Историја манастира Мушутиште – Света Тројица

Manastir Musitiste

Мушутиште, изворно Муштиште, потиче од старосрпске речи “муштина”, што значи мужевност, човечност, чојство или надчовечност. Место са људима таквих особина је названо Муштиште, које су доцније досељеници модификовали у Мушутиште, што је данас административни назив за ово место. Људи овог насеља и осталих места у Подгору, у предхришћанском периоду, као стари Срби, имали су закон крвне освете “око за око, зуб за зуб”. Са пријемом хришћанства полако се напушта ово обичајно право и све више се код људи устаљује “муштина” као узвишена особина праштања.

Село Мушутиште је удаљено једанајест километара југоисточно од Суве Реке. Налази се у Призренском Подгору и познато је из средњовековних повеља српских владара као Машутиште што потиче од старосрпске речи “маж”, односно муж. Село је познато по старим црквама – Свете Богородице Одигитрије из 1315.године, и црква Светог Симеона која је исчезла и о којој се не зна када је подигнута. Обе цркве помињу се у повељама Стефана дечанског, из 1326.године, и цара Душана, из 1347 /48.године, у Призренској повељи из 1326.године, којом Стефан Урош III Дечанског даје села и повластице епископији призренској – храму Богородице Љевишке пише:

“И још приложи Краљевство ми цркву Светого Симеона у Машутиштима са људима и виноградима и са млиновима и са земљом тих људи, с баштинама и с купљеницима”. У Арханђелској повељи, из 1347/48. године се наводи:

“…село Машутишта и с црквама Светом Богородицом и Светим Симеоном, са земљом и с виноградима и с воћем и с дудињацима и с млиновима и са Чревоглаждем и с Топличанима и с планином; а међа му је од Неродимља и од Сиринића и од Селца: Планина Грмовата и Болован с Висетицама, у Островицу, и од Островице у Љешеву Рудину до међе Бусињске”. У наведеним повељама помињу се виногради, млинови, воћњаци и дудињаци, које су ове цркве поседовале. Поседи са дудињацима указују и на производњу свиле од свилених буба.

На брду изнад села Мушутишта, у подножју планине Русeнице, налази се манастир Свете Тројице – Русeница, познат по свом Катастиху – поменику који се почео водити од 1465. године. У планини Русeници налази се испосница – природна испосница Русeница. У изворишном делу Матоског потока налазе се неколико испосница.

Једна од најстаријих цркава у Мушутишту је мала једнокубна црква Успеније Свете Богородице Одигитрије. Задужбина је врховног дворског управника државних добара (дагнаца) Драгослава, казнаца, његове жене Јелене, сина Станише, кћери Ане и година 7823 (=1315), индикта 5. Овај лепо клесани натпис претставља најлепши и најстарији српски епиграфски споменик. Црква је грађена наизменичним редовима опеке и камена. У основи има облик правоугаоника 10м X8,35м. Кубе и сводови били су још много раније срушени, па су претрпели неке преправке. Фреске су из периода непосредно после градње цркве из 1315. године. И оне су биле очуване у деловима све до 1999.године, када су албански екстремисти потпуно уништили ову цркву. Међу ликовима ратника, архијереја и светитеља је портрет просветитеља светог Климента Охридског Овај портрет је био један од три најстарија. Сматра се да су остаци фресака у цркви Успеније Богородице Одигитрије у Мушутишту била међу најлепша дела уметности у доба краља Милутина. У цркви су се чувале две престоне иконе Христа и Богородице рађене 1603.године. Према наводима Петра Костића, црква је са једне стране била затрпана земљом све до 1856.године, због чега није служена божја служба. Тадашњи митрополит Мелетије заузео се и уз помоћ игумана манастира Свете Тројице Серафима Милошевића, житеља Мушутишта и околних села земља је уклоњена. Хаџи Тома Грудић, трговац из Призрена, приложио је три хиљаде гроша да се црква доведе у ред. У њој се почело служити, а за старешину је дошао јеромаонах Јеротије Чекрџић из Призрена. После њега монах Гедеон Чукуљевић, који је био пореклом из жупе Гора. Купљена је земља у селу за цркву, а прилозима и трудом Гедеона подигнута је код цркве двоспратна зграда. У њу се сместила школа. У цркви на дан Велике Госпојине (Гољем Госпођиндан) скупљао се народ на сабор 15/28. августа.

Manastir Musitiste

Манастир Свете Тројице је у подножју планина Русeнице на два километра јужно од села Мушутишта. Петар Костић наводи да је на висоравном подножју планине Дoње Ликопољане. Манастир се могао видети са пута Урошевац-Призрен из села Дуља. Види се и из села Будакова и Mачитева. Не зна се тачно када је манастир подигнут и ко га је основао. Сигорно је да је манастир постојао и пре 1465.године. Постоји познати поменик овог манастира. У њему је убележено на хиљаде дародаваца из скоро свих села призренске околине и других крајева. Овај поменик је био на чувању у манастиру Светог Марка Коришког. Када је манастир Свете Тројице обновљен 1836.године, поменик је враћен и преведен. Задржане су старе корице обложене кожом. Има 80 листова старих и пет уметнутих, али нису означени бројевима. У поменику су уписана лична имена приложника и места. Из њега сазнајемо када су калуђери ишли и писали пописе. Посебно се из писаних имена и места сазнаје о првој генерацији која је примила ислам и дали прилоге манастиру у спомен родитеља, браће и сестара хришћана (пример села Гунцата). Нека имена наведених села данас не постоје: Војинец (између Љешана и Сопине), Воисоловица (пропали манастир између манастира Грачанице и Јањева), Вучитрн (између села Целине и беле Цркве), Градец (пропало село у призренском округу), Доленце (Подримски срез-између села Сеника, Ладровца и Беланице) и друга села као Петрова црква (између Малишева, Човића, Драгобиља), Полатица близу цркве Светог Петра Коришког), Ладвец (близу Ораховца), Стратиновце (од села Грековца) и др. Када је о овоме писао Петар Костић, од 50 села која су уписана, а која спадају у призренски округ, само су шест чисто православна, 13 мешовита, седам у која су потурице, а још говоре српски, а у 24 су Арнаути, односно поарнаућени Срби, али сви мухамеданске вере.

