Црква светог Димитрија

Цркву светог Димитрија, која се налази са северне стране Светих Апостола подигао је архиепископ Никодим (1317-1324). То дознајемо по Пећком летопису у коме је сажето забележено да је архиепископ Никодим саградио храм светог Димитрија у Патријаршији, па се додаје да му ту свете мошти и почивају у ковчегу. Осим тога, и Марко Пећки, српски писац са краја XIV и почетка XV века, у својој служби архиепископу Никодиму казује: “твоје усрђе ка Богу и топлоту вере ваистину казује часни храм……..у част његовог угодника добропобеднвг мученика Димитрија«. Иако се ни на једном месту не наводи тачна година градње, било је то највероватније између 1320. и 1324. године.

Храм има доста једноставан конструктивни склоп. То је здање сажетог уписаног крста грађено од наизменичних редова камена и опеке. Такво мешање материјала на фасадама цркве доприноси декоративности њене спољашности. Свети Димитрије је релативно невисока грађевина, на којој је посебно уочљива пространа купола, чије ивице тамбура истичу полустубови. Тежину куполе преносе пандантифи на зидове, а са северне стране носи је и један пиластар.

У једноставно решеном унутрашњем простору запажају ое две уочљиве архитектинске особености. Најпре, својом пространошћу олтарски простор се издваја међу осталим српским црквама из почетних деценија XIV столећа. Насупрот томе, западни травеј – простор код улаза у храм – је нижи и слабије осветљен. Пресвођен је крстастим сводом и буди сумњу да је подигнут нешто касније, те да није био такав у доба архиепископа Никодима. У целини посматран, храм св. Димитрија у Пећкој патријаршији зависи доста од матице целог комплекса, цркве св. Апостола, те стилски не одговара потпуно градитељским схватањима са почетка XIV века. Племенитом једноставношћу своје аритектонске замисли ипак знатно доприноси монументалном утиску целине.

У време патријарха Јована, пре 1614. оштећени делови храма, посебно северни зид, били су президани али се првобитно архитектонско решење није мењало.

Улаз у цркву светог Димитрија уоквирује складни камени портал у класицистичком духу, који је својствен епохи династије Палеолога. Лепо је и прецизно резан, а његов разнолики флорални и орнаментални украс мало се одваја од камене основе.

На сличан начин клесана су и два саркофага у западном травеју цркве, од којих је један чувао мошти патријарха Јефрема, а други вероватно патријарха Саве IV. Саркофаг патријарха Јефрема, од црвеног мермера, смештен уз северни зид, украшен је, поред осталог, са крстовима и једном розетом на поклопцу. Плитки рељефи на саркофагу патријарха Саве IV су разноврснији. Поред венца аркадица при дну чеоне стране, цео саркофаг у облику сандука, покривен је флоралном орнаментиком и трочланим преплетом.

Клесаној декорацији Светог Димитрија припада и готички дводелни прозор на апсиди храма. Како се види да је накнадно постављен и какд личи на дечанске прозоре биће да је исклесан у то време – вероватно током четврте деценије XIV столећа.

Првобитни, делимично рестаурисани, иконостас у цркви светог Димитрија висок је скоро три метра. Уз стубове и архитравну греду, посебно се запажају парапетне плоче, на којима су се сачувале боје, плава и црвена. Плитки рељеф прекрива ове плоче као нека вешто плетена мрежа. Чини се да је исти клесар радио и портал и иконостасну преграду.

Док је иконостас из времена градње цркве, фреске у Светом Димитрију настале су приближно две деценије касније и то заслугом и ктиторским подвигом Јоаникија II, тадашњег српског архиепископа.

На овакво закључивање упутила је представа на западном зиду св. Јоаникија, угледног монаха VIII – IX столећа, који се, као имењак и заштитник српског архиепископа, обраћа молитвом Богородици: “О пресвета Богородице прими молбу раба својего архиепископа Јоаникија”. Овај лик доста прецизно датује живопис, јер се зна да је будући први српски патријарх био архиепископ између 1338. и 1346. године, иако не објашњава зашто је тако дуго црква светог Димитрија била без зидних слика.

Без обзира што су фреске XIV века током времена претрпеле знатна оштећења, због чега су почетком XVII столећа делом рестаурисане, њихов првобитни садржај може се са сигурношћу описати, благодарећи околности да је познији сликар поштовао ранији распоред фресака.

У првој зони изнад сокла, како је уобичајено, налазио се ред стојећих фигура. Међу њима се истичу групе светих ратника са два анђела у западном травеју (XIV в.) и на северном зиду наоса (XVII в.), свети врачи – лекари безсребреници на северном зиду западног травеја (XIV в.), испосници на јужном зиду наоса (XVII в.). Ипак је најзанимљивија целина на јужном зиду травеја, где су, уз св. Саву Српског, приказани и портрети цара Стефана Душана, његовог сина Уроша и архиепископа Јоаникија (XIV в.).

