Историја манастира Тавна

Древни манастир Тавна саграђен је у вријеме владавине Немањића, дакле, прије судбоносне битке на Косову Пољу која се одиграла 1389. године између експанзионистичке исламске отоманске турске империје и православне Србије. Након пропасти Српског Царства страдалничку судбину српског народа подијелио је и овај манастир. Изградња манастира Тавне почела је за вријеме српског краља Стефана Драгутина, који је у периоду од 1282. до 1316. године, као сремски краљ, управљао и овим просторима Републике Српске.

Љетописи манастира Троноше и манастира Пећке патријаршије) свједоче да су га подигли Драгутинови синови – Владислав и Урошиц. Краљ Стефан Драгутин био је син краља Уроша Првог. Краљ Урош Први је син Стефана Првовенчаног и унук великог жупана Стефана Немање у мноштву нареченог Симеона – оца светог Саве. Краљ Стефан Драгутин био је брат краља Милутина. За своје добро васпитање и образовање српски краљеви Драгутин и Милутин могли су првенствено да захвале својој мајци, краљици Јелени, која је за тадашње вријеме била веома образована жена. Краљица Јелена је Францускиња – рођака Карла Анжујског. Краљ Драгутин био је веома побожан, благе нарави, доброг срца, савјестан и правичан. Због таквих својих особина био је веома омиљен и цијењен код народа и свештенства.

Пред крај свога живота и Драгутин се замонашио и у монаштву добио име Теоктист. Умро је 12. марта 1316. године на свом двору у Дебрцу, на десној обали Саве, на путу од Шапца према Обреновцу. Савременици су краља Драгутина звали “сремски краљ“, јер се тада Сремом називао и дио сјеверо-западне Србије. Престонице су му биле: Дебрц, Београд и, једно краће вријеме, Дежева.

Краљ Драгутин се оженио Кателином, сестром мађарског краља Ладислава IV, након чега је 1284. године, као зет и вазал, проширио своје краљевство, јер је на управу добио сјеверо – источну Босну као и крајеве Усоре и Соли. На тим подручјима краљ Драгутин је подигао манастире: Рачу – код Бајине Баште, Троношу – код Лознице, Папраћу и Ловницу – код Зворника, Тавну – код Бијељине, те манастир Озрен који се налази на планини Озрен , између Тузле и Добоја.

Према писању његовог биографа Данила, краљ Драгутин је у источном дијелу Босне преобратио патарене у православље, па су његове задужбине Тавна, Папраћа и Троноша које су доградили његови синови Владислав и Урошиц служиле не само као уточиште преобрћених вјерника него и као вјерски стожери око којих су се они окупљали и утврђивали у православљу.

Краљ Драгутин, краљица Кателина и синови Владислав и Урошиц, као ктитори ових задужбина, снабдјели су их свим црквеним одеждама, утварима и богослужбеним књигама и завјештали им својим повељама многа села, земљу и остало што им је потребно за живот. Касније ове манастире, па наравно и манастир Тавну, обдаривали су и потоњи српски владари из лозе Немањића – Хребљановића, Бранковића и Котромана, па све до пада српске деспотовине и босанске државе.

На питомим обронцима Мајевице који се таласасто спуштају према ријеци Дрини и у манастиру Тавна живјело је његово братство свој монашки живот, у реду и миру, све до 1461. године када ови крајеви потпадају под окупаторску отоманску власт. Тада почиње крвава и неравноправна борба за одбрану историјског, националног, православно-хришћанског и културног идентитета аутохтоног српског народа насељеног у овим предјелима краљевства Драгутиновог која траје до данашњих дана.

ЖИВОТ МАНАСТИРА ОД XVII – XX ВИЈЕКА

Од обнове манастира Тавне дуго времена није било писаних података о наставку живота у манастиру и збивањима у вези са њим. Тек 1627. Године, у једном запису на рукописном Четверојеванђељу у Цетињском манастиру, забиљежено је да је 31. јануара 7135 т.ј. 1627. године умро владика Гаврило у манастиру Тројици на ријеци Тамни.

Владика Гаврило је највјероватније био зворнички владика, а пошто мананастир Тавна није далеко од Зворника, зворнички епископи често су столовали у Тавни. Претпоставља се да је владика Гаврило управо умро у манастиру и ту сахрањен. У манастиру Беочину, на Фрушкој Гори, налази се минеј – (богослужбена књига) који је 1629. године писан у Тамни. Писао га је један „бјелац“, световни свештеник, који је преписивањем овог минеја у манастиру Тавни испуњавао велику жељу беочинског игумана. Минеј је за ту потребу у манастир Тавну донешен из манастира Петковице, испод Цера, а стоји записано да је у то вријеме у манастиру Тавни био игуман Саватије. Изузев ова два помена, за сада нису откривени други извори о маннстиру Тавни све до великог Бечког рата 1683-1699. године. Из тог периода имамо поново два помена о манастиру.

