Историја манастира Сопоћани
Сопоћани се налазе недалеко од Новог Пазара, 16 км западно уз ток реке Рашке, по којој се и српска држава у средњем веку називала Рашком. Међу високим и неродним брдима, озбиљних и мрких облика, с претећим каменим литицама, недалеко од своје престонице Раса, подигао је краљ Урош I (1246-1276) храм Св. Тројице, над самим извором реке Рашке. Назив Сопоћани добио је по старословенској речи сопот, што значи извор.
Сопоћанска црква, скромно зидана шупљикавом сигом, има изглед тробродне романичке базилике, с масивном куполом над средишњим делом наоса, и високим звоником на западној страни. Једноставност и складност у обликовању архитектонских маса, битна за споменике рашке школе XIII века, с наглашеним изразом хоризонталног мировања у простору, веома је доследно спроведена у конструкцији целог здања. Необичан склоп унутрашњег разуђеног простора сопоћанске архитектуре смело и вично је засведен под три крова, од којих је средишњи знатно узвишенији, јер покрива главни брод цркве.
Спољне површине зидних маса биле су обложене фреско-малтером, а затим обојене орнаментиком од наизменично разнобојних правоугаоника (бело, окер, кармин), тако да се из даљине има утисак као да је црква сазидана од разнобојних мермерних квадера. Ова спољна фреско-орнаментика се током векова изгубила. Остали су само трагови фреско малтера који су сачували поједине незнатне делове некадашње декорације.
Уз првобитни сопоћански храм, знатно касније, у време Стефана Душана, док је још био краљ (1331-1346), дозидан је и украшен фрескама отворени егзонартекс. Ово здање остало је до данас као рушевина. Преостале избледеле фреске на њему сачувале су портрете краља Душана, његове жене, краљице Јелене и њиховог сина, младог краља Уроша.
I II III IV V VI VII VIII IX |
ПЛАН СОПОЋАНА
Централни део манастира |
План Сопоћана
Сопоћански храм је већ крајем XVII века био разорен од Турака. Преко два и по века је био напуштен. Његове обрушене зидине биле су обрасле густим коровом и дрвећем. Велике површине фресака са сводова и кубета сасвим су уништене. Деценијама угрожаване атмосферским приликама, растињем и другим невољама, сопоћанске фреске су одолевале захваљујући необично квалитетној изради. Истина, златни листићи који су их покривали временом су сасвим отпали. Остали су само црни трагови лепка којим је злато било залепљено на обојену фреско подлогу. Архитектура Сопоћана обновљена је од 1927. до 1929. године. Обновљени храм знатно је страдао у другом светском рату. Конзерваторско-рестаураторски радови, предузимани од 1948. па све до данас, с повременим краћим и дужим прекидима, доприносили су да се архитектура Сопоћана консолидује и обезбеди за њихово трајније одржавање, чување и коришћење.
Српска архитектура у доба раних Немањића, у XIII веку, израсла је под снажним утицајем архитектуре романике, неговане на обалама Јадранског мора. Фреско-сликарство које је украшавало унутрашње зидне површине овог здања, иако у суштини византинско, православно, такође је било под утицајем уметничког духа са Запада. Лепи Бог из Амиена – Христос у камену, са портала амиенске катедрале у Француској из прве половине XIII века, има исте „очи душевне и срдачне“ које има и сопоћански Христос, а о којима је са заносом о божанској светлости причао Доментијан. Суштаствени израз једноставних и монументалних зидних маса, са широким отворима, с изгледом фасада на моћним мермерним здањима, у српској архитектури XIII столећа, недељив је од епске, џиновске снаге са исликаних грандиозних композиција и људсхих фигура на њој.
Српски монаси зографи образовани су махом у Светој Гори, у манастиру Хиландару, или у значајним манастирским средиштима средњевековне Србије, уз могућност, нарочито за даровитије, да спознају угледније ликовне центре на Истоку и Западу, и да на својим уметничким ходочашћима сажимају ликовна искуства за нове поруке. Махом синови господара-феудалаца, задојени духом православља, најрадије су одлазили у Цариград, тадашњу метрополу православног сликарства. Сопоћанско поколење, учено и прегалачко, на челу са учитељем Доментијаном, већ је било упознато с новим уметничким духом и одушевљено античком културом. Било је то доба када је отпочињала ренесанса, њен хуманистички покрет, у којем ће се однеговати она силна и необуздана снага љубави за човека, и неуништива вера у његове „очи, душевне и срдачне“.
