Историја манастира Зографа

Manastir Zografa

(Св. Георгије – Ђурђевдан, 6.мај/23.април)

Зограф лежи високо у брдима обраслим шумом, на путу према Хиландару и Ватопеду, удаљен од мора око сат хода, манастирским џипом се то растојање савлађује за четврт сата. Манастир Бугара спада у групу најстаријих светогорских светиња, с краја десетог века. Предање вели да су га основала тројица монаха племенитог рода из Охрида – Мојсије, Арон и Јован. Учинили су то уз помоћ бугарског цара Симеона, али нису могли да се сагласе коме да то заједничко станиште посвете – Богородици, светом Николи или светом Ђорђу. Оставили су у цркви празну дрвену даску и одлуку препустили Божјој вољи, а сами изашли да се посвете молитви. Када су поново ушли затекли су икону осликану ликом светога Ђорђа. Тако су манастир посветили овом великомученику, а назвали га Зограф, што на грчком значи Сликарев или Живопишчев. Ова легенда је настала касније, пошто су Бугари преовладали у манастиру, са циљем да нагласи његов бугарски карактер. Историјски, манастир је првобитно био грчки, а његово постојање назире се у првом атонском типику (972) у потпису „Георгиос Зографос“. Претпоставља се да је он био и оснивач.

Словенски елеменат у манастиру је ојачао у периоду франачке владавине, а нарочито у последњој деценији XIII столећа, када су Бугари имали стваран политички утицај на Свету Гору. Манастир је у то време много помагао и цар Михаило VIII Палеолог, о чему сведочи и један декрет у корист манастира из 1276, у коме се Зограф први пут назива „манастиром Бугара“. Почетком наредног века Зограф је страдао од каталанских одметника, зграде су спаљене а неки монаси мучени. Позна традиција је ову несрећу приписала присталицама неуспеле уније Православне са Римокатоличком црквом на сабору у Лиону, које су предводили сам цар Михаило и патријарх Јован Век, и папиним најамницима. Историјски извори то не потврђују.

У манастирској порти је 1873. године подигнут споменик двадесетшесторици монаха који су наводно, 10. октобра 1274, мученички страдали у тој унијатској акцији. Великодушни прилози царева из куће Палеолога, Андроника II и Јована V, бугарског цара Асена II и српских владара условили су велики процват, али је тај полет сасечен турским освајањима. Од 1433. године Зограф ужива заштиту и покровитељство молдаво-влашке господе, пре свега, војводе Јована Александра. Кулу на манастирском пристаништу саградио је молдавски војвода Јован Богдан, 1517, црква у кули је псовећена Светом Николи. Кула је недавно рестаурирана, као и читав комплекс. Поред куле је једина сачувана ветрењача на Светој Гори. Крајем деветнаестог века, захваљујући обилној помоћи бугарске државе и прилозима побожних бугарских трговаца хаџија и чорбаџија, Зограф је по богатству постао други манастир на Атосу, одмах иза руског. У то време у цркви се служи искључиво на бугарском, а у братство се више нису примали други монаси осим бугарских. Зограф се од Јеремијиног типика налази на деветом месту, припада петој групи (други по рангу) коју предводи Дионисијат. Већина манастирских грађевина је подигнута у другој половини XIX века, а главна црква, посвећана светом Ђорђу, на његовом почетку. Један натпис на грчком и бугарском као градитеље означава монахе Јефтимија и Порфирија, манастирске економе.

Manastir Zografa

Католикон

Храм красе иконостас и часна трпеза у позлаћеном дуборезу „високе занатске вредности“. Затим три иконе светог Ђорђа. У олтару се чува икона Богородице Услишитељке (Епакууса) или Богородице која говори. На питање монаха Козме како да следи најбољи пут за спас своје душе ова икона га је саветовала да напусти манастир и да се негде повуче у најдубљу аскезу.

Манастирски комплекс има осам параклиса, девет се налази изван зидина, а један у порти. Један је посвећен словенским апостолима Ћирилу и Мтеодију, саграђен је 1900. У малој цркви Успења налази се икона Богородице Акатистне, такође чудотворна, тип Одигитрије. Акатистна се зове зато што Бугари пред њом, уместо причесног стиха, певају акатист (химну хвале). Врсни познавалац иконографије Богомајке П. Н. Кондаков сматра да је икона из XVII века.
Књижница, смештена у манастирском пиргу, има 162 рукописна кодекса на грчком и 388 на словенским језицима, међу њима је и аутограф Пајсијеве Историје бугарског народа.