Први је помен језуите Рудолфа Бзенског, аустријског свештеника у Зворнику, који се у Тавни нашао 1689. године. Намјеравао је, како сам свједочи, да у православном манастиру служи мису католичку, али му то тавњаски калуђери нису дозволили. Други помен је из 1697. године када се у Тавни, на једној својој књизи, потписао епископ будимски Евтимије. Из XVIII вијека такође имамо два свједочанства у вези са манастиром Тавна. Један је из 1716. Године, из пера анонимног аустријског извјештача, који за себе тврди да је одличан познавалац прилика у Босни. У рукописној књижници из 1750. године извјесног попа из Бањалуке, у списку манастира помиње се и манастир Тавна као манастир у зворничкој епархији. То је други помен о манастиру Тавна из тог времена.

И тако, шетајући кроз минуле вијекове траговима писаних докумената, као и народног предања о историјату манастира Тавна, долазимо до XIX вијека који обилује чешћим писаним поменима. Из њих се види не само црквена, духовна и културна него и политичка улога манастира у временима крваве борбе за опстанак српског народа на подручју данашње Семберије. На свом мукотрпном путу кроз историју манастир Тавна, као и многи други српски манастири, дијелио је заједничку судбину са својим народом. Кад год је српски народ страдао у прошлости, страдавале су и његове светиње, а нарочито манастири. Таква судбина задесила је и манастир Тавну у времену Карађорђевог устанка (1804 – 1813) за национално ослобођење од турске тираније и обнову српске државе у њеним историјским и етничким границама. У то вријеме на челу многобројног манастирског братства налазио се игуман Јефтимије – Јефто – Пљецо, родом из оближњег села Локања, човјек способан и популаран. Кад је у Србији букнуо устанак под организацијом игумана Јефтимија, дигли су се многи Срби из овог краја да заједно са својом браћом освајају слободу. Тада их је дијелила само ријека Дрина, а данас их дијели диктат носилаца новог свјетског поретка. Кад су Турци разбили устанике, преживјели српски устаници из Босне вратили су се у завичај, али због турске одмазде нису смјели да иду својим кућама. Обитавали су по оближњим шумама и као хајдуци бранили народ од турског зулума. У манастир Тавну 1807. године насилно се уселио неки харачлија Китовница. Терорисао је и злостављао околни народ и узимао велики порез. Кад су за то сазнали устаници-повратници, хајдуци, ухвате зулумчара Китовницу и његове харачлије и све их побију. Сазнавши за то Турци нападну Србе, опљачкају и спале манастир, а калуђери се разбјегну. Тек након ослобођења Србије 1814. године, игуман Јефтимије-Јефто вратио се у манастир Тавну. Почео је са обновом манастира под надзором неимара Томе Милосављевића. Постоје три писмена свједочанства из тог доба у којима је забиљежено да је 1814. године извршено обнављање манастира, да је опремљен са доста књига и да је вјерски и културно лијепо напредовао. На жалост, то стање потрајало је кратко. Већ 1821. године манастир је напао и опљачкао Осман паша. Калуђери тада нису напуштали манастир, већ су одмах наставили са обновом. Игумана Јефтимија наслиједио је архимандрит Митрофан (умро 1848. године), а Митрофана игуман Јосиф Поповић, родом из села Батковић. Игуман Поповиц је управљао манастиром од 1848. до 1875. године, када је доживио мученичку смрт.

Наиме, септембра 1874. године у селу Биограду, на збору невесињских првака, донесена је одлука о дизању устанка против турске тираније. У љето 1875. године отпочеле су борбе у Херцеговини познате под именом „Невесињска пушка“. Нешто касније устанак је захватио Босну и Херцеговину и у историји је познат као Босанско-херцеговачки устанак. Српским устаницима су се прикључили и Хрвати, док су босански муслимани били на страни турске власти. Иако је становништво изразило жељу за уједињењем са Србијом и Црном Гором, на Берлинском конгресу 1879. године Босна и Херцеговина је додијељена Аустрији. Турци су устанак угушили у крви и извршили сурову одмазду. Напали су и на манастир Тавну. На прагу манастира посјекли су игумана Јосифа, а мноштво становника и у овом крају поклали. Манастир су том приликом опљачкали, па је свети храм три године након тог несрећног догађаја био потпуно пуст. Архимандрит Александар Симић, јеромонах Јоаникије Петровић и учитељ Петар Лазаревић бјекством из манастира успјели су да спасу животе, али су их Турци у околини Брчког похватали и одвели у Тузлу гдје им је суђено. Архимандрит Александар је осуђен на 10 година затвора у Видину, у Бугарској, а јеромонах Јоаникије и учитељ Петар на по 3 године тешке робије у Тузли са које су изашли 1878. године. Уласком аустријске војске у Босну 1878. године пуштени су јеромонах и учитељ из затвора у Тузли, а уласком руске војске исте године из видинског затвора пуштен је архимандрит Александар. Сви су се они вратили у манастир Тавну,, те су свим силама уз помоћ околног благочестивог народа, почели да раде на обнови манастира, тако да су брзим и напорним радом успјели да га обнове до Велике Госпојине 1879. године. Архимандрит Александар је са малим прекидима управљао манастиром све до своје смрти 1893. године.