Поменик манастира Свете Тројице је из касе цркве Светог Ђорђа у Призрену узео и однео, као и друге вредности за време бугарске окупације 1915-1918.године, бивши митрополитски намесник Стефан Карајанев из Велеса.Манастир је имао збирку рукописних књига писаних од 14 до 17 века. У њему се налазио један рукописни Апостол из 14-15 века. У њему је сликана икона 1603.године. У манастиру се чува шестокраки фењер, дар призренских занатлија који су помогли, у 19 веку, обнову манастира и изградњу манастирских конака. Исајије Туцак, призренски митрополит, који је посвећен 1731.године, обишао је Призрен и околна села те године. Стигао је у село Мушутиште, али не у манастир Свете Тројице. Манастир је опустошен 1681. и 1731. године, а свакако и 1690.године, када се свештенство разбегло. То је време када су Турци прогнали аустријску војску из Призрена.

Обнову манастира помогао је Аксентије II, игуман манастира Светог Марка Коришког прилогом од 200 дуката. Димитрије Гудић из Призрена, у калуђерству назван Дионисије, почео је са обновом према запису на књизи Филага. Поставио је темељ цркви и наставио зидање на Светог Мирона, 17. августа 1836.године. Архијереј Ананије, митрополит призренски, освештао је цркву у мају 1837.године.

Свакако да пре тога, у време владавине моћника паше Ротулових, Дионисије није могао много урадити. После одласка Мехмед -паше 1836.године, услови су били повољнији. Јеромонах Дионисије подигао је у цркви малу собицу 2,5X2, која је 1903.године порушена.

У току пустошења манастир је изгубио своје забране (шуме) и земље. Шуму су одузели мухамеданци Мркоњићи из Мушутишта. Браћа Десићи, добротвори из Мушутишта, поклонили су манастиру једну повећу њиву звану Јаловац. Настојањем Дионисија, Мушутиште своје забране око манастира поклонило је манастиру. Шуме и манастир Свете Тројице су од тада чували по наследству Арнаути из села Грековца. Они су добијали напојницу од 500 до 1000 гроша годишње. Чувари су били Неза Ибраим (Neza Ibraim) и његови братанци Асан, Рамо, Абдија и Усеин. Дионисије је за игумана произведен 1825.године, после смрти његовог старешине. Умро је 1846.године.

Митрополит Игњатије поставио је за старешину Хаџи Макарија и то добро уновчио. Од манастира је узео 2000 гроша и одредио да манастир годишње шаље Патријаршији, тј. у његов џеп по 1000 гроша. Игњатије се сматрао као један највећи глобаџија своје пастве, цркве и манастира. На захтев Призренске црквене општине Хаџи Макарије је уклоњен. На његово место је дошао Серафим Милошевић. Он је много учинио за подизсње манастира. Тада је манастир продужен. Купљена је једна кућа за манастирски метох. Серафим је био родом из села Цапарца, а као дете је дошао у манастир Свете Тројице где је одрастао и замонашио се. Године 1854. дошла су из Призрена сабраћа Јеротије и Самуило. После њих дошла су још три: Никодин, Петроније и Теофило Аспрић. Никодин је био из села Брод (Гора) из породице Шутановић. Његови рођаци у Призрену називају се Дебаловићи и Једибелић. Петроније је Пећић Радивојевић из Призрена.

Тодор Мутовски из Пеште приложио је звоно 20. јуна 1858.године цркви Призренској – храму Свете Богородице, то је написао на звону. После смрти игумана Серафима, митрополит је за тутора овог манастира одредио Младена Чемерикића, из Призрена. Он је управљао манастиром три године. Митрополит Мелетије није хтео да постави за управника младог Теофила све до 1861.године. Теофил је био старешина манастира све до 1872.године, када је отишао због сукоба изнеђу призренске црквене општине и Цинцара око цркве Светог Спаса. После јеромонаха Теофила Аспрића, за старешину манастира Свете тројице дошао је поп Јован Поповић-Дворанац. Он је дошао у манастир после смрти сина јединца . Био је удовац. На дужности је остао до смрти 1876.године. После тога других калуђера у манастиру није било. Управу и старање над манастиром преузео је Петроније, игуман манастира Светог Марка Коришког. Касније, за време Петронија и управе, кроз манастир су прошли: Коста Хојевић из Скадра, Коста (Коча) Вукић из Призрена, а после замонашења добио име Кирил (волео је да пије), јеромонах Никодин из манастира Светог Марка (бавио се воћарством), архимандрит Хаџи Јанићије Митровић, старешина манастира Српског Подворја у Москви. Петроније је отворио 1882.године школу у манастиру, а за учитеља је наименовао тадашњег искушеника Косту Хојевића из Скадра, али је и он мало радио, јер сељаци нису хтели да шаљу децу у школу.

