Историја манастира Велика Лавра
(свети Атанасије светогорац – на дан 18./5.Јула)
Велика Лавра налази се на крајњем југу атонског полуострва. Она се може сматрати мајком светогорских манастира, како у погледу органиизације, тако и у погледу неимарских решења. Његовим настанком настале су и велике општежитељне заједнице монаха.
Оснивач Велике Лавре био је Атанасије светогорац уз обилату материјалну помоћ цара нићифора фоке. Од почетка је атанасијева заједница била устројена као општежитељна заједница, док се манастир састајао од низа повезаних келија – што и јесте право значење речи „лавра”. Атанасије светогорац дао је типик манастира 970.р., а коначни облик дао му је у свом завештењу. Овај велики човек умро је 1004.Год. Пошто се на њега обрушило кубе изнад олтара док је радио на проширењу цркве. Манастир у градитељском смислу изгледа величанствено. Улазни ходник пресецају три капије. Унутра се налази велики комплекс зграда оивичен зидинама. Главна црква Велике Лавре је најстарији католикон на Светој Гори. Храм је подигао атанасије 963. год. У једном од параклиса налазе се два изузетна манастирска блага: гвоздено жезло којим је свети атанасије ударио у стену и отворио извор воде и гвоздени крст тежак четири килограма који је он носио око врата на богослужењима.
Ризница Велике Лавре крије изузетна блага. Ту се чува Далматика (врста плашта) Нићифора Фоке, његова круна и једно јеванђеље које је овај цар са својеручном посветом поклонио Атанасију.
Скитове и келије који припадају Великој Лаври насељава више од три стотине монаха. У околини манастира има двадесет параклиса и пет монашких станишта. Скит светог јована крститеља основао је сам Атанасије, док се у другом, светих арханђеља налази гроб великог музичара јована кукузелиса који је обогатио црквену музику новим мелодијским линијама и нотацијом. У данашње време лавру настањује близу 60 монаха.
Икона Богородице Кукузелисе
Икона пресвете Богородице Кукузелисе налази се у Великој Лаври. Знаменити византијски химнограф Јован Кукузел, по коме је ова чудотворна икона добила име, вукао је порекло из сиромашне бугарске породице. Надимак Кукузељ добио је још у школи од својих вршњака. Отхранила га је и васпитала самохрана мајка (пошто је доста рано остала удовица), па би мали јован на питање које му је омиљено јело, увек одговарао: “кукија и зеље”. Тако је потоњи песник и велики слаткопојац добио надимак Kукузељ.
Јован Кукузељ рођен је у Драчу у XII веку. Похађао је цариградску царску школу, где је захваљујући свом звонком гласу, природној лепоти и надарености придобио благонаклоност самога цара комнена и читавог двора. За кратко време он је надмашио своје вршњаке у учењу и најзад постао једини дворски појац. Када се дакле овај љубитељ девствености Jован бејаше уморио од царских величина, и када мишљаше о напуштању двора, дође у цариград неким послом игуман велике лавре са свете горе атонске. Угледавши по божијем благовољењу старца, Јовану срце поскочи од радости и толико га са радошћу и благошћу заволи, да му открије своје мисли и одлуку, тражећи од њега савет. Стари игуман не само да је похвалио младићеву одлуку, него му је дао и благослов.
Тако Jован скоро одмах по старчевом одласку из Цариграда кришом напусти двор и ушавши као странац на свету гору, стигне пред капију велике лавре. На вратарево питање ко је, одакле долази и шта жели, јован одговори да је човек сељак, пастир, и да жели да постане монах. Вратар му каже да је млад, а он му са смирењем одговори: “благо човеку који носи јарам свој од младости своје”, усрдно га замоливши да га најави настојатељу. Вратар му учини по вољи, обавестивши игумана и братију о његовом доласку. Братија се ваистину обрадују, јер потребоваху једног таквог човека да води бригу о јарцима. И тако игуман прими Jована и приброји га братији манастира, начинивши га монахом. Да му послушање да чува у брду манастирске јарце.