Једно вријеме, у периоду 1891/92. године, био је администратор Зворничко-тузланске митрополије. Након његове смрти за управитеља манастира Тавне долази архимандрит Константин Јовичић, бивши прота брчански, који се налази на челу манастира од 1894. до 1914. године. Архимандрит Јовичић је својим радом унаприједио манастир. Смрт га је затекла 1915. године у Призрену гдје се за вријеме Првог свјетског рата повлачио са српском војском. Ту је и сахрањен на градском гробљу. За период његовог управљања манастиром карактеристично је његово залагање на унапређењу црквено – народне просвјете. Већ од 1895. године манастир је примао сирочад на издржавање, а од 1907. године манастир је о свом трошку издржавао српску основну школу са двије учитељице и учитељем Марком Поповићем, који је по околним селима одржавао аналфабетске курсеве и течајеве. Иначе, прва српска школа у овом крају основана је у вријеме игумана Јосифа Поповића. Први учитељ био је Петар Лазаревић. Током XIX вијека постоје писани подаци да је у манастиру радила богословија у којој су се спремали кандидати за свештеничко звање. За стицање потребне спреме за свештенички чин нису долазили кандидати само из Семберије, Подриња и Спрече него и кандидати из удаљених крајева Посавине – села око планине Вучијака. У селу Дуго Поље, под Вучијаком, свештеничка породица Ружојици – Поповићи била је поријеклом из Имљана. Поп Богдан Поповић, који је 1938. године био парох у Подновљу, десети је свештеник у том роду. Његов отац Симо Ј. Поповић (1864-1937) био је дугогодишњи свештеник у Босанском Броду. И дјед попа Симе, поп Божо и његов прадјед-учитељ Јово, служили су код калуђера у манастиру Тавни.

ЖИВОТ МАНАСТИРА У XX ВИЈЕКУ

Под крај XIX и поцетком XX вијека богословија у манастиру Тавна почела је да губи значај, јер се од тада из читаве Босне и Херцеговине, па и из непосредне околине Тавне, одлазило у Београдску богословију. За вријеме Првог свјетског рата (1914-1918) манастиром је управљао архимандрит Леонид Јергић. Од архимандрита Јергића управу манастира је наслиједио архимандрит Лазар Марковић, који је дошао 1918. године и остао до јула 1929. Манастиром је управљао веома лоше, готово га запустио, па је смијењен. Ето, и таквих је момената у мукотрпном ходу кроз протекла времена имао манастир Тавна. На његово мјесто доведен је архимандрит Данило Билбија, велики неимар и обновитељ манастира Озрена, а потом и манастира Тавне. За вријеме свог боравка и управљања манастиром Озреном, уживао је велико поштовање и углед те се његово име у том крају још увијек са поштовањем помиње, а исти је случај и у крају око манастира Тавне. Он је управљао манастиром Тавном у периоду од 1929. до 1941. године.

Писање о свим појединостима његовог рада у манастиру Тавни за потребе ове важне монографије захтијевало би доста простора, па ћемо издвојити само оне најбитније моменте из његове велике активности. Под његовим руководством, и уз помоћ благочестивог народа из околине манастира, а за потребе комуникативнијег прилаза храму божјем, направљен је нови пут који води са Почивала до манастира. Све данашње подзиде и ограде око манастира дјело су његово и овог народа. У манастиру Тавни одржана су и два велика сабора хришћанских народних заједница за цијелу Патријаршију: први 1936, а други 1939. године. За потребе првог сабора архимандрит Данило је подигао велику зграду за народ која се звала „Гаруља“. Под тим именом слови и данас и служи народу о великим празницима и скуповима код манастира. У вријеме одржавања првог сабора 1936. године манастир је посјетио епископ жићки Николај Велимировић, духовни вођа и покретач хришћанских народних заједница. Домаћинско управљање архимандрита Данила манастиром Тавном је евидентно. Код манастира је направљена и Соколана у којој је радило соколско друштво, а постојала је и амбуланта и стационар за лијечење болесника.