У другој зони у наосу описана су Страдања и чуда светог Димитрија Солунског, патрона цркве. Овај кратки циклус започиње на северном зиду сценом Свети Димитрије пред царем Максимијаном, па се затим наставља композицијама Свети Димитрије благосиља Нестора, Нестор побеђује Луја и Светог Димитрија пробадају копљима у тамници (последње две сцене су из XVII века). Циклус се наставља на јужном зиду Погребом светог Димитрија и Свети Димитрије брани Солун (обе композиције су само горњом половином из XIV века).

Велики празници сликани су у најгорњим деловима наоса и олтара (XIV в., изузев Цвети, Распећа и Силаска у ад XVII в.), а Успење Богородице и Духови налазе се у западном травеју (XIV в.). У овом простору приказане су још и две сцене ван циклуса Великих празника: Полагање Христа у гроб и Мироносице на гробу Христовом (XIV в.), док су на своду насликани I и II Васељенски сабор, као и два домаћа: Сабор светог Саве Српског и Сабор Стефана Немање и његовог праунука краља Милутина (XIV в.).

Уобичајено, у олтару у првој најнижој зони је Поклоњење агнецу (XVII в.), изнад је Причешће апостола (XIV в.) и у врху апсиде Богородица са два анђела (XIV в.). На бочним зидовима су, поред осталог, два догађаја из живота Богородице: јужно, Рођење Богородице (XIV), северно, Ваведење – Увођење Богородице у храм (XVII в.). У куполи је велико Вазнесење Христово (XIV и XVII в.), а на пандантифима су четири јеванђелиста Марко и Лука (XIV в.), Јован и Матеј (XVII в.).

Иако репертоар није изузетан по свом садржају, фреске XIV столећа у Светом Димитрију нису незанимљиве. Међу њима нађу се ретки иконографски циклуси – као онај о св. Димитрију, неуобичајено распоређивање сцена – Вазнесење у куполи по узору на Свете Апостоле, теолошка промишљеност – представа Мироносица на гробу Христовом као симбол вере у васкрсење управо над саркофазима патријарха, па чак и неки отсјаји оновременог живота – св. Меркурије је наоружан самострелом, тада новим и убојитим оружјем.

Међу фрескама XIV века издвајају се сцене које се односе на два српска сабора са свода у западном делу цркве. Очигледно они су пандан васељенским саборима насликаним уз њих и представљају одраз настојања да се у српској држави очува чистота хришћанских догми.

Посебну вредност имају и портрети цара Душана, његовог сина Уроша и патријарха Јоаникија. Необичност одора које они носе навела је на помисао да су ликови тако одевени, јер је управо у тим данима патријаршија установљена, а царевина проглашена, па је сликар, не знајући каква је царска, а каква патријаршијска одора, приказао на необичан начин нова одејанија. Ако би ово закључивање било тачно, онда би се довршење живописа у Светом Димитрију могло одредити у пролеће 1346.

Фреске XIV века радила су два искусна сликара. Један од њих се и потписао грчки у апсиди крај ногу Богородице скромном формулом: Дар Божији од руке Јована.

Он је скоро извесно био Грк и могао је доћи из Солуна или његовог ширег залеђа. Његови узори досежу и до антике, па је очигледно врло образован. Појединачни ликови и они у композицијама су лепо пропорционисани и складних покрета, док су му сцене лишене сувишних појединости. Други, анонимни мајстор у извесним детаљима доста одудара од Јована: он радо исцрпно приповеда, ликови му нису допадљиви, али су изражајни, док су им покрети крути.

Није очуван потпис сликара који је обавио рестаурацију оштећеног живописа 1621/1622. године, о чему нас обавештава натпис на северном зиду поткуполног простора. Ипак, на основу стилске анализе могло се установити да је то учинио Георгије Митрофановић, најугледнији српски сликар са почетка XVII века. Иако хиландарски монах, он је, између 1616. и 1621. боравио ван свога манастира и обавио многе послове на подручју Пећке патријаршије. Занима га превасходно људска фигура, док готово запоставља амбијент у коме се радња збива. Као искусан мајстор знао је да примери свој начин рада већ постојећем у Светом Димитрију, па су његове зидне слике доста срећно допуниле изгубљене делове првобитних фресака.

На јужном зиду западног травеја, изгледа крајем прошлог столећа, насликани су и три светитеља пред водника српске цркве, који су били и пећки ктитори: Никодима, Арсенија и Максима.