Сава Хиландарац, и сам библиотекар, пише пре више од једног века, како у њој „сад нема онога што јој је највише вредело“, а то је јеванђеље на словенском језику, писано глагољицом, на које је наишао године 1843. аустријски конзул Антун Михановић, а манастир 1860. поклонио руском цару Александру II. Ово јеванђеље је, каже, с потпуним текстом својевремено издао Ватрослав Јагић.

Manastir Zografa

Чудотворна икона Светог Георгија

Посвећен је светом Ђорђу јер се икона, са свечевим ликом, сама исписала на дасци. Манастир Зограф подигла су три брата, Грци Мојсије, Арон и Јован, у 10. веку. Браћа су дошла на Свету Гору у време цара Лава Мудрог и настанили се у близини садашњег манастира. Ту су подигли црквицу али никако нису могли да се сложе око имена. Најзад одлуче да свако оде у своју ћелију и моли се богу за просветљење коме цркву да посвете. Ујутру виде исликану икону светог Ђорђа на дасци која је, претходног дана била обична, неисликана. Ово се убрзо прочује па прилози стану притицати са свих страна. Друга икона светог Ђорђа, стигла је, морем, из Азије до ватопеда па стављена на магаре да је однесе кудму је воља. Магарац иконуоднесе до Зографа. Трећа икона светог Ђорђа дар је Стефана Душана.

Све три чудотворне иконе светог Георгија победоносца налазе се у саборном храму манастира зографа, подигнутом у име и част овог великомученика. Свети Георгије Зограф стоји на стубцу десне певнице. О томе где се раније налазила ова Света икона, повест казује следеће: Икона светог Георгија потиче из Фануиловог манастира у Сирији, који се налази у близини Лиде, завичаја великомученика Георгија, где је пројавила велика чуда. По речима игумана овог светог манастира Евстратија, када је свеблаги бог попустио у свом праведном гњеву да на читаву Сирију наиђе пропаст од Сарацена, једног дана икона светог Георгија се наочиглед братије одвојила од даске, одигла у висину и нестала.Ожалошћени и уплашени овим чудом, братија се са сузама стану молити богу да им у име великомученика Георгија. Открије где се од њих сакрио лик овог победоносца. И бог услиши њихову молитву, а великомученик Георгије утеши игумана манастира својом појавом, рекавши: “не жалостите се због мене, јер ја себи нађох манастир у богородичином врту на Атосу. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гњев божји већ надолази на Палестину и на скоро читаву васељену због греха хришћана!” Игуман окупи братију па им исприча виђење. Позвавши онда и старешине града лиде, и рекавши им о светој икони, наложи им да чувају манастир, јер он заједно са братијом одлази у свети град Јерусалим да се сви поклоне светом гробу господњем, и нека буде воља божија. Напусте монаси са сузама и тугом манастир и сишавши у Јопу, укрцају се на брод. Након вишедневног путовања стигну богом вођени на жељену свету гору. Обишавши читаву Свету Гору и стигавши до манастира Зографа, они уђу у храм и на своју неисказану радост и огромно изненађење, нађу лик светог Георгија, који их је напустио призван овим чудесним догађајем и божјим промислом на нову даску. Његов лик остао је у потпуности неизмењен. Тада фануиловски монаси припадну овој светој икони са сузама говорећи: “зашто нас тако ражалости доселивши се овде, великомучениче георгије?” А монаси Зографа их запитају који је разлог толике туге. Онда им ови о свему испричају. Кажу онда и домаћини шта је њима учинио исти великомученик Георгије. И тако заједно прославе господа и његовог слугу Георгија. Поменутог игумана фануиловог манастира Евстратија и овде поставе за игумана.

Икона великомученика Георгија чинила је велика чуда, па се мноштво народа сливало у манастир Зограф на поклоњење, а вест о њој стигла је и до самог Цариграда, до двора цара Лава Мудрог. Интересантан је случај једног маловерног епископа – кажу да је то био епископ воденски – који се тек оставши без прста уверио у аутентичност и истинитост прича о овој светој икони. Посетивши наиме манастир Зограф у намери да се увери у превару (како је желео да верује), он је ушао у храм и показавши потпуно незаинтересовано својим прстом на икону, питао је монахе је ли то та назови чудотворна икона. Пре но што је добио било какав одговор, његов прст се тако силно залепио за светитељево лице, да га никако нису могли одвојити, него су морали да му га одсеку. Тако је овај неверни епископ на својој кожи искусио чудотворну силу светог великомученика георгија победоносца која дејствује кроз ову његову свету икону. Трагови одсеченог прста и данас су видљиви на икони.