Радила је основна школа, те школа за домаћинство и појачки курс. Трудом и залагањем архимандрита Данила село Бањица постало је општински центар и имало жандармеријску станицу, пошту, те су село и манастир у том периоду имали телефонску везу са свијетом. Све је то трајало непуних 12 година, то јест до почетка Другог свјетског рата.
На самом почетку рата манастир је доживио велико страдање. Власт нацистичке Независне Државе Хрватске протерала је 1941. године архимандрита Данила у Србију. Архимандрит Данило умро је почетком 1942. године у Бањи Ковиљачи. Јеромонах Антим Ђуковић и Емилијан Недић интернирани су у усташки концентрациони логор Јасеновац и тамо су заклани. Јеромонах Венијамин Радосављевић успио је да побјегне из усташког транспорта и тако се спасао. Умро је у Тузли 1946. године. Усташе су у јесен 1943. године спалили манастир Тавну, манастирске конаке и остале пратеће објекте којом приликом су запалили богату манастирску библиотеку која је до темеља изгорјела са десетак хиљада примјерака вриједних књига. Како је током рата манастир Тавна био и народна болница био је честа мета напада њемачко-усташких јединица. За вријеме напада на манастир 1943. године и спаљивања светог храма, усташе су на вратима цркве убиле манастирског ђака Здравка Јовановића, родом из Жепча, који је голим рукама на вратима цркве бранио зликовцима да уђу у манастир и да га скрнаве. И сама црква манастира Тавне прошла је голготу Другог свјетског рата мада је дјелимично очувана, док је све остало изгорјело у пламену усташке мржње. Послије рата манастир је одавао слику згаришта. Секташка политика комунистичких власти према страдалничкој Српској православној цркви, тешке економске прилике, као и недостатак бројнијег братства нису омогућавали бржу обнову ни манастирских конака и зграда, па самим тим ни активнијег манастирског живота.

Ратно разарање било је лакше поднијети од новонасталих политичких прилика које је манастир доживио и које су погодиле и сам народ у окружењу манастира. Новоуспостављени комунистички режим у својој огољеној безбожничкој борби против свега што је српско, окомио се посебно на Српску православну цркву и њене светиње. Тако је било и са манастиром Тавна, којем је у послијератној аграрној реформи одузет готово сав земљишни посјед. На ратом опустошено манастирско имање и тако осиромашен посјед вратио се из избјеглиштва 1945. године архимандрит Гаврило Вукојев. У веома тешким условима почео је са обновом. Под његовом управом завршено је битисање овог храма као мушког манастира. Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ за игуманију манастира Тавне довео је 1954. године скромну монахињу Јустину Керкезовић, која је служила у манастиру Жича. Вриједна игуманија Керкезовић убрзо окупља неколико монахиња и формира сестринство манастира. Мати Јустина остаје на челу манастира пуних 40 година, све до своје смрти 26. јануара 1994. године. Заједно са својим сестринством и духовницима манастира она је формирала једну монашку заједницу која је за све ово вријеме водила скроман и истински духовнички живот и својим угледом била за примјер многобројним манастирским братствима. Одмах по доласку, игуманија Јустина и њено сестринство почели су са обновом храма као женског манастира. Њихово неимарство добило је снажну подршку и потпору епископа Лонгина Томића, који је 1955. године дошао на чело Епархије зворничко-тузланске. На положају епископа Лонгин је остао до своје смрти 25. августа 1977. године.

Одласком епископа Лонгина нису стали започети радови на обнови манастира него су се још више проширивали доласком његовог насљедника господина Василија Качавенде, садашњег епископа Зворничко–тузланске епархије. Иако је манастир Тавна остао са мало обрадиве земље и шуме, мати Јустина је са својим сестринством имање преуредила у најљепше и најузорније у сјевероисточној Босни. Уз благослов епископа Василија и помоћ парохијана вриједне „пчелице“ овог сестринства почеле су 1979. године изградњу новог крила конака на јужној страни манастирске порте. Изградња овог конака и његово уређење трајали су до октобра 1983. године. У том дијелу велелепног конака урађена је велика народна трпезарија са кухињом. На спрату се налази предивна капела за потребе богослужења у зимском периоду, а у поткровљу конака су уређене келије – монашке собе за сестре. Исте године извршена је електрификација манастирских звона и уведено централно гријање у новом дијелу конака. Патријарх српски Герман, уз саслужење епископа Василија и још неколико архијереја и свештеника, обавио је 23. октобра 1983. године освећење новоподигнутог дијела конака. Наредне, 1984. године, у манастирској цркви током часног поста постављен је нови иконостас, предивно умјетничко дијело у дуборезу, рад умјетника Милића Урошевића из Београда. Иконе на иконостасу дјело су академског сликара протођакона Марка Илића, такође из Београда. Исте године током мјесеца јануара, у извођењу јеромонаха Павла Калања, из манастира Градишта у Црној Гори, почело је живописање манастирске капеле. Такође, током љета 1984. године постављен је и нови иконостас у капели, рад дуборезачке радионице Милана Милошевића, умјетника из села Прељине, код Чачка.

