Историја манастира ПетроПавлов
Манастир Св. Апостола Петра и Павла смјештен је надомак мjеста Чичева у Петропавловом пољу, на четвртом километру југозападно од Требиња. Поменуто поље окружено је са три стране брдима иза којих се пружа море, а са четврте отворено према граду који је истовремено и довољно близу да задовољи евентуалне потребе Манастира, и довољно далеко да му обезбједи неопходни мир. Недалеко од Манастира пролазе два значајна пута: један новоизграђени, који води ка Херцег Новом удаљеном од Требиња око 40 км и други – према Дубровнику, удаљеном око 25 км. Близина ова два туристичка центра, као и близина познате Павлове пећине, смјештене на удаљености од око 45 минута хода по неприступачном терену у стијенама изнад Манастира, чине га – нарочито у љетњим мјесецима – све чешћим свратиштем вјерника, поклоника, али и страних туриста. Петропавловско општежиће успостављено је крајем августа 1998. године, када је за потребе сестринства саграђен нови конак са манастирским параклисом (посвећеним Сабору Пресвете Богородице 26. децембра / 8. јануара). Осим конака, манастирски комплекс сачињавају двије Цркве: једна посвећена Св. Ап. Петру, у данашњем облику обновљена 1906. године за вријеме Св. Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима из друге половине IV вијека, и друга посвећена Св. Ап. Павлу, која је првобитно била само крстионица а тек средином V вијека претворена у Цркву, обновљена 2007. године ктиторском добротом Господина Родољуба Драшковића који је поријеклом из Херцеговине (из села Сливље код Гацка). Господин Родољуб Драшковић је успјешан послован човјек, који и поред великих пословних обавеза има и јаку жељу да помогне Херцеговини из које је потекао. У Цркви Св. Ап. Павла су у току радови на живописању храма које раде сестре из Манастира Градац код Рашке (Жичка Епархија). Манастирска земља изван капија углавном је под виновом лозом, воћњацима и маслинама.
Поред конака са капелом (параклисом) и помоћних зграда, комплекс Петропавловог манастира обухвата и двије цркве. Прва, већа, подигнута је 1906. године за време епископовања Св. Свештеномученика Митрополита Петра Зимоњића и то на темељима који – према мишљењу археолога – датирају још из друге половине четвртог века.
Друга, мања, обновљена 2007. године, у ствари је дограђена уз већ постојећу базилику и представљала је триконхос подигнут над старијом крстионицом, откривеном током археолошких истраживања протеклих година. По свему судећи, базилика посвећена Ап. Петру служила је као Саборни храм у коме су обављана богослужења, а триконхос са крстионицом посвећен Ап. Павлу био је мјесто гдје се обављало крштење и гдје су (што се види из остатака 16 гробова у њему пронађених) неријетко били сахрањивани вјерни.
Према мишљењу проф. Ђорђа Јанковића који је са тимом археолога у триконхосу Ап. Павла вршио ископавања током 2001. године, ова два храма потичу из античког периода. Истинитост његове претпоставке да је ово мјесто било Саборни храм мјеста Зиза и можда епископско сједиште тога времена, показало би да је Требињска Епископија тога времена могла бити утемељена још у античко доба. Предање преношено са кољена на кољено околног становништва, а везано за боравак Ап. Павла и Ап. Тита на овим просторима у вријеме њиховог мисионарског путовања ка Далмацији – још је једна потврда велике старости оба храма. Поред тога, о њиховој старости свједочи изузетна сличност са појединим храмовима грађеним у приближно исто време (Базилика Св. Давида у Солуну и Ечмиадзин код Еривана, а када су у питању триконхоси – црквице северне Илирије и Далмације из периода IV до VI вијека). Истраживања показују да су храмови више пута рушени. Базилика је први пут страдала почетком V вијека, при походу западих Гота из Грчке на Италију, а други слој рушења се везује за поход Авара у Далмацију крајем VI и почетком VII вијека, којом приликом су страдале и још неке цркве из околине Требиња. Сматра се да након пожара у вријеме Авара (између 597. и 615) ова црква све до 1906. није обнављана. Ископавања и нова истраживања у овом храму свакако би дала потпуније податке. У триконхосу Ап. Павла вјероватно се служило нешто дуже. Но послије 1377. (година поновног успостављања римокатоличког епископског сједишта у Требињу), обје се цркве користе за сахрањивање. Појава да се два храма подижу један уз други, особена за касноантички и рановизантијски период у Далмацији и шире, објашњава се потребом да се уз Саборни храм подигне и црква посвећена мјесном мученику, посреднику или заштитнику, што је Апостол Павле за ове просторе, изгледа одувијек био…