Тако Jованово време протицаше у миру, неисказаној радости и задовољству. Једног дана он сеђаше чувајући своје стадо, обузет мислима о свом пређашњем животу. Срце му бејаше испуњено осећањем захвалности према богу и његовој пречистој мајци због његовог благог промисла. Мислећи да нема никога у тој пустињи и да га нико не чује, он почне по свом обичају певати божанствене химне и његов ангелски глас разлегне се по околним брдима, винувши се у мелодичним одјецима под пусте врхове атона. Задуго он појаше скрушеног срца и испуњем духовном радошћу, не видећи и не знајући да га један пустињак слуша, сакривен у оближњој каменој пећини на месту стрмом и скоро непроходном. Јованова песма толико дирне у срце оног великог тиховњака, да му ударе сузе на очи и у његовој скрушеној души роди се неко умиљеније и радост, те док јован појаше, старац без престанка посматраше дивећи се и чудећи откуда у пустињи такав ангелски глас и такав врхунски музичар. И јарци бејаху престали да пасу поведени хармоничном мелодијом свог пастира, па се тиховњак зачуди како и саме бесловесне животиње стајаху непомичне око свог пастира, обузете и очаране његовим ангелским гласом. Отишавши право у лавру тиховњак обавести игумана о чудесном пастиру и о његовом слаткопјенију. Они позову Јована из пустиње и игуман га стане грдити тражећи од њега да му открије своје право порекло. И тада им јован неизбежно исприча како је био царев музичар и први слаткопојац. Измоливши поново са смирењем и многим сузама исто послушање, јован се повуче у пустињу. Игуман међутим, у страху да цар не дозна нешто о томе, ипак одлучи да оде у Цариград и ставши пред цара, рече му: “милостив буди слуги своме, царе”, припадајући царевим ногама, “у име бога који жели спасење за све и за сва, молим ти се да саслушаш очински захтев и да га испуниш, испунио бог добрима твоје жеље и захтеве!” Изненађен старчевим дубоким смирењем и послушањем, цар га подигне и благо запита говорећи: “шта желиш од мене, оче?” “опрости ми, царе, ако будем смео пред твојим величанством, мој захтев је ништаван за остварење, теби је то веома лако, јер ништа друго није потребно до једна твоја реч. А његово испуњење донеће радост и утеху и самим анђелима, и добро мојој лаври.” “говори шта искаш – рече цар орасположен. Шта год пожелиш учинићу ти.” “царева реч је света – одговори са смирењем игуман – и не ваља је газити.” “тако је, оче, тако је – потврди цар дирнут старчевом простотом. Говори дакле, кажи шта желиш.” “подај нам, рече игуман, једног од својих поданика, који жуди за вечним спасењем својим, и нека се моли за твоје царство. Само то желим и ништа друго”, рече игуман и заћута. “нека ти буде по вољи, одговори весело цар. Ко је тај и где је?” “код нас је, рече узнемирено старац, и то са ангелском схимом, а зове се Јован Кукузељ.” “Кукузељ?!” Пресече се цар, проливши сузе низ образе. Онда му игуман исприча све о Јовану, и цар слушаше сваку реч са великом пажњом. Најзад узвикну дирнут: “жалим мог јединог појца! Жалим мог јована! Али, пошто се већ постригао, ваља издржати! Јер, спасење душе је изнад свега. Нека се дакле моли и за моје спасење и за моје царство.” Чувши ово, старац прослави бога и благослови свог милостивог цара, те се радостан врати назад у лавру.
Од тада дакле Јован живљаше у миру, подигавши себи келију са параклисом посвећеним архангелима и тихујући у њој шест дана у недељи, док недељом и осталим празницима долажаше у саборни храм, где стојећи за десном певницом скрушено појаше заједно са осталим појцима. Једног дана, у суботу акатиста, отпојавши празничне химне, он се спусти после бденија у стасидију преко пута богородичине иконе пред којом се читаху икоси, да мало отпочине. Заспавши на тренутак, он чу тихи глас како му говори: “радуј се јоване!” И угледа пред собом богородицу како сија у небеској светлости. “ти ми певај – настави богородица – и ја те нећу напустити”. И предавши му један златник, ишчезе. Дошавши себи, јован препун неизмерне радости виде крај себе новчић и сузе радости потекоше низ његово исушено лице. Он захвали и прослави веома небеску царицу за овај неисказани дар и благовољеније и милост. А онај новчић братија окаче на ту богородичину свету икону, која начини велика чуда, и не само икона, него и сам новчић. Од тада Јован још више ревноваше на свом послушању, појући благочестиво и скрушено, те му се од многог стајања, бденија, што у његовој келији што са братијом, ноге почну распадати и јеђаху га црви. Но, опет му се кроз неко време у сну јави богородица рекавши: “од сада буди здрав!” И он сместа оздрави, а ране и болови ишчезнуше. Због тога се Јован из захвалности до краја живота предао великим и натприродним подвизима, те се толико умом просветлио, да се удостојио и да предвиди час своје блажене кончине. Ова богородичина икона налази се у параклису подигнутом близу манастирске капије, на месту на коме по обичају стоји богородичина икона, и пред њом непрестано горе три кандила.