У 1984. години живот и рад у манастиру Тавна био је веома плодан, јер је исте године, по први пут у свом постојању, Манастир Тавна изњедрио и епископа. На архијерејском сабору духовник манастира Тавне синђел Георгије Ђокић изабран је за епископа канадског у вријеме када се налазио на пост-дипломским студијама у Енглеској. Шест година касније, 1990, манастир Тавна даје и другог епископа у лицу протосинђела Доситеја Мотике, кога је избор на ту високу дужност затекао у цркви на мисионарској дужности у Буенос Аиресу, у Аргентини. Тако је манастир Тавна, као женски манастир под управом мудре игуманије Јустине, по први пут у свом постојању, дао српској цркви два епископа. Деценија од 1980 до 1990. била је по свему једно од најплоднијих раздобља у дугој историји манастира. Значајно је напоменути да је 1979. године намјесница манастира Тавне Анастасија – Марковић постављена за игуманију обновљеног манастира Ловница, а монахиња Стефанија – Стевић и Евгенија – Цвијановић прелазе у новоформирано сестринство манастира Ловнице. У мноштву постигнутих успјеха у свом раду мати Јустина и њезино вриједно сестринство почињу 1986. године још један крупан подухват – животописање манастирске цркве. Радове на одсликавању фресака започиње протођакон Марко Илић, академски сликар из Београда, који је успио да током 1986. па до јесени 1987. године одслика олтар и куполу манастира када изненада умире у 51 години живота.

Одсликавање манастирске цркве настављено је 1989. године. Радови су повјерени умјетнику Драгану Марунићу, такође академском сликару из Београда. Због појаве влаге у доњим дијеловима зидова манастирске цркве дошло је до застоја у одсликавању фресака. Исушивање црквених зидова путем дренажног канала око цркве обавио је брзо и успјешно инжењер Милан Матић, врли хришћанин из Лознице, као свој добротворни прилог манастиру. По завршеном раду породица Милана Матића је манастиру даривала и нов трактор за манастирске потребе. У 1990. години манастир Тавна доживљава још једну велику свечаност. Те године манастир посјећује цариградски патријарх Димитрије заједно са својим домаћинима – патријархом српским Германом, епископом зворничко-тузланским Василијем и неколицином архијереја. Том приликом патријарх Герман одликовао је манастир Тавну и игуманију Јустину орденом Светог Саве другог реда, док је васељенски патријарх одликовао игуманију Јустину напрсним крстом.

У посљедњој деценији XX вијека долази до бурних и великих промјена на политичкој позорници Социјалистичке Федеративне Републике Југославије: пропадање комунистичко-безбожничког система и ренесансе српског националног и духовног бића. Мати Јустина са сестрама будно прате токове друштвених промјена и широм отварају манастирске капије свим добронамјерницима и трудољупцима. Нажалост, 1992. године почео је грађански рат и на просторима СР Босне и Херцеговине. Мати Јустина са својим сестрама и у новонасталим ратним приликама остала је уз свој народ. Приликом оружане агресије Војске Републике Хрватске на Босну и Херцеговину, на општину Босански Брод, у мају 1992. године, окупирано је и разорено српско село Лијешће. Кад су стигле 52 избјеглице из Лијешћа у Семберију, манастир Тавна је збринуо прогнане Србе и пуних шест мјесеци обезбјеђивао им смјештај и храну. Манастир Тавна је од свог настанка кроз историјске ломове био и остао свето мјесто и прибјежиште свом српском народу у мученичком ходу према слободи.

ОБНОВА МАНАСТИРА У XVI ВИЈЕКУ

Доласком Макарија Соколовића (1557 – 1974) на мјесто архиепископа пећког и патријарха српског – на трон Светог Саве – долази и до обнове Пећке патријаршије и обнове живота Српске цркве на читавом српском етничком простору. Обнављане су старе и осниване нове епархије. Осјетило се струјање новог живота, народног и црквеног на свим просторима гдје су Срби живјели. Треба имати у виду да је патријарх Макарије рођени брат потурченог Србина из Босне Мехмед-паше Соколовића (1505?-1579), великог везира и неограниченог господара Турске Царевине и задужбинара каменог моста на Дрини код Вишеграда подигнутог 1571. године.

Патријарх Макарије добио је од султана Сулејмана Величанственог „хатишериф“ којим је дозвољена обнова и изградња цркава и манастира. То је српском народу улило вољу и самопоуздање и дало још више елана за нове градитељске подухвате. Тако долази до обнове многих опустјелих манастира. Поуздано се зна да је 1559. године на темељима старог храма обновљен манастир Троноша и да му је дат садашњи изглед. Цркве манастира Троноше и Тавне готово су једнаке архитектуре.

По истом плану обновљене су и цркве манастира Возуће и манастир Гостовића код Маглаја. Веома слицна је и црква манастира Озрен обновљена 1587. године. Према томе, не може бити никакве сумње да је и садашња црква манастира Тавне, у то вријеме обновљена на темељима пређашњег храма. Обнову манастира Тавне народно предање веже за Старину Новака, народног хајдука „од Гласинца поља широкога“ и његовог брата Радивоја. Као успомена на овај догађај постоји једна пећина сјеверо-западно од манастира у селу Горња Трнова. Пећина се види из манастирске порте која се и данас зове Новакова Пећина. За вријеме обнове манастира Тавне у тој пећини је боравио сада већ легендарни Старина Новак. У прилог тврдњи да је у садашњем свом изгледу манастир Тавна обновљен на темељима ранијег храма иде још једна нарочита чињеница. У околини манастира и данас се налази, као што је то и раније било, неколико извора топле воде.

