Историја манастира Епархије Тимочке
Епархија тимочка је епархија Српске православне цркве. Седиште епархије је у Зајечару, где се налази Саборна црква епархије.
Епархија обухвата источно подручје Средишње Србије, кроз које протиче река Тимок, по којој је ова епархија и добила своје име. Епархија, заправо, обухвата слив Тимока. Са западне стране дотиче Црни Тимок а са јужне Бели да би се у самом Зајечару састали и образовали Велики Тимок. Поред Зајечара важни градови у епархији су Бор, Неготин и Књажевац.
Пре ослобођења Тимочке крајине од турског ропства и успостављења статуса епархије, ове области су биле под духовном управом, делом Видинске митрополије, делом Нишке, а најмањим делом Београдске. У току готово сто седамдесет година живота Епархије тимочке, управљало је њоме десет епископа. Епархија је једном приликом била укинута, од 1886. до 1890., а у више наврата су њоме администрирали епископи суседних епархија.
Срби су приликом свога досељавања на ово подручје затекли већ организовани црквени живот са епископом чије је седиште било у граду Акве на Дунаву, негде код данашњег Прахова. О веома живом и у сваком погледу развијеном и устројеном животу од најранијих времена, сведоче многобројни остаци насеобина, посебно римских. Од 11. века улазило је ово подручје у састав Охридске архиепископије. Како се налазило на тромеђи српско-румунско-бугарској, мењало је оно и своју припадност у црквеном погледу. Припадало је и Охридској и Трновској и Пећкој и Цариградској цркви. За време аустријске власти над северном Србијом (1718—1739) припадала је Тимочка Крајина Вршачкој епархији у саставу Београдско-карловачке митрополије. После укидања Пећке патријаршије (1766) било је ово подручје најпре у саставу Видинске епархије под врховном влашћу Цариградске патријаршије, под којом је остала све до 1831. године.
У време Првог српског устанка (1804—1813) ова област била је под влашћу београдског митрополита, пореклом Грка. Када је 1830. султановим хатишерифом Србија постала аутономна кнежевина, са Милошем Обреновићем као наследним кнезом на челу, исходио је кнез Милош 1831. од Цариградске патријаршије томос којим се у Кнежевини Србији образује аутономна митрополија са вишом јерархијом састављеном од Срба. Први митрополит ослобођене Србије био је Мелентије Павловић. Када је 1833. Тимочка крајина приопојена Кнежевини Србији, одмах су предузети кораци за оснивање нове српске епархије за ову област.
Тимочка крајина, без великих средишта, није имала ни материјалних ни духовних удобности онолико, колико су имале неке друге области Србије. Још у римско доба изграђена многобројним градићима и кулама, она је за време турске владавине била разрушена и дочекала ословођење 1883. године са малим бројем црквица и капела, од насилничког ока склоњеним чатмарама и брвнарама. Остављена дуго времена после ослобођења без саобраћајних веза са осталим крајевима, она је и у Првом и у Другом светском рату претрпела тешке околности.