католикон
Главна манастирска црква, католикон, у основи има развијени грчки крст, са четири стуба, који носе кубе највећег пречника на светој гори – 6,25 метара. Првобитно је била посвећена богојављењу, а потом спомену на св. Атанасија који се слави 5/18. Јула. Лаврин католикон је постао узор каснијим светогорским црквама. Атанасије је такође написао и манастирски типик, који је коначан облик добио у његовом завештању. Овај најпознатији светогорац је страдао 1004. Године, приликом проширења главне цркве, када се на њега и неколико монаха зидара обрушило незавршено кубе. Његове мошти су похрањене у мермерни гроб у параклису четрдесет мученика, с леве стране унутрашње припрате католикона, изнад којег стално гори седам кандила у параклису су и две драгоцене иконе: христа и богородице надзорнице. Параклис са десне стране је посвећен св. Николи, има дрвени иконостас и украшен је руком сликара франгоса кателаноса. Фреске у главној цркви датирају из 1535. Године, дело су теофана критског, а финансирао их је митрополит неофит из верије. Постале су узором за украшавање главних цркава у свим атонским манастирима. Нарочито се истичу призори распећа (са елгрековски издуженом фигуром христа), успење богородице и подизање крста. Мермерни иконостас је из 1887. године али су иконе на њему старе, пре свега, две са мотивима дванаест празника, крштење Христово и успење, које су стајале на првобитном иконостасу.
Дар цара Василија
Међу посебне манастирске драгоцености убрајају се три честице часног крста, десна рука јована златоустог и лобање св. Јевстатија и светог михаила из синаде, дар цара Василија II и његовог брата Kонстантина VIII.
Сем параклиса (малих цркава) у унутрашњој припрати, лавра има још 16 параклиса у зградама конака и три у пространој порти. Први је посвећен оснивачу атанасију – чува гвоздено жезло којим је потоњи светитељ ударио у стену и отворио извор воде (агиазма св. Атанасија на путу према Kаракалу) и гвоздени крст тежак четири килограма који је он носио око врата на богослужењима, а који се данас ставља новим монасима приликом пострига.
Портрети Солона, Питагоре и Платона
Издвајају се представе тајне вечере у апсиди, 24 строфе акатиста (химне богородици), првог васељенског сабора, лозе јесејеве и портрети грчких мудраца и писаца: Филона, Клеанта, Солона, Питагоре, Сократа, Галена, Платона и Плутарха, као и оне у којој подвижник сисоје, пред гробом александра великог, размишља о пролазности земаљске славе.
Лаврина ризница и библиотека, такође, обилују драгоценим предметима (далматика и круна никифора фоке, јеванђеље украшено драгуљима са никифоровом својеручном посветом атанасију, око 2550 рукописних кодекса, близу 500 на пергаменту и 50 свитака). Најстарији, препис новог завета, је из vi века, писан мајускулом, али је знатно растурен, 33 листа су у разним библиотекама (кијев, петроград, москва, париз, торино); рукопис омега 75 из XII века садржи Диоскоридову „ботанику“, с мноштвом слика биљака, дрвећа и животиња, бета 100 из XIII века тумачења књиге о јову, бета 26 новозаветни текст са микроскописким минијатурама. У манастирској архиви чувају се златопечатне повеље, царски укази и слични документи, између осталих и српских владара (цара душана, кнеза лазара). У лаври су гробови цариградских патријараха Антима II, Дионисија III Вардалиса и Јеремије III, који су прогнани овде нашли утичиште и скончали. Лавра је од почетка имала статус царског манастира и уживала владарске привилегије. Пролазила је кроз периоде процвата и великих криза, али је одувек држала прво место у светогорској хијерархији. Када јој се прилази из даљине, нарочито из атонске пустиње, она изгледа као мали град, опасан бедемима и одбрамбеним кулама.
Келије са 300 монаха
Од петнаест кула, најстарија је и најзначајнија Цимискијева, на југозападном углу бедема недалеко од улаза.
Скитови и келије – велика лавра поседује највећи број скитова и келија, у којима живи три стотине монаха. Поред три скита – часног претече, Кавсокаливије (Свете Тројице) и свете ане – ту су монашка станишта милопотам (које је основао сам атанасије), Морфино, Провата, Керасија, Свети Василије, Катунакија (где је славна данилејска келија), мала света Ана, келија св. Нила, каруља -„симбол светогорске пустиње“, место названо по чекрцима (грч. „карули“) које су некада постављали становници келија најближих мору и ужадима спуштали корпе до лађа које су туда пролазиле да би им морнари дали нешто од хране… Лаврини скитови и келије расути су по читавом јужном подручју атона, од милопотама (на филотејском земљишту) и провате на источној до свете Ане на западној страни. Милопотам се налази на живописном рту, окружен виноградима а вино из ове келије може се купити у радњама кареје, луке дафни и урануполиса. Прича се да је у овом некадашњем скиту калуђерима једино било дупуштено да једу голубије месо и пију кравље млеко. Турци су га разорили 1520. Ова келија је пружила уточиште прогнаним патријарсима григорију v и јоакиму iii. У провати вреди доћи у келију светог андреје, поред које води пречица за лаку скит, и Светог Ђорђа, чији је параклис украшен фрескама.