Познато је да је вода у средњевјековним временима код српског народа имала веома јаку и културну улогу. Нарочито љековита својства показује и вода са извора око манастира. Назив села у којем се налази манастир Тавна, зове се Бањица, што указује да је у стара времена ту била бања (љечилиште). Тако је у то доба овај крај био двострука бања: са манастиром као духовном бањом и изворима љековите воде на којима је народ налазио лијека од разних болести. Одан изворном хришћанству због чега је вијековима прогањан и затиран, али и учвршћен у православној вјери предака, одлучан у одбрани свог националног и културног идентитета, српски народ је обновио манастир Тавну који је на филозофији светосавског миротворства постао духовно средиште и жижа – националног и вјерског живота у овом крају.

ТУРСКА ОКУПАЦИЈА

У континуираној исламистичкој најезди – поробљавању европских хришћанских земаља, у периоду од 1460 до 1463. године, Турци селџуци покорили су и ове крајеве – територије средњевјековних утврђења и градова Сребренице, Зворника, Теочака и Бијељине и ставили их под своју тиранску власт. Приликом турског освајања Теочака, утврђеног српског средњевјековног града и насеља, смјештеног на пропланцима Мајевице, удаљеног 6 – 7 километара југо-западно од манастира Тавне, пострадао је и манастир. Народно предање веже за овај догађај и сам настанак имена које носи рјечица Тавна или Тамна (ранији облик изговора) која испод Теочака и манастира Тавне протиче као лијева притока Дрине по којој и сам манастир носи име.

Народно предање каже да су Турци у суровом налету при заузимању града Теочака разорили и манастир Тавну, похватали неколико калуђера и повели их са собом до Теочака. Кад је освојен Теочак освајачи су направили свиреп покољ српског живља, свештенства из Теочака и калуђера из манастира и све их побацали у Роману, како се тада називала ријека испод Теочака.

Народ се разбјежао и успио да преживи ову велику несрећу скривајући се по околним брдима и шумама док је ријека Тамна или Тавна текла крвава у свом доњем току испод Теочака.

Уствари, двије ријеке текле су и тада, као и данас, овим крајем, али су тада имале стара латинска имена – Домана и Романа. Рјечица Домана је десна притока ријеке Романе и тим именом се и данас назива, док се ријеци Романи губи стари латински назив баш у вријеме несрећног освајања Теочака и кобног покоља његових житеља и калуђера манастира Тавне, чији су лешеви у њу бачени. Преживјели, који су измакли том страшном покољу, причали су, а генерације памтиле, да је Романа текла „тамна и крвава“. Тако је потомцима путем народног предања описан тај злочин за који не постоји писани документ, али које се као објашњење промјене имена за ријеку Роману у ново име Тавна може узети као најближе истини.

У прилог истинитости народног предања о настанку назива ријеке Тавне, а потом и промјена назива манастира под тим именом, свакако је и чињеница да рјечица Домана и данас носи исто име. Будући да су за вријеме Римског царства ови крајеви потпадали под протекторат града Сирмиум (Сремска Митровица), поријекло латинских назива за ове мале ријеке Доману и Роману није спорно. Не смијемо сметнути са ума да за мноштво догађаја из наше даље прошлости нема писаних докумената, јер су немилосрдно уништавана од непријатеља и окупатора.

Тако је, захваљујући предању, сачувано објашњење о догађају који је прерастао у легенду. За Теочак се поуздано зна да је у средњем вијеку био значајан српски град – утврђење. Први пут је споменут 1432. године када га је угарско-хрватски краљ Сигисмунд даровао деспоту Ђурђу Бранковићу. Недуго након турског освајања Теочака 1461. године, поново га је од Турака преотео угарски краљ Матијаш Корвин. У његово име овим градом и овим крајевима владао је Никола Илочки који је у Теочаку столовао од 1472. до 1477. године. Угари су задржали своју власт у овим крајевима све до 1520. Године, кад су Турци поново освојили Теочак. Турци су столовали у Теочаку од 1520. године до 1833. Године, кад су се повукли, и од тада до дана данашњег у њему живи српски поисламљени живаљ.

Од тог несрећног догађаја из 1461. године и времена свих других бурних догађаја, живот у манастиру Тавни био је потпуно замро, а положај српског народа на овим просторима тежак и неподношљив. У манастиру није било калуђера тако да су и црква и конаци полако пропадали и зарастали у коров. Исто се десило и са црквом у Теочаку, сада насељеном муслиманима, а мјесто на коме је била црква и данас се зове црквиште. Неки локалитети око манастира Тавне, а нарочито они који се простиру на правцу манастир Тавна – Теочак носе сличне називе. Тако на брду Гребену, удаљеном 4 – 5 километара од манастира Тавне, у правцу Теочака, на мјесту које се зове Црквине – још су видљиви остаци православног храма дугог 19, а широког 8 и по метара са дебелим зидовима рађеним у камену ширине 85 центиметара. На сјеверној страни очувани су зидови до један метар висине, а на осталим странама од 40 до 60 центиметара. Према олтару постоје трагови од још неке зграде која је била дугачка око 12, а широка 7 метара. У сеоцету Лазама, испод Теочака, налазе се њиве и воденица са називом Калуђерице. Неке рушевине у селу Крцина свијет и данас зове Црквиште, а у селу Пилици сељаци један бријег и данас зову Црквине.

