ЦРКВЕНИ ЖИВОТ ПОД ТУРЦИМА


ЦРКВЕНИ ЖИВОТ ПОД ТУРЦИМА

Црквени живот православних Срба досељених у Далмацију од 14. до 17. вијека развијао се у складу са политичким и осталим околностима на овом подручју. Прву бригу о досељеним православним ускоцима (,,морлацима” или ,,власима”) водили су у континенталном дијелу Далмације свештеници и калуђери који су заједно са појединим миграционим групама прелазили овамо, док су они малобројнији Срби по далматинским приморским градовима притјецали под духовно старање грчких свештеника, који су били пароси често бројних грчких колонија по далматинским градовима. Касније су уз грчке парохе постављани и српски капелани, који су за своје вјерне могли да служе на црквенословенском језику.

Нарочити значај у црквеном и вјерском животу далматинских Срба имала су њихова три манастира настала у самом почетку досељавања Срба у ове крајеве. Они су као центри православног вјерског и црквеног живота били и географски равномјерно распоређени. Док је за Равне Котаре и крај под Велебитом био духовни центар манастир Крупа, имала је Буковица свој манастир Крку, а Цетинска крајина – Драговић. Крка је убрзо стекла највећи углед међу овим манастирима, како због тога што је њен постанак везан за личност Јелене сестре цара Душана, тако и због свог централног географског положаја у овим насељима. Надзор над овим манастирима вршилп су оближњи епископи, зетски и херцеговачки, а касније дабробосански. Крчки игуман је у црквеном животу Далмације имао првенство части међу свештенством, а у народу посебан углед. Народ је имао учешћа у његовом избору. То нам показује примјер крчког јеромонаха Симеона. Њега су представници свештенства и народа изабрали за игумана, на основу чега га је произвео у тај чин зетски митрополит Јосиф и издао му о томе на Велику Госпојину 1454. синђелију у којој вели да је уважио ,,једнодушноје избраније всего свјашченства и благочестиваго народа”. Синђелија јасно указује на то да овај игуман није имао да управља само својим манастиром, већ и околним народом на што га митрополит овлашћује. По благослову овог епископа подизане су по Далмацији многе цркве: 1450. црква св. Николе у Кули Атлагића, 1456. св. Ђурђа у Пађенама, 1458. св. Петра и Павла у Полачи и 1458. св. Стевана у Голубићу. Око 1468. подигнута је црква св. Ђурђа у Книнском Пољу, а 1467. црква св. Арханђела Гаврила у Мирањама. Између 1524. и 1537. подигнуте су многе цркве нарочито у Буковици.

Овакво стање нередовне црквене јурисдикције остало је и првих деценија по паду Далмације под Турке (1540.). Обнова Пећке патријаршије (1557.) донијела је и црквеном животу у Далмацији сређеније стање. Брига о цркви у Далмацији била је од стране Патријаршије повјерена дабробосанском митрополиту, који је своје сједиште пренио из манастира Бање у Дабру у манастир Рмањ на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Зато се у титулатури дабробосанских митрополита до недавна одржала и титула ,,егзарх цијеле Далмације”. Како су ови крајеви под Турцима били подијељени на два санџаката, клишки и лички (овоме је сједиште било у Книну), дабробосански су митрополити, да би означили своју јурисдикцију над овим крајевима, називали себе често и ,,клишки и лички”. За вријеме дабробосанског митрополита Варлаама освећена је 1567. црква св. Ђурђа у Смоковићу, а 1571. рукоположио је он два млада калуђера, Венијамина и Данила и послао по њима неколико антиминса и доста богослужбених књига за далматинске цркве. Варлаамов насљедник, митрополит Симеон, назива се у једној својој посланици митрополит ,,дабробосански, фојнички, клишки и далматински”. Његов насљедник, Гаврило Аврамовић ,,митрополит босански и клишки и лички”, као егзарх пећког патријарха за Далмацију, много се бринуо за напредак далматинске цркве. Он пише братству манастира Драговића и пита колико би требало свештеника за сав околни народ, али упозорава да не би требало рукополагати многе већ само оне који су способни за свештеничку службу. Митрополит Гаврило је 1578. поставио игумана манастира Крке за управитеља црквених послова у Далмацији, који има да управља у његово име и њега о свим потребама далматинске цркве да извјештава. Због тога је манастир добио неколико оближњих парохија ради свога лакшег издржавања и ослобођење од плаћања годишњег доприноса митрополиту. У вријеме митрополита Аксентија (1589-1601), који је обишао велик број далматинских цркава, владала је у Далмацији још увијек глад, због које су петорица калуђера манастира Драговића 1585. напустили свој манастир. Отишли су чак у Мађарску и тамо у Барањи основали манастир Грабовац. Митрополит је 1590. затекао у Драговићу само старог калуђера Петронија и два млађа калуђера.

Немирно вријеме патријарха Јована (1592-1614) у коме су подизани устанци против Турака од Баната до Пећи и Херцеговине, вријеме кад су спаљене мошти Светог Саве (1594.), није оставило ни Далмацију на миру. Под утицајем времена и догаћаја, неки сплитски племић Бовани Алберти помоћу сењских ускока преоте 1596. од Турака Клис, али за кратко, јер су га Турци већ послије два мјесеца повратили и горко се светили на далматинским хришћанима. Тада је велик дио Срба из околине Клиса и осталих мјеста Далмације напустио своја огњишта и одселио у Горски Котар. Ти Срби су тада населили Гомирје, Врбовско и Моравице. Са њима је пошло и неколико калуђера из манастира Крке, који су 1602. основали у том крају манастир Гомирје.

Нови пећки патријарх Пајсије (1614-1648) имао је тежак задатак да цркви, политички компромитованој пред Турцима, поврати њихово повјерење. Зато се он није поводио за агентима западних сила и римске курије, већ је настојао да привидном политичком лојалношћу према Турцима одврати њихов гњев и омогући цркви што мирнији живот и активност. Он настоји да подигне у народу просвјету, његује националну културу и традиције, пише књиге и оправља старе, даје иницијативу да се оне чувају и преписују, а цркве да се