Јанићије Митровић је провео пет до шест година у манастиру, а умро је у Призрену 1905.године. Служио је у капели Призренске богословије. Године 1909. долази Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, родом из Призрена. Севастијан је ступио у монашки чин у Хиландару.

Манастир Свете Тројице имао је 10 хектара обрадиве земље и око 300 хектара под шумом. У обнови манастира учествовали су еснафи призренских занатлија и појединци трговци и занатлије града. Посебно је велики допринос призренских занатлија у изградњи манастирских конака. Стефан Церић, механџија из Призрена, четрдесетих година прошлог века подигао је чесму у најстаријој манастирској згради која је изграђена западно од цркве. На тој згради подигнут је 1885.године још један спрат. Тада је манастирски тутор био Анђелко Секулић из Призрена. На том спрату саградили су собу звана шарена соба мутавџије из Призрена. Собе су изградили и Младен Чичкаревић, Арса Савић-Аљуш, Марко и Саво Синадиновић, Манојло Лазаревић и Анта Дејановић, сви из Призрена. Подигнуте су и зграде: двоспратница источно од цркве, дужине 20, а ширине 8 метара и двоспратна зграда јужно од цркве. Њу је подигао игуман Теофило. Зграда у дужини има 40, а у ширини око 9 метара. У овој згради саградио је собу Васиљ Ђорђевић Чифуче из Призрена. Призренци су 1911.године основали друштво за унапређење манастира Свете Тројице и Светог Марка. Друштво је сакупљало новац и на згради коју је подигао игуман Теофило саградило 12 соба и неколико малих кухиња за потребе манастирских гостију. Тада је изграђено два километра колског пута од Мушутишта до манастира. Мутавџија еснаф из Призрена подигао је , јула 1864.године, чесму у дворушту манастира. Својим прилозима учествовали су и чланови Друштва за обнову. Као утемељивачи дали су прилоге Стева М. Димитријевић 15 турских лира, призренска банка 10 турских лира, Српска комисионерска радња Призренаца у Солуну пет наполеона. Срби Призренци из Америке послали су 16 наполеона. Својим тестаментима завештали су манастиру Свете тројице по 100 наполеона Хаџи Димка В. Патрногић и Гига Хаџи Јакић из Призрена. Крста Лазић, трговац, и Ђорђе Станојевић, Ћурћија, дали су по два наполеона манастиру. Поред чесама у самом манастиру, у шуми постоји чесма звана Шугава чесма. Вода са ове чесме сматра се лековитом за лечење од шуге.

Призренци су радо и често долазили у посету овом манастиру. Посебно су долазили лети ради опоравка. Многе породице из Призрена и околине долазиле су и ту проводиле по неколико дана на Духове. Тада је био црквени сабор, који је трајао три дана. Коришћени су изграђени манастирски конаци. Многи су проводили време на манастирским ливадама, или колибама које су спремане за дане саборског славља. Манастирски гости доносили су храну и пиће али је и спремали у манастиру. Део намирница слат је из града. У најтеже време туторску дужност је обављао Тодор Арсић-Ункић (Симеунка), трговац из Призрена. Он је био око 20 година тутор у манастиру Свете Тројице.

У литици стене која је висока преко 60 метара на изворишном делу Матосног потока, постоје у шест редова једна изнад друге , неколико испосница. Све испоснице повезане су међусобно стазама и исклесаним степеницама. У неке испоснице је прилаз могућ, а у друге отежан. Испосница на шестој зони је неприступачна. На врху стене је Градац са остацима Старог Градишта, које се пружало у правцу север-југ површине 120X30 корака. Сада је на овом узвишењу (1 226 м) јужно од Мушутишта подигнут ловачки дом.

У планини Русиници, у стрмој стени висини од 15 м, налази се природна пећина. Јужна отворена страна пећине зазидана је високим зидом. Пећина је имала приземни део и спрат са по две одаје. Иза једне одаје на спрату у стени је исклесана ћелија. Пећини се прилазило са бочне стране. На падини су остаци клесаних степенка. У овом крају Мушутишког Подгора, као и у селу Кориша, пећине-испоснице грађене су у 14 веку. У то доба било је много испосника.

За време Топличког устанка, августа 1917.године, пребегао је свештеник Димитрије Димитријевић из крушевачког округа са седам другова комита. Најпре су дошли у село Велика Хоча и сместили се у кућу Ноје Бркића, затим су тајно дошли у манастир Свете Тројице код Мушутишта. У манастиру су провели два дана. Отишли су у Сиринићку жупу да би се прикључили фронту. Група је откривена од стране бугарских власти и похватана. Код њих је пронађена забелешка о кретању. На основу бележака ухапшени су из Велике Хоче мајка Ноје бркића Иконија (75 година), Нојина жена Савета и сестра Султана. Ухапшени су и из манастира Свете Тројице Хаџи Севастијан Лукић Сарић, из Призрена, и манастирске слуге Лаза и Кузмин. Сви су одведени у Ниш. У Нишу су осуђени на смрт: Савета, жена Ноје Бркића, Хаџи Севастијан Лукић-Сарић, Лаза и Кузман.

У Мушутишту је од 1912. године, после турског ропства, поново устаљен обичај ”Ранило”. Он се обављао јануара месеца. Тог су дана, сеоске девојке устајале рано пре зоре, окупљале испред цркве, палиле ватру и певале разне песме.

Ту се играло и певало до пре свитања када се одлазило кући. Обичај “Ранило” је посвећен здрављу села и породицама а посебно стоци да се умножи и обогати домаћинства.

