону.