Историја православних манастира

Манастир Св. Саве Освећеног у Јудејској пустињи

Православни манастири, неоспорно сведочанство вековне борбе за духовно и национално битисање српског народа, представљају непроцењиво богатство и културни бисер. Налазе се на великом простору и привлаче све већи број посетилаца. Неки долазе искључиво ради духовног јединства са својом светом црквом, а неки инспирисани културном потребом да се доживи нешто ново, да се упознају нови људи и културе других простора.
Православни манастири не привлаче својом грандиозношћу, они фасцинирају својом прошлошћу и вековима дугом историјом. Пролазили су кроз бурна времена, паљени су и рушени, али их је народ увијек обнављао и у њима налазио духовно уточиште и веру.

Манастири Српске православне цркве су највредније духовно и културно-историјско наслеђе Срба. Има их где год су Срби живели и где сада живе. Већина потиче из периода од 12 до 17 века, а многи су обновљени у неколико последњих деценија. Кроз хиљадугодишњу историју го­тово сви су пљачкани, паљени и рушени, многи и више пута. Кад би узмогли, Српска православна црква и српски народ су их обнављали. И наше време је време велике обнове.
Манастири и цркве имали су и практичну намену, и то не само ону увек присутну да шире и учвршћују веру у народу. По географском распореду, а били су подизани на најважнијим средњевековним саобраћајницама, може се закључити да су имали и политичку улогу. Неке цркве, су поред овога поменутог, имале још једну намену – представљале су храмове у епископским седиштима, црквеним управним центрима. По тој улози прославиле су се Жича и Пећ, као средишта српске архиепископије, потом и патријаршије. Најзад, многи су манастири подизани да би постали надгробне цркве својих ктитора.