Новембра месеца 1915. године,Мушутиште је пало под Бугарским ропством. Учињени су велики и тешки злочини.Народ је умирао од глади, а поред интернације и присилног рада, денационализација Срба је била присутна на сваком месту.

Тако је било све до децембра 1918.године, када је формирана држава СХС, односно од јануара
1929.године Краљевина Југославија.

У новоформираној држави Мушутиште је било прикључено Подгорском срезу са седиштем у Сувој Реци. Село је у овом периоду било вишенационално. У њему су живели Срби и Арнаути (исламизирани и албанизирани Срби) у проценту 50:50%.

Народ је обострано обављао и неговао традиционалне обичаје: “Лазарице”, “Бадње вече”, “Ранило” и др.

Неки обичаји су постали саставни део живота и осталих Мушутиштана; тако је “Бадње вече” постало саставни део славља и у Арнаутским породицама.

Када је 06.априла 1941.године окупирана, иначе до тада солидни односи мештана, изменили су се и поједини арнаутски силници уз помоћ албанских окупатора настојали да српски живаљ протерају или албанизују.

По ослобођењу Мушутишта 22.октобра 1944.године, пришло се одмах изградњи. Тако временом село израста у развијено урбано насеље, са око 8.700 становника мешовите националне структуре. Седамдесетих година 19 века око Мушутиште има 195 домаћинства са 1130 Срба и чине изузетне напоре да у прокламованом братству и јединству издигну себе изнад свих оних који желе сукобе. То је, са једне стране, омогућило да Мушутиште добије електричну енергију, успостави ПТТ мрежу са 200 телефонских бројева, здравствену станицу, Дом културе са библиотеком, земљорадничку задругу, више продавница мешовите робе, водоводну и канализациону мрежу. Изграђена је и фабрика спортске конфекције звана “Нерезина”. Са друге стране, безусловно и прегорно подаништво братству и јединству и опортуно понашање у односу на албански национализам, омогоћило је распласавање албанског сепаратизма.

Сепаратизам који излази из илегале 70-их и 80-их година 19 века захватио је и село Мушутиште. Први су на удару били школа и њени наставници. Због тих поремећених националних односа и деловања арнаутских сепаратиста, који су били на страни албанског иредентистичког покрета, један велики број учитеља и наставника Срба из Мушутишта, се иселио и тиме нанео велики ударац Србима из Мушутишта. Нагли и масовни одлазак учитеља и наставника је, са једне стране подстакао остале мештане на исељавање, а са друге стране потпуно блокирао рад школе у настави на српскохрватском језику. То су били: Цветко Савић, Ана Савић, Михајловић Станимир, Михајловић Слободанка, Илић Златан, Стојковић Јован, Петровић Огњана, Стојковић Слободанка,Михајловић Ранђел и Михајловић Драгица.

Међутим, без обзира на непатриотски чин њихових учитеља и наставника, део Срба Мушутиштана, никаква окупација, ни прогони са њихових праисконских огњишта нису могли да их покрену, јер су решили да своју дедовину, прадедовину и чукундедовину чувају као један. Живели су и борили су се за очување својих огњишта, обичаја и вере на челу са поповима: Кампарелић Цветком, Нашпалић Александром и другим. Ова мукотрпна борба и отпор до последњег егзодуса.

Многобројне цркве и манастири у којима су обитавали учени монаси и посебно образовани попови имали су статусе образовних институција за становништво села Мушутишта. Цркве, а посебно манастири, и за време турске окупације били су главни културни и просветни центри, носиоци писмености и образовања. Преко цркава, манастира и њихових школа, народне традицијеи усмене народне књижевности, одржавала се непрестана веза са богатом прошлошћу. Оне су подизале народну свест, чувале језик, обичаје, јачале дух отпора и бодриле на истрајност. У тим веома тешким условима основана је 1846. године, прва школа у Мушутишту после пада српске царевине, при манастиру Свете Тројице.Ову школу отворио је “много заслужни архимандрит Дионизије Петровић, игуман манастира Свете Тројице, а за учитеља поставио Јеромонаха Константина родом из Галичника, среза дебарског. За посао који је обављао био је исплаћиван 400 гроша годишње, храну из реченог манастира и из села”.

После извесног прекида, школу је обновио игуман овог истог манастира Петроније Радивојевић 1882. године и била је за децу из оближњих села. За учитеља је поставио Косту Хојевића, старошколца, родом из Скадра, иначе искушеника тога манастира. Али је и ова школа после годину дана престала да ради, јер сељаци нису показивали интересовање за школовање своје деце.

Септембра месеца 1896. године у Мушутишту је поново отворена школа као црквено-општинска у конаку цркве Свете Богородице Одигитрије и од тада рад ове школе не престаје, све до 1928.године, када је изграђена школска зграда у којој се одвијала даља настава.За старешину је постављен Јеромонах Јеротије Чекрџић из Призрена а после њега Монах Гедеон Чучуљевић, пореклом из Горе (Општина Драгаш). Гедеон Чучуљевић је чак за цркву купио и нешто имања. Тада је од прилога Хаџи Томе Гудића и залагањем свих подигнута црквена зграда, у којој су почела да се образују деца овог села.

