Историја манастира Беочин
Манастир Беочин припада Епархији Сремској и један је од најпосећенијих манастира на Фрушкој Гори. Налази се у близини села Беочин, недалеко од Новог Сада. У манастирској цркви се налази чудотворна икона Мајке Божије и мошти Светог Владике Варнаве Настића, најмлађег српског светитеља.
Манастирска црква је посвећена Вазнесењу Христовом, манастир прославља славу Спасовдан.
Манастир је женски, активан. Сестринство манастира чине Игуманија Екатарина, девет монахиња и три искушенице.
Манастир Беочин лежи на северној страни Фрушке Горе у долини између два брега обрасла густом шумом. Поред манастира протиче поток – Љути поток који истиче из бреговитих шума и утиче у Дунав.
Тачно време настанка овог фрушкогорског манастира до сада није утврђено. Без сумње, Беочин је постојао око половине 16. века, с обзиром да је први пут поуздано забележен у турском катастарском дефтеру из 1578. године. Током 17. века Беочин је забележен још два пута 1622. и 1629. године. За време аустро-турских ратова манастир је по свој прилици оштећен и напуштен. Године 1697. патријарх Арсеније III Чарнојевић допустио је избеглим калуђерима манастира Раче (на Дрини) да Беочин населе и обнове. Рачански калуђери су подигли 1708. године малу привремену цркву од дрвета. Зидање данашње нове црквене грађевине (на месту првобитне), започете 1731-32. и довршене 1740. године. Као њени ктитори помињу се господар Миливоје Милаковић, закупац поште из Футога и његов син Петар. Иконостас цркве манастира Беочин дело је тројице познатих сликара: 1754. године четири престоне иконе радио је Јанко Халкозовић, док све остале потичу из 1765-66. године и припадају Димитрију Бачевићу и Теодору Крачуну.
Најстарији ликовни подаци о манастиру Беочин налазе се на литографији петроварадинског мајстора Михаела Троха из 1837-41. године. 1875. године у Беочину је умро познати песник Јован Грчић Миленко. Сахрањен је у непосредној близини цркве на северној страни, што потрвђује гробна плоча са записом сачувана до данас. Познати историчар Димитрије Руварац написао је 1924. године обимни и документовани монографски рад о овом манастиру и тако разрешио многа питања везана за историјске прилике манастира Беочин. За време другог светског рата 1941. године бројне драгоцености манастира Беочин су опљачкане. Највећи део ових предмета однет је у Загреб. У послератном периоду део драгоцености је враћен и данас се чува у Музеју српске православне цркве у Београду.
С јужне стране манастира се налази велики парк. Засадили су га Французи пре 150 година. Из Париза је у Беочин дошла група баштована која је одржавала Версајски парк. У манастирском врту су изградили праву малу копију Версајског парка са прелепом фонтаном и базеном у средини. Изграђене су стазе са ниским зимзеленим растињем. Засађено је много врста ретког цвећа, украсног шибља и ретког дрвећа. Било је ту неколико врста магнолија, оморика, сребрних борова и ретких четинара, листопадног дрвећа и украсног жбуња које у овим крајевима не расте.
Манастир Беочин (16. век), 21300 Беочин, Манастирска бб, тел: 021/870-104. Храм Вазнесења Господњег из 1732. Стара гробљанска капела светог великомученика Георгија “над потоком” подигнута крајем 18. века, рушена 1905, и обновљена по пројекту арх. Владимира Николића.