Историја манастира Ставроникита

Manastir Stavronikita

(Свети Никола, 6.децембар/19.)

Најмлађи међу данашњим манастирима је Ставроникита – Σταυρονικήτα (Свети Никола, 6/19. децембар) –који је основан у првој половини XVI века. На темељима неког много старијег монашког станишта, са најмањим земљишним поседом, непосредно око зидина и најужим саборним храмом од свих на Светој Гори. Смештен је на једној каменитој тераси поред мора, на северној обали полуострва, између Пантократора и Ивирона. У непосредној близини је пристаниште са кулом манастира Кутлумуша а у околини колибе и келије Капсале. До Кареје треба сати и по хода, до Ивирона и Пантократора око сат. Из Јерисоса и сваког манастира на тој страни Свете Горе до Ставрониките се стиже бродом или бродским таксијем, што је удобније и брже.

Барски вели да је манастир добио име по крсту (грч. ставрос) који је уз стазу поставио неки Никита, или по неком крсторесцу Никити. Христу сматра да је манастир тако назван по калуђеру Никити, свом првобитном оснивачу. Наиме, у једном документу из 1016. године  и у низу докумената после те године јавља се потпис „Никифора, монаха из Ставрониките“. Христу још каже да је оснивач био разрок и да је имао надимак Стравоникита (стравос = разрок), али да је то временом „да би боље звучало“ промењено у Ставроникита.

Године 1287. Ставроникита је уступљен Кутлумушу а затим манастиру Филотеју, који га је касније, као станиште посвећено Богородици, продао игуману Григорију из Геромериона у Теспротији за четири хиљаде сребрњака. Григорије је од патријарха Јеремије I, свог земљака, добио повељу да оснује нови, последњи манастир на Светој Гори. Новој заједници је придодат и манастир Факен. Када је Григорије умро, а Ставроникиту задесио страшан пожар, обновио га је Јеремија лично и постао његов суоснивач. Манастир је у потоњем времену муку мучио са сиромаштвом и последицама низа пожара од којих је најтеже оставио онај из 1879. године. Принчеви Шербан Кантакузин и Александар Гика, јеромонах Маркос и Куртеса, жена Томе Кладоса давали су овој монашкој заједници знатне прилоге, али је она крајем деветнаестог века ипак била стављена под стартељство Свештене општине. У тим деценијама Руси су покушали да преузму манастир посредством монаха Натанаила, представника Св. Пантелејмона у Општини, нудећи значајну суму новца. Румуни су нудили још више, али је Ставроникита остао у грчким рукама. Манастир се финансијски консолидовао 1968. године, када је братство повељом патријарха Атинагоре прешло на општежиће. Ставроникита је први манастир који је то учинио у наше време.

Главна црква у стешњеној порти изграђена је 1536, на темељима некадашње, и посвећена је светом Николи. Касније јој је додата припрата. Храм се разликује од других католикона и по томе што нема апсиду ни параклисе на бочним странама спољне припрате.

Manastir Stavronikita

Црква је била украшена фрескама Теофана Ватаса са Крита и његовог сина Симеона, али су преко њих касније осликане нове, мање уметничке вредности. Иконе на дрвеном иконостасу у дуборезу, из 1743, представљају Дванаест великих празника и међу најлепшима су у Светој Гори. Барски се дивио Теофановим иконама, стубовима од порфира и изузетним рукописима.У зидинама су четири параклиса, а трпезарија није на уобичајеном месту, преко пута католикона, већ на првом спрату јужног крила. У једном њеном делу су недавно очишћене фреске, за које се верује да су Теофаново дело. Манастир нема фијалу.

Manastir Stavronikita

Ставроникити припада велики број калиба (каливес) у насеобини Капсала, око пола сата јужно од манастира, које су углавном ненастањене. Од литијских икона најпознатије су Светог Николе у мозаику и Деизиса. Прва стоји десно од улаза у цркву. Предање каже да су ову икону рибари мрежом извукли из морских дубина, где је почивала пет стотина година, и предали је монасима. На челу има посекотину за коју се мисли да је настала од на том месту припијене шкољке, због чега се зове и Свети Никола од шкољки. Друга се налази на десном зиду спољне припрате, а необична је по томе што се на месту које обично заузима Богородица налази свети Никола.

У ризници се чувају светитељске мошти и мноштво црквених предмета и других драгоцености. Библиотека садржи 181 рукописни кодекс, 53 су на пергаменту, и четири свитка. Већ помињани Енглез Керзон је 1837. године овде видео 800 кодекса (200 на пергаменту). Ако је податак тачан, онда је овај огроман губитак последица потоњих пожара. Међу сачуваним кодексима, истичу се бр. 43, јеванђеље из XI века, које садржи минијатуре четворице јеванђелиста представљених као „антички филозофи“ и бр. 46, познат као Псалтир Ставрониките из XII века, исписан златним словима и богато украшен, чију је сличност са сопоћанским фрескама уочио Светозар Радојчић. Барски је записао: „Ја кажем како тако лепу књигу на читавом свом путовању не видех“.