Из других извора још о манастиру Мушитиште

Неправедно је да се о манастиру Свете Тројице Русеница у данашњој историографији приступа са регионалним карактером, где се његов средњовековни сјај описује са врло скромним значајем. Иако скромна ахривска грађа нама данас јасно показује, да је манастир Свете Тројице Русеница код Призрена, ипак, био врло значајан: киновитски, духовни и преписивачки центар. Као што знамо, на потезу Матос – Русеница – Кориша, почев од 13. века биле су образоване Анахоретске монашке заједнице у којој су боравили монаси отшелници, у народу познати још и као: пустињожитељи, еремити или келиоти. Те монашке заједнице су образоване по угледу и целомудреност ранохришћанских светитеља у светој земљи као и на њихове наследнике са полуострва Атос. Сматра се да је успон подгорских анохерета почео у златно доба (у време Немањића), када су још почетком 13. века монаси подвижници пристизали у Подгорској Жупи и изабрали је за духовни центар анахоретског монаштва у тадашњој Србији. Наравно, узор им је био наш Подгорац, Свети Петар Коришки који је међу првима спознао лепоту и значај наших пештера чију је посебност доживео и сам његов биограф, Теодосије Хиландарац. Обилазећи Подгорску Жупу (данас Русенички Подгор) још почетком 14. века, Теодосије је експлицитно рекао: ,,Ова гора је света”. У то доба сва анахоретска братства у Србији била су директно под управом Свете Горе, јер су били њихови Метоси што нам и сам назив наше Метохије говори. По угледу на еремитске насеобине у Палестини и Атосу у нашем подгору су обитавали најстрожији и најхрабрији молитвеници, чији је аскетизам међу појединим монасима био још целомудренији од осталих еремита. Што заправо у пракси значи да је део подвижника по свом нахођењу али по благослову игумана, само једном дневно упражњавао храну и такви монаси се називали: ,,апотактити”, али, међу њима је било монаха пустињака који су у својим келијама чак једном недељно конзумирали храну, и њих називамо: ,,хембомадариоси”. Осврнуо бих се на сам назив испоснице Русеница (Русиница) која је била живописана али је пре свега служила као средњовековни Скрипторијум. Тај перфикс (Русеница) уз име манастира је неодвојив јер та двоспратна келија са црквицом је део манастира у којој су као што смо већ рекли биле образоване анахоретске несеобине при манастиру-киновији. Узгред, топоним оближње планине и испоснице (Русеница) данас је синоним за географску целину дела Призренског Подгорја којег мештани зову Русенички Подгор. Сведоци смо да данас постоје три тезе о настанку топонима Русеница. Прва хипотеза истраживача Михајла Динића се састојала у томе да темељ назива Русеница треба тражити у корену прастарог празника Росалија када су људи још у античка времена у пролеће на гробљу износили руже. Дакле, М. Динић је изучавао култ назива Русеница и Ружица и сматрао је да су цркве са тим именима у хришћанству везане за празник Духови. У прилог тој чињеници можемо додати још један необорив доказ континуитета повезаности са празником Педесетнице и као кључни агрумент истичемо да у нишкој епархији постоји манастир Свете Тројице Русалије и налази се код Горњег Матејевца. Док другу препоставку је изнео историчар Реља Катић са ставом да је манастир добио име по планини Русеници али позадину је нашао у влашкој речи, Русин. Ипак, мештани сматрају да је прва теорија тачна али сматрају да име Русеница има везе и са старим предањем о наводном постојању водених риђокосих вила.

