Задужбине Немањића

Подизање задужбина био је веома раширен обичај међу српским владарима у средњем веку. У Немањићкој држави, почев од великог жупана Стефана Немање па све до последњег, цара Уроша, а затим у краљевини Мрњавчевића и у кнежевини Лазара Хребељановића, најзад, у деспотовини Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, сваки се владар старао да подигне бар једну велику цркву или манастир, а било их је који су могли да подигну и по десетак храмова. У XII и XIII веку само су владари и њихови најближи рођаци били у могућности да изграде себи задужбине. Манастири се издржавају од имања која су им даровали ктитори. Мисао дародавца, често записана у даровним повељама и навођена у натписима, била је искупљење грехова: светитељ коме је храм посвећен постајао је ктиторов заступник пред Христом на страшном суду.

Манастири и цркве имали су и практичну намену, и то не само ону увек присутну да шире и учвршћују веру у народу. По географском распореду, а били су подизани на најважнијим средњевековним саобраћајницама, може се закључити да су имали и политичку улогу. Неке цркве, су поред овога поменутог, имале још једну намену – представљале су храмове у епископским седиштима, црквеним управним центрима. По тој улози прославиле су се Жича и Пећ, као средишта српске архиепископије, потом и патријаршије. Најзад, многи су манастири подизани да би постали надгробне цркве својих ктитора.

Сви српски владари краљевске породице Немањића за собом су остављали задужбине, своје цркве и манастире, да искупе своје душе и покажу своју величину.

Свети Сава и његов брат велики жупан Стефан почели су изградњу цркве Светог Спаса у Жичи чија је градња трајала пуних двадесет година. Завршена је тек двадесетих година 13. века.

Богородичина црква у Студеници, задужбина Стефана Немање, није завршена за живота свог оснивача. Унутрашњост цркве осликана је тек 1208-09. године.

Стефан Владислав је сазидао своју задужбину манастир Милешеву око 1225. године. У њему се налазе најзначајније фреске српских владара тога доба. Радослав је обогатио задужбину свога деде Стефана Немање – манастир Студеницу. Он је проширио Богородичину цркву у том манастиру. Још док је Сава био жив започета је градња храма св. Апостола у Пећи. Завршен је тек средином тринаестог века.

Од велике вредности је и манастир Морача чији је заштитник и градитељ био Вуканов син Стефан. Подигнут је 1251-52. године.

Задужбина краља Стефана Уроша I је манастир Сопоћани са црквом Свете Тројице из 1260, један од највелелепнијих у Србији.

Краљ Стефан Драгутин ктитор је цркве Светог Ахилија у Ариљу, саграђеној око 1290. године.

Далеко највеће градитељске подухвате предузимао је краљ Стефан Урош II Милутин. За време његове владавине подигнуто је или довршено више цркава и манастира великог историјског и уметничког значаја. Овде ће бити поменуте само најважније. Милутинова задужбина је црква Св. Јована у Свачу из 1300. године, Он је сазидао цркву у Хиландару (1303). познату као црква краља Милутина. Његова главна задужбина је манастир Грачаница, један од најлепших градитељских споменика српске средњовековне архитектуре. Ту се налази и Милутинов маузолеј, црква Светог Стефана у Бањској, невероватно брзо завршена (1312-17). Милутин је у последњих двадесетих година своје владавине саградио или обновио цркву Богородице Љевишке у Призрену (1313-14), Краљеву цркву у Студеници, цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину и саму Грачаницу. Краљ Милутин је био ктитор многих манастира широм Балкана, у Цариграду, а основао је и Српски манастир светих Архангела у Јерусалиму.