Исти назив за један бријег налазимо и у селу Жугама. Све ово свједочи да је у Средњем вијеку вјерски православни живот овога краја био веома развијен. Значајно је још напоменути да угарски писани документи свједоче да је тврђава у Теочаку у то вријеме имала пространу основу са три куле и три угла. Испод западне куле налазила се градска капија. Поменути документи свједоче да је град имао и своје предграђе „Сотто Теозацк“ и да је у Подтеочаку 1442. године боравио и српски деспот Ђурађ Бранковић.

ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ

МИТРОПОЛИТ ГАВРИЛО „ХРОМИ“ (1808 – 1837)

На југоисточној страни, испред самог олтара манастира Тавне, налази се надгробна плоча на којој је натпис да ту у миру Божјем почива тијело митрополита Гаврила. За њега историјски подаци кажу да се налазио на челу Зворничко-тузланске митрополије од 1808. до 1837. године. По националности био је Бугарин, родом из града Сливне, а по вјерском образовању био је грчки васпитаник. Како је имао трајну повреду једне ноге био је познат под надимком „Хроми“. За све вријеме столовања на челу митрополије радио је вриједно и предано за цркву и народ, па је оставио веома лијепу успомену о себи. Знамо да је Гаврило, архиепископ Зворничке митрополије, већ 1814. године обновио манастир Тавну, саградио нову цркву у Зворнику, обновио 1823. године манастир Троношу, основао школе у Зворнику, Локању и Тузли, помогао обнову школа и у другим мјестима. У бурним временима устаничких борби Срба за слободу дијелио је зло и добро са народом и својом паством. Умро је 1837. године у манастиру Тавна гдје је и сахрањен.

ЕПИСКОП ЛОНГИН ТОМИЋ (1955 – 1977)

Епископ Лонгин рођен је 1893. године у селу Фелнаку, код Арада, у Румунији, на територији епархије темишварске. Ту је завршио основну школу. По завршеној школи дошао је у манастир Грегетег на Фрушкој Гори гдје постаје манастирски дак. У Битољу је завршио богословију. Замонашен је 1919. године а чин архимандрита добио је 1938. године. Исте године постављен је за старјешину манастира Врдника-Раванице. За вријеме Другог свјетског рата боравио је као избјеглица у Београду, а послије рата, 1945. Године, вратио се у Врдник гдје је започео рад на обнови манастира. За епископа Захумско-херцеговачке епархије изабран је 1951. и ту остаје четири године. На редовном засједању Светог архијерејског сабора 1955. године владика Лонгин је изабран за епископа Зворничко – тузланске епархије. Свечано устоличење у тузланском храму обављено је 18. септембра 1955. године. Овим чином отпочело је и најплодније поглавље у животу и раду владике Лонгина. Кренула је обнова Епархије у том тешком послијератном периоду. Градитељски подухвати владике Лонгина резултирали су обновом многих цркава и манастира, а нарочито манастира Тавне. Добар дио својих личних средстава улагао је у обнову манстира Тавне. Према том божјем храму гајио је посебну љубав. Владика Лонгин, као врли архијереј, посвећивао је велику пажњу и бригу свештеничком подмлатку. Свесрдно се трудио у изналажењу нових кандидата за богословије и за школовање ђака. Многе од њих по завршеном школовању рукополагао је за свештенике и тако подмлађеним свештеничким кадром попуњавао упражњене епархије. Очинску бригу показивао је и према монаштву како би што истрајније подизало и из пепела обнављало манастире – народне светиње. У том смислу манастир Тавна је био права мала лавра, пун монахиња, које су вриједно радиле на обнови манастира. Владика Лонгин је посљедње двије године свог живота, већ поприлично оболио, провео у манастиру Тавни, гдје је 25. августа 1977. године и умро. Ради изузетних заслуга у обнови манастира Тавне сахрањен је са сјеверне стране у броду храма гдје и данас почивају његови посмртни остаци.

ФИЛИП ВИШЊИЋ (1767 – 1834)

За манастир Тавну везано је и име једног великог српског народног трибуна, слијепог народног гуслара, српског Хомера – Филипа Вишњића. Сјеверозападно од манастира, на удаљености од три километра, изнад пећине Старине Новака, на питомим брежуљцима распростире се село Горња Трнова. На самом улазу у Горњу Трнову, идући путем из Доње Трнове, уздиже се један огољели брежуљак испод којег је Трновско поље на којем је била кућа Вилића. На том брежуљку, у топлом породичном дому, 1767. године супруга Ђорђа Вилића родила је мушко дијете. Исте године у манастиру Тавни дијете је крштено и добило име Филип. У то вријеме и у Трнови је био обичај да људе не зову постојећим крштеним именом него именом средине по којем су били више познати, јер је на тај начин често требало сакрити траг турским властима. Наравно, надимци су давани и из милоште или подсмијеха.