Већ смо поменули да је манастир Свете Тројице Русеница (или по старим списима Русиница) имао веома значајну улогу него што се данас мисли. У прилог овој препоставци можемо се осврнути на чињеницу његове скромније обнове из 1837. године и доградње 1849. године, када је манастирска црква изграђена од притесног камена са керамопластичним украсом. Сходно том нахођењу, путописци из 19. века су вероватно стекли погрешан утисак, заборавивши на његову средњовековну величаствену улогу када је био киновитска матица са Скрипоријумом у Русеници. Али ако данас погледамо више извора, јасно нам је да су истраживачи у својим студијама оставили простора па чак и темељно описали средњовековну величину манастира Свете Тројице Русеница када је имао другу димензију у спиритуалном и историјском значају. Као што се зна, у средњем веку наш манастир је био богат и важан духовни и културни центар. Наравно, његов највећи културни значај је преписивачка делатност, док постојање Анахоретских заједница са центром у Русеници манастир је као матицу отшелника чинило киновитским али и духовним седиштем, а Светотројички игуман је имао улогу да окупља отшелнике са свих страна недељом, јер су долазили ради по благослов о послушању и ради снадбевања разних потребштина. Поред нашег манастира, келиоти се сваке недеље сакупљали у још три Подгорска киновитска манастира: Свети Петар и Свети Марко у Кориши, као и манастир Преображење на Мужљаку. Када бих испосници после литургије обедовања и разговора са игуманима кренули путем својих скитова и келија, добијали бих храну, при чему би за узврат поклањали разне рукотворине, најчешће иконе, али и јеванђеља. Манастирски поменик се води од 1465. године, али, сам манастир је био много старији, јер као што рекосмо, еремити се у Русеничком Подгору јављају још од времена Светог Петра Коришког, тј, од почетка 13. века, па с´тога можемо закључити, да је манастир сигурно много старији. Захваљујући монаху Пахомију који је нашем манастиру поклонио Пролог из 1560. године којег је писао у манастиру Војсиловици, а затим и Слово Светих Отаца (које је писао у Мушутишту између 1560-1575 године) и чувени Минеј о Светој Тројици, јасно се види да је манастир Свете Тројице у 16. веку идаље био преписивачки и духовни центар. Те исте године Пахомије је записао да је у Русеничком Подгору била велика глад и да су исламићани начинили велика зла. Десетак година раније (1565.) постоји још један битан запис, где се каже да је епископ Полошки из Тетова доделио годишњи доходак манастиру Свете Тројице (два товара вина и товар пшенице) и да се обавезно после његове смрти манастиру додели и Виноград у Лешку. Када се уписао у проскомидију и поменик, владика је своје речи заветовао пред митрополитом Призренским Методијем, епископом Врањанским Софринијем и Светотројичким игуманом Мартиријем. Већ у 17. веку манастир је пред многим искушењима, али идаље постоји и успорава процес арнаућење Срба. Почетком 17. века (1603. године) у манастиру је насликана једна икона, да би следећи податак из овог столећа био тек 1681. године када се говори о дејствујућем братству. Податак из 1731. године говори нам да је манастир Свете Тројице срушен (вероватно крајем 17. века у Аустро-турским ратовима). Будући да је Метохија тада опустошена и испражњена, а српски народ бежи у Аустрији, али се баш тада дешава најгоре јер арбанашка племена први пут силазе у питоме Метохијске равнице. Штавише, над преосталим Србима Турци врше злочине, пљачкају и руше светиње, али и турче део преосталог српског становништва који после промене вере постају арнаути, да би временом се присајединили са новопридошлим арбанасима и тиме напустили и српски етнос. Колико је тада било уништено све што је српско, говори нам и белешка призренског митрополита Исаије Туцака који је те несрећне 1731. године записао да га нико у Мушутишту није дочекао и да је манастир пуст. Такође, он тада пише да је џамију у Горњој Коваћевој Махали ударио гром. Потом, митрополит је отишао у манастир Светог Марка којег је затекао читавог али без игумана. Убрзо је поставио игумана Марковог манастира (кир Серафима) коме је манастир Свете Тројице доделио у скит. Више од једног века, некада сакралан споменик културе био је нажалост опустошен. У каквом стању је почетком 19. века био бисер подгорских анахорета и киновитско седиште пустиножитеља, сведочи нам чувени Сима Андрејевић Игуманов. Он је према сведочењу његових предака написао, да је манастир био развалина која је зарасла у коров из чијег је средишта изникао орах. Иако пуст више од сто година у народу је остало сећање на ову подгорску лавру која је вековима као матица скупљала монахе пустињаке. Стим у вези, 1827.г монах Исаија чини библијски подвиг када сам долази после 137. година у разрушен манастир и поред ораха прави малу колибу и тиме обнавља Анахоретски подвижнички живот у манастиру Свете Тројице Русеничке. И не само то, Исаија је први молитвени обновитељ, али и апостол који као храбри Христов војник чита псалме и усрдно моли Творца да манастир поново заживи и изграња духовни печат почетка обнове и зато је његова жртва вредна сваког помена. Можда још више Мушутиштани том пре свега великом човеку и монаху обновитељу дугују што је спречио продају манастира неком арнауту из племена Кабаши. Ипак, одлучујући подстицај за коначну изградњу је дао рођени брат Симе Игуманова, Аксентије који је 1825. године оставио аманет монаху Дионисију да обнови манастирску цркву код Русенице, где је заложио 200. дуката. Треба рећи, да је монах Дионисије био учитељ и да се звао Димитрије, пореклом је био од Гудића из Призрена, који ће касније помагати и цркву Богородицу Одигитрију. Чим се замонашио у Марковом манастиру у Кориши, Дионисије је кренуо у испуњавању аманета. Врло упоран и сналажњив коначно је добио дозволу од Турака да обнови манастир у статусу метоха Светог Марка. Трећег јануара 1829. године он је сачинио и белешку како је мукотрпно добио дозволу. После тога су тек уследиле муке, јер дозволу није могао да спроведе у дело зато што породица Ротуловић (чији су похлепни изданци били браћа Мехмед и Синан паша) је кочила почетак градње . Срећом, султан је 1836. године послао казнену експидицију у Призрен и свиленим гајтаном решио се Ротуловића. Ту прилику је искористио Дионисије и 17. августа 1836. године је започео дуго очекивану обнову, да би већ у мају 1837. године са призренским епископом Ананијем освештао храм. Обновљена светиња је била дугачка 5. метара, висине 4. метара, а широка 3. метара, уз њу су биле придодате и две мале келије. Потом је направио зид и кухињу, а донације је добијао од епархије али и од кнежевине Србије. О томе сведочи и натпис на иконастасу из 1846. године ,, Сие тебло соградише правитељство сербско”.