Историја манастира Ватопеда

Manastir Vatoped

(Благовести, на дан 7.Априла/25.Марта)

Манастир Ватопед налази се на североисточној обали Свете Горе, на месту античког градића Тисоса. Место је изванредно сликовито, двадесетак метара изнад површине мора. По предању, оснивач манастира био је цар Константин велики, а обновитељ цар Теодосије у знак захвалности за чудесно спасење његовог сина Aркадија. Дечак је, према легенди настрадао у бродолому, али га је богородица спасла, па је нађен на жалу у близини некаквог грмља. На грчком се грм каже ватос, а дете паиди, те је манастир подигнут у спомен на тај догађај, и добио назив Ватопед.

Основан је између 972. И 985. године. У мономаховом типику из 1045. Године потпис игумана ватопеда је на трећем месту, после прота и игумана Велике Лавре. Још од тога доба Ватопед је један од најугледнијих манастира на Светој Гори.

Manastir Vatoped

Трпезарија

Крајем 12. Века у Ватопед су дошли српски калуђери висока рода, Растко / Растислав Немањић и његов отац, велики жупан Стефан Немања, у монаштву Сава и Симеон. Они су својим прилозима омогућили значајно проширење ватопеда, и од тога доба, па све до данашњих дана између Ватопеда и Хиландара постоје посебно блиске везе. То се, између осталог, види и у обичају да на празник једног манастира главну службу води игуман оног другог манастира. Том приликом се главни служећи (игуман ватопеда, односно хиландара) свечано дочекује на манастирској капији где му се уручује игуманско жезло са бројаницама од ћилибара.

У сам манастир улази се данас кроз широк и висок ходник изнад кога је смештен параклис. Главна манастирска црква, посвећена благовестима, подигнута је око 985.године. Капела ризе пресвете Богородице названа је тако према реликвији добијеној на поклон од српског кнеза Лазара.

Ватопед располаже буквално небројеним драгоценостима које се чувају на више места – у олтару, у ризници и у више за то специјално опремљених просторија. Најважнија блага су: честице часног крста, део трске на којој је распетом христу био понуђен сунђер са сирћетом, као и мошти многих светитеља. Наводимо лобање Григорија Богослова, Андрије критског, Модеста јерусалимског и тело Јефтимија ватопеђанина. Пет икона имају нарочит историјски значај: две мале иконе Христа и Богородице које су припадале царици Теодори; мозаичка икона распећа на дрвеној подлози; мозаик који приказује свету ану са Богородицом као дететом; икона светог Ђорђа у Ахату, такође из Х века. Манастирски архив обилује документима који се односе на историју ватопеда. Ватопед поседује велики број метоха, скитова и келија, од којих су од изузетног значаја светоандрејски скит и скит светог Димитрија. У манастиру данас живи преко 50 монаха.

Manastir Vatoped

Богородица Утешитељка, Богородица Парамитја

Богородица   “Парамитја”  се налази у манастиру Ватопед. Ова најслађа икона је фреска из XIV века.   Раније   се налазила у десном углу Саборног храма, анакон свог последњег чуда, премештена је у посебан параклис, који се зове Богородица Парамитја.

Предање каже: Двадесет првог јануара 1320. године, када је игуман био свети Генадије, пошто је дао кључеве од врата, икона оживела и пресвета Богородица са ње проговорила рекавши: “немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И тада – о чуда твога христе царе – ти који си био у наручју мајке твоје, исусе, затворио си руком њена уста и рекао: “не мати моја, не говори им. Остави нека пострадају како су заслужили, јер су запоставили своје монашке дужности! И тада пресвете богородица са великим материнским дерзновенијем пред сином својим и богом, узе ручицу Христову и одаљи је од уста својих и наклонивши главу своју удесно повика игуману још једном: “немојте данас да отварате врата манастирска, него се успните преко зида и спасићете се од пирата”! И још додаде: “и покајте се, јер је син мој и бог мој, гневан на вас”. И понови она ово и по трећи пут: “немојте данас да отварате врата манастирска…” Након ових чудесних речи пресвета богородица и исус постадоше опет као икона, с тим што се сама икона променила тако да на њој и данас богородица држи ручицу христову удаљену од уста својих, а глава јој је наклоњена на десну страну. Игуман је чуо речи које му је богородица упутила и није отворио капију. Када су пирати видели да се врата не отварају и да су монаси на зидинама и да припремају кључало уље и воду како би се бранили, схватише да су њихове намере познате и отидоше а да нису похарали манастир. Ова икона је нерукотворена пошто је променила свој изглед и добила, благодаћу божијом, онакав какав је данас. Због чудотворног јављања богородичиног и због тога што је на тај начин спасила манастир, ова икона је добила назив “богородица парамитја” тј. Утешитељна. Како говоре они који су ову икону видели и поклонили јој се, божанска сладост њеног лица оснажује и теши сваку душу. Чудо се преко ове иконе догодило још једном – ово се догодило након изградње нове цркве – ради богородичиног дерзновенија да се залаже за опроштај грехова људских заступништвом својим пред сином и богом њеним и да нас тако спасе од праведне осуде због мноштва прегрешења наших. Након што се, дакле, савршило оно чудо, монаси поставише пред иконом кандило које се никада није гасило. Сваког петка савршавали су свету литургију у том параклису богородице парамитје, и свакога дана су тамо појали псалме. Касније су се у овом параклису редовно догађала исцељења.

За ову икону се везује и житије преподобног Неофита који је имао велика очекивања од Парамитје. Једном приликом је преподобни одлучио да током једне године остане ван манастира и настанио се у једном метоху у Евији. Тамо га је ухватила велика слабост и он стаде молити пресвету богородицу да га спаси да умре у свом манастиру у покајању. И у тај час он зачу глас богородичин који му рече: “неофите, врати се у свој манастир, и након годину дана бићеш спреман”. Благодарећи пресветој богородици за ово што му је даровала, преподобни рече свом ученику да се припреми за повратак у манастир. Након што је прошло годину дана, пошто се причестио страшним тајнама, пењући се уз степенице према параклису у коме се налазила икона парамитја, он поново зачу њен глас: “Неофите, дошло је време твог одласка”. Након тога преподобни одмах отиде у своју келију, и тамо сабра сво братство, те предаде свој дух у загрљај Богородици!

Manastir Vatoped

двориште Ватопеда са звоником