Стваралачка аскеза средњевековних зографа-монаха, надахнута дубоким религиозним осећањем, одликовала се изразитом савесношћу и доследношћу. Сопоћански зограф је свакако своје дело најсавесније сликао. Било да је фреска у простору који није довољно сагледив, или на највиднијем и најистакнутијем месту, његова ју је рука с највећом пажњом и преданошћу обликовала. Радио је тако јер је био дубоко уверен да га посматра сам Бог.
Изузетно лепо и узвишено фреско-сликарство, које је прославило Сопоћане, налази се на свим унутрашњим зидним површинама централног брода храма, тј. у олтару, наосу и припрати, док је у осталим деловима неједнаког квалитета и знатно заостаје за живописом по коме се Сопоћани тако уочљиво распознају у свеукупном сачуваном византијском сликарству.
Грандиозна композиција Богородичиног Успења
Грандиозна композиција Богородичиног Успења, на западном зиду главног дела храма, површине преко 30 м2, замишљена је као величанствена сцена Богородичине смрти. Крај одра Христове мајке, смештеног у средини композиције, стоје Христос, анђели, апостоли и архијереји, као снажни и лепи, тужни јунаци, погнутих глава, у суздржаном болу. Њихове фигуре, дате у широком, епском, снажном и монументалном току линија, што подсећају на статуе умних старогрчких филозофа са најлепших античких дела, као да наговештавају поезију Дантеа и сликарство Ђота, весника ренесансе.
Све фреске у главном делу сопоћанског храма надахнуте су савршеном хармонијом цртежа и колорита. Оне можда најбоље потврђују како је истинском генију довољно само мало боја, па да најпотресније саопшти неизмерно богатство својих осећања и својих имагинација. Окер, светлозелено, виолет, мало азура (кажу да је азур био скупљи од злата), у наизменичном току, слива се и прелива у свим могућим тоновима, од најтамнијег до најсветлијег, преко мноштва фигура дивовског раста, на светковини у најсадржајнијој тишини.
Краљ Урош I наменио је Сопоћане себи за маузолеј. Али пре него што је он сахрањен, ту је најпре положено тело његове мајке, Ане Дандолове, унуке славног млетачког дужда, Енрика Дандола. Слика њене смрти репрезентативно је приказана на северном зиду припрате. Портрети краља Уроша I, Стефана Првовенчаног, св. Симеона Немање и Драгутина и Милутина, краљевих синова, приказаних у главном делу храма, као и портрети краљеве породице, са супругом Уроша I, краљицом Јеленом Анжујском, рођаком француског краља, и синовима, спадају међу најлепше сачуване владарске портрете у фреско-сликарству тог доба. Од посебног историјског и уметничког значаја су фреске са сценама из живота св. Симеона Немање у њему посвећеној капели, као и оне с приказом догађаја из живота св. Саве у ђаконикону.
Преко пута гроба краља Уроша I код јужног зида, у главном делу храма, налази се, уз северни зид, гроб српског архиепископа Јоаникија I. Изгледа да је историјска случајност хтела да пети владар династије Немањића, Урош I, и пети архиепископ српске цркве, Јоаникије I, заједно учествују у градњи и украшавању сопоћанског храма. Њихово верно пријатељство трајало је све до њихове смрти у изгнанству, после насилног преузимања престола од стране краља Драгутина (1276-1282). Касније су њихова тела пренета у Сопоћане, заслугом краљице Јелене Анжујске.
Када је желео да искаже величину неког уметничког дела, Доментијан је писао да је „састављено богомисоним разумом и извајано пресветлом маштом, и прекрасним бојама изумљено“. Ретко би који историчар уметности могао да са тако мало речи искаже суштинску вредност сопоћанског сликарства. Симболика Доментијанових дела у великој мери прожима иконографију сопоћанских фресака, које се могу уврстити у сликарску ризницу човечанства.
Извор: задужбине немањића http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/