Марију, супругу Ђорђеву, звали су Вишњом, а Ђорђа Стојаном. Тако су Филипа неочекивано прозвали Вишњић, по мајци, а не Вилићем или Ђорђевићем, по оцу. Многобројна породица Вилића живјела је на свом великом имању прилично добро, тихо и достојанствено. А онда се све одједном окренуло наопако, као да се сво зло уротило против њих. Непосредно након Филиповог крштења изненадно му је умро отац Ђорђе (Стојан) Вилић. Након очеве смрти Филипова мајка Марија преудала се у село Међаше. Са собом је одвела и Филипа. Када је Филипу било 8 година оболио је од великих богиња и том приликом је доживио највећу животну несрећу – изгубио је вид. Родни крај га је силно привлачио и често је, иако слијеп, додирујући штапом пут и распитујући се, долазио из Међаша до Горње Трнове. Али и то су му турски силници ускраћивали. У августу 1787. године у Вилића кућу дошла су два позната зворничка бега и насрнули на жену Филиповог стрица Луке. Вилићи нису могли да поднесу срамоту, те се сви мушкарци из породице окупе и убију обојицу бегова. Међутим, убрзо је стигла муслиманска одмазда. Сви мушкарци у братству Вилића похватани су и одведени у Зворник гдје су убијени. Тако су угашена Вилића огњишта у Горњој Трнови на којима слијепи Филип није више могао боравити. Исте године је умрла и Филипова мајка Марија, па је оштроумни Филип осјетио да нема више мјеста ни код очуха у Међашима. Са великим пјесничким и пјевачким даром и гусларским умијећем Филип се отиснуо у свијет. Веома често је посјећивао племенитог семберског кнеза Иву Кнежевића – кнеза од Семберије. Одлазио је и на дужа путовања по Босни боравећи у Бањој Луци, Тузли, Травнику, Маглају, Сарајеву и другим мјестима. Најдуже путовање на које се упутио Филип Вишњић било је од Семберије уз Дрину, преко Црне Горе до Скадра у Албанији.

Посјећујући многобројна мјеста Филип, слијепи народни пјесник, пјевао је уз гусле народу и будио родољубље, припремајући Србе на борбу за ослобођење испод турског јарма. У својој 31. години Филип се оженио из угледне куће Чуковића, из села Мртвице, код Брчког. Са супругом Настом стекао је шесторо дјеце од којих је четворо умрло. Вођен огромном жељом да родољубивим пјевањем допринесе борби српских устаника, морао се склонити од Турака и 1809. године, заједно са кнезом Ивом Кнежевићем, прешао је Дрину и сусрео се са српским војводама Луком Лазаревићем, Стојаном Чупићем и другима. У вријеме његовог боравка у Лозници 1810. године зворнички Али–паша Фидајић изненадно је са бројном војском прешао Дрину и опколио Лозницу. Тај догађај је инспирисао Филипа да испјева незаборавне борбене народне пјесме. Након боравка заједно са устаницима у рововима, Филип је 1813. године са својом женом и двоје дјеце прешао у Срем гдје се настанио у селу Грк (садашње Вишњићево).

Ту се настањује, али у Грку проводи само зиме, док је остале периоде користио за путовања по Срему, Бачкој, Банату и Славонији обилазећи многа мјеста и манастире. Стигао је чак и до Темишвара. Филип Вишњић је умро 1834. у својој 67. години, у селу Грк и ту је сахрањен. Захваљујући Вуку Караџићу, Лукијану Мушицком и Јернеју Копитару, који су се живо интересовали за Филипа и његове пјесме, сачувано је огромно пјесничко благо, а тиме и успомена на Филипа Вишњића – легендарног слијепог народног гуслара. Вук Караџић, творац модерног српског писма, рођен у селу Тршићу, близу манастира Троноше, и Филип Вишњић, надарени народни пјесник, пјевац и гуслар из села Горња Трнова, надомак манастира Тавне, визионарски су потврдили да ријека Дрина „племенита међа измеђ’ Босне и измеђ’ Србије“ није нити ће икада бити граница између јединственог српског народа који живи са обије стране племените међе.

Ова два српска великана, рођена у непосредној близини српских манастира, извршили су значајну мисију у очувању вјерског и националног идентитета српског народа са обје стране ријеке Дрине коју су кроз вијекове вршили и монаси поменутих манастира, којима је такву улогу намијенио њихов ктитор – српски краљ Стефан Драгутин, праунук Стефана Немање, утемељитеља средњовјековне српске државе.