Са ове временске дистанце можемо слободно рећи, да је половином 19. века манастиру враћен стари сјај и да је коначно кренуо његов успон. Наш манастир, осим физичке и духовне обнове постао је и просветитељски центар, јер је те исте (1846. године) у порти Светиње обновљена и прва школа у Метохији. Игуман Дионисије је чак повратио и неке манастирске поседе (што поклоном или откупом) и поново својим делима вечно задужио нас Подгорце. Преминуо је 16.08.1846. године, тј, на девету годишњицу од почетка обнове за коју је и највише био заслужан. Овај мирјанин је сахрањен у северозападном углу манастирске цркве где је као ктитор и заслужио да буде. После смрти Дионисија, манастиром је кратко управљао Младен Чемерикић као тутор. Недуго затим, игуман Серафим Милошевић прузима обитељ који је продужио западни део манастира и саградио двоспратни конак. Игуман Серафим као достојан наследник свог претходника за манастирски метох купио је кућу у Призрену, за коју су му средства дали Београђани. Потом је од донација Тедора Мутавског из Пеште купљено звоно (тешко 150. кг). Елем, Серафима су оклеватали код митрополита 1857. године и потом је избачен. Ствар је отишла тако далеко да је чак руски конзул у Скадру морао да ургира да се врати на челу нашег манастира. После овог неправдног бола који му је нанет, он се повукао у себе и умро је 1860. године. Потом, њега наслеђује игуман Теофило (Цинцарин) који је јужно од манастира подигао конак дужине 40. и ширине 9. метара и камену чесму у дворишту. Због неких трзавица због цркве Светог Спаса у подкаљаји али и неких малврезација, бива смењен јер је постао свештеник код својих сународника у цркви у Призрену. Игуман Светог Марка отац Петроније 1876. године преузео је старање о нашој светињи и тада је школа наставила са радом. Треба рећи, да је манастиру помогла и политика Кнежевине Србије која је у Старој и Јужној Србији отворала: Конзуле, Школе и Богословију у Призрену. У том периоду манастиром једно време управљају тутори, од којих је најдуже био Тодор Арсић-Ункић али се истакао и тутор Анђелко Секулић који је 1885. саградио спрат на западном конаку и чувену шарену собу. Посебно треба истаћи да су манастир током 19. и почетком 20. века највише помагале разне призренске занатлије, као нпр, Стефан Церић који је подигао чесму. Поред Церића безброј дародаваца из Призрена су помагали манастир који су сазидали тада двоспратну зграду источно од цркве дужине 20. и ширине 8. метара. У чувеном поменику манастира Свете Тројице (1465.) уписани су Срби приложници из Горанских села: Враниште, Лештане, Орчуше и Радеше. Занимљива је чињеница, да је у нашем манастиру служио неисламизовани Србин из Брода, Никодим Шотановић који се замонашио 1854. године, провевши чак 51. годину у манастирима: Свети Марко у Кориши и Свете Тројице Русеница. Крајем 19. века (20.12.1897.) манастир бива опљачкан од арнаутских банди. Са сличним животним турбуленцијама али и великим успоном, манастир у ХХ. век улази са старом славом где му се враћа средњовековни сјај и постаје духовни и културни центар Русеничког Подгора али и целе јужне Метохије где народ масовно долази на молитву и на рехабилитацију! Према Петру Костићу, који је сликовито описао новију историји манастира (додуше са слабим освртом на његову средњовековну прошлост), можемо закључити, да су за празник Духова у манастир долазили гости из свих крајева Метохије који су спавали три дана у колибама. Додатни процват манастир доживљава када је у Призрену 1911. године почело са радом Друштво за унапређење манастира Свете Тројице и Светог Марка. Ослобађањем Старе Србије (1912.) уместо коначног одахнућа, манастир нажалост полако губи на значају. У зиму 1915. године, окупаторски бугарски митрополитски изасланик краде из цркве Светог Ђорђа у Призрену чувени Поменик и односи га у Софију. Две године касније (1917. године) од стране бугарског окупатора бивају убијени игуман Серафим Лукић и слуге Лазар и Кузман, јер је у конаку преспавао метохијски комитски војвода, Димитрије Димитријевић (поп Мита комита). Седам година касније (1924. године) манастир нема устоличеног игумана, а његовом имовином управљају тутори. У току фашистичке окупације Метохије од стране Албаније и Италије, наш манастир “чувају” за грошеве и лире шиптари, тј, тзв манастирске војводе. По сведочењу старијих мештана закључујемо да је манастир стално пљачкан од Греховчана и Кабашана! Изгледа је за наводне чуваре тачна формулација старе народне изреке ,,чували су као зец купус”. Старешина у току другог рата (а и дуго после рата) у манастиру је била игуманија Матрона, коју наслеђује мати Праксија, али не задуго јер се на трон поново враћа већ остарела мати Матрона. У том периоду, нова власт (аргарном реформом) манастиру одузима значајан део шума, ливада и пашњака. После игуманије Матроне, манастир преузима чувена мати Иларија, која није само била монахиња, већ: витез, песник и духовник! У току њеног столовања, манастир није много напредовао и финасијски је био сиромашан, мада, томе је допринело тадашње политичко уређење. Монаштво у време мати Иларије углавном се бавило сточарством, воћарством и пољоприведом. У центру Мушутишта, монахиње Евгенија и Ефимија продавале су воће и поврће, јер им то био један од извора прихода. Треба поменути да су монахиње стално бивале нападнуте од стране арнаута, док најпознатији и најгори напад је извршен средином осамдесетих година када су шиптари ослепили вола. Сваке године у сусрет манастирској слави, девојке из Мушутишта помагале су монахињама у чишћењу и другим пословима. Што се тиче сезонских радова (кошење) за то су били задужени мушкарци, али за радове у пољу (брање сена, жетва оваса, ража и пшенице) биле су задужене жене из Мушутишта. Задњих година (пре егзодуса) на празник Духова долазио је велики број верника, да би недељом уочи празника обавезно били постављени шатор и музика. Треба напоменути да манастир Свете Тројице своју славу прославља другог дана празника, т.