Историјат Епархије

Историјат Епархије

Епархија рашко призренска - мапа

Призрен — „срце Балканског полуострва“, од неких назван „српски Цариград“ — био је „поприште крупних историјских збивања и играо огромну улогу не само у историји Српске државе, већ и читавог Балкана“. Као насеље које игра веома важну улогу „на путу из Скадарског приморја у унутрашњост Балканског полуострва“, за време Римљана звао се „Тхеранда“, а касније, у доба Византије, „Приздријан“, па је тај назив задржао и у Срба, са малим изменама: „Приздрен“ или „П р и з р е н“.

Искористивши заузетост Византије, Стефан Немања (1168— 96), творац Српске државе, заузео је Призрен (1189. г.) и разорио га је, „но после пораза на Морави (1190.), Призрен је поново враћен Византији. Том приликом „Срби су задржали знатне делове Византијске области . . ., као Хвосно око Пећи и Дечана, који су припадали Призренској епископији“. Почетком 13. века (1204) бугарски цар Калојан заузео је Призрен, но није га дуго држао у својим рукама, пошто га је Византија поново освојила; но и Византија није могла да га дуже задржи под својом влашћу, јер већ око 1214. г. за време Стефана Првовенчаног (1196—1227) Призрен је дефинитивно припојен Србији, и у њеном Саставу остаће све до свога пада 21. јуна 1455. године.

За време Немањића Призрен се постепено развија, да би свој највећи успон достигао за време царева Душана (1331— 1355) и Уроша (1355—1371), који су у њему, а и у оближњем месту Рибнику, имали своје дворове, те је тако био једна од њихових престоница. Недалеко од Призрена цар Душан је подигао своју величанствену задужбину — манастир Св. Архангела — где је и сахрањен. После смрти цара Душана, а за време „нејаког“ цара Уроша, пошто наши „великаши… на комате раздробише царство“, Призрен је заузео краљ Вукашин, „где је имао и ковницу новца“. После његове погибије (26. септ. 1371. г.) Призрен је дошао у руке Браће Балшића (1372— 76.), да би после његове смрти (1378.) дошао под управу Вука Бранковића. После битке код Никопоља (25. септ. 1396.) султан Бајазит I протера Вука Бравковића, који је заступао потребу борбе против Турака. Од тада Призрен опада, тако да се касније помиње „као опало трговинско средиште“. Од 21. јуна 1455. па све до Св. Луке 1912. (31/18. октоб. Призрен је под турском влашћу. За време првог светског рата, тј. од 1915—1918. Призрен је био под окупацијом Бугара. Стварањем Краљевине СХС, 1918. године, Призрен је враћен Србији.

Истином Христове науке Балканско полуострво обасјано је још у апостолско доба. На Балкану је проповедао св. ап. Андреј Првозвани. За св. ап. Павла поуздано се зна да је долазио у Македонију, и „водио бригу о црквеним општинама на Балкану“. Чињеница да је било мученика на целом подручју од „горњег тока реке Дунава па до крајњег југа Балканског полуострва“, говори нам да је хришћанство на овом подручју било доста распрострањено. Поред многих мученика за веру Христову треба поменути св. мученике Флора и Лавра, који су пострадали у II веку у Улпијани на Косову.“ Све ово говори нам да је и у Призрен, тада и те како важно место, хришћанство стигло још у најраније доба. После Миланског едикта 313. године, знамо да је Призрен се нашао под јурисдикцијом Солунског викаријата, јер из писама „папе Инокентија I солунском викару Руфу 412. године изричито се каже да под јурисдикцију Викаријата спадају … и Дарданија“. Такво стање остало је све до 14. априла 535. г. када је „на рачун Солунског викаријата“ створена нова архиепиокопија Јустинијана Приме, под чију јурисдикцију потпада и Призрен.

Јустинијана Прима није била дугог века. Уништеиа је почетком VII века, када су се „огромне масе Словена и Авара шириле по целом Балканском полуострву“ и вршили „пљачкања и разарања“. Епархије Јустинијане Приме потпале су сада поново под јурисдикцију Солунског викаријата и остале све до 732. г. „када је цар Лав III Исавријанин потчинио цело византијско подручје на Балкану цариградском патријарху“. Извесно време подручје данашње Призренске епархије било је под Бугарском патријаршијом (927—971), која је створена за време бугарског цара Симеона (893—927). Пропашћу Симеоновог царства ово подручје поново је заузела Византија, а самим тим и Цариградска патријаршија је проширила своју духовну власт. Стварањем огромног Самуиловог царства овај део потпада под јурисдикцију Охридске патријаршије (976—1018). Освајањем Самуиловог царства византијоки цар Василије II потпуно је уништио „Самуилову тзв. Бугарску патријаршију“, а уместо ње створио је 1019. г. нову аутономну Охридску архиепископију, којој је потчинио све епископије бившег Самуиловог царства. Охридска архиепископија добила је виши ранг и била је потчињена директно цару, одн. цар је постављао њеног архиепископа, а цариградски патријарх хиротонисао.

Цар Василије II је одмах по освојењу Охрида издао три повеље охридском архиепископу Јовану, „којима је био утврђен обим Охридске архиепископије… према првој повељи, која је издата 1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија. То је уједно и први записани податак, где се помиње Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и Српског народа.