ј, на Духовни понедељак. Занимљива је чињеница да је у манастиру последњи пут Сабор одржан 31.05.1999. године, док прва литургија после рата је служена је 12.06.2011. године, то јест, истог датума када и задња литургија (субота – 12.06.1999). Када је чувена по храбрости мати Иларија, 1992. године напустила манастир она је у аманет оставила јеромонаху Рафаилу сва овлашћења. Не задуго, у манастир је дошло ново монаштво на челу са игуманом Антонијем, који је нажалост својом економском политиком причинио велике штете манастиру, продавши стоку и манастирску шуму шиптарима. Средином деведеситих година на обронцима планине Русенице (Русеничке и Коришке Горе), важан имплус том новом животу на простору старих анахоретских насеобина дало је друштво пријатеља ,,Црна Ријека” и наша епархија, који су чак установили један обичај да сваке године на празник Светог Петра Коришког (почев од 18.06.1991.), иду на ходочашће од Коришке до Русеничке Горе (Подгорске Свете Горе). Можда највећи допринос на овом послу обнове Подгорских светиња, дао је јеромонах Петар Улемек (некадашњи игуман манастира: Сопоћани и Зочиште). Тих година обновљен је конак у манастиру Свети Марко Коришки, али, радило се и на томе да почне обнова манастира Светог Петра Коришког. Нажалост, тада није ништа преузето да се обнови манастир Преображење, на Мушутишком брду Мужљак, тачније на локалитету Калуђерово Врело. Према чувеном Милану Ивановићу (који је поред још чувенијег Милоша С. Милојевића најтемељније описао ,,Русеничку Свету Гору”), дословце је написао, да је на том простору у златни средњи век (доба Немањића) живело чак 800. монаха. Први пут после толико векова (пролеће 1996.), на скупу ,,Манастир Црна Ријека и Свети Петар Коришки”, са научне тачке су изучаване анахоретске насеобине у Русеничком Подгору. Међутим, под надзорим архитекте Милосава Лукића у манастиру Свете Тројице 1997. врши се архитектонска санација (обновља се кров и подиже се нов звоник). Већ крајем маја 1997. године долази женско (осмочлано) монаштво из Грачанице на челу са игуманијом, Катарином Вујасин која ће 1999. године спасити антиминис и мошти Светог Јакова Персијанца као и чувену чудотворну икону Богородице Мушутишке – Кикотисе. Тог истог дана у манастиру је боравио познати историчар, Славенко Терзић (касније амбасадор у Русији), који је тих дана са научним тимом Историјског института САНУ-а обилазио Русеницу. Када човек данас здрело размисли и запита се, шта је Русенички Подгор тада (средњи век) значио васколиком српству са својим еремитским насеобинама у келијама на потезу: Матос – Русеница – Кориша (али и испосницима у местима: Дворане, Поповљане и Сува Река). И када се томе додају безброј цркава, црквишта и четири киновитска манастира: Свете Тројице Русеница, Преображење, Свети Петар и Свети Марко у Кориши, али и значај Подгорског светитеља, Светог Петра Коришког који се родио у нашем Подгору и својим ревносним животом био достојни наследник првог српског Вожда (Светога Саве). Затим, и Подгорско порекло другог српског Вожда, Георгија Петровића – Карађорђа, тада, сваки Подгорац не може али и не сме да остане нем, већ поносан на Русеничку Гору као најсветију српску Свету Гору! Истакао бих недавно излагање директора филмских новости, г. Владимира Томчића који је дословце казао: ,,У Мушутишту су у средњем веку живели и обитавали најзначајније личности за српску цркву и државу”! Када у прилог додамо чињеницу да су ову Светињу описавали веома значајни истраживачи, као нпр: Реља Катић, Иван Јастребов, Петар Костић, Александар Гиљфердинг, Милош С. Милојевић, Слободан Ненадовић, Милан Ивановић и Даница Поповић, онда је јасно да је Русенички Подгор (као део срењовековне призренске жупе) заузимао значајно место у средњовековној Србији. На основу ових историјских чињеница које непобитно доказују круцијалну важност Русеничке Горе, можемо се слободно запитати, да ли смо ми (данашњи Подгорци) свесни огромног значаја Русеничког Подгора који он као географска целина има за српски етнос, културу и цркву али и државу?! Но да се вратимо на крај ХХ. века (12. јун. 1999.), који је најтужнији дан у новијој историји Мушутишта. Тог јутра у манастир долази тадашњи призренски владика, где уместо да српском народу каже шта да ради (јер је ствар била – бити ил не бити). Тада, преосвећени владика и не жели да разговара са Србима, који су као овце немо гледали у свог пастира, очекивавши макар зрно наде. Изгледа тог преподнева, Епископ није схватио какви су црни дани дошли за Косово и Метохију, па је пожурио да оде на ручак и окупљене Србе је оставио на милост и немилост, дававши им недоречене и чудне одговоре! Већ сутра (13. јун), манастирске конаке пале терористи, али, 15. јуна се дешава још гора ствар, када арнаутске банде пљачкају и пале и саму манастирску цркву, док данас су очигледно само променили тактику јер се не либе да нашу Светињу присвајају. Премда, почетком јула шиптари иду и корак даље када светињу минирају и потпуно га уништавају. Пар година после култороцида и етноцида у Подгору, италијански војни ахреолог, Фабио Манискалко има озбиљне намере да га обнови, али, нажалост, разбољева се од рака панкреаса. Данас, матица анахоретске лавре, преписивачко средиште и духовни центар Русеничке Свете Горе, је сам и пуст, изнико у коров и чека боље време и добре људе да га обнове! Такође, манастирске рушевине више од 20. година траже и чекају молитве монаха Исаије, благо јеромонаха Аксентија, упорност и сналажљивост игумана Дионисија, или можда, манастир вапи да га се сете и неки прогнани, али, данас, веома имућни Подгорци?! Када се све ове чињенице саберу и одузму, остаје једно велико питање, да ли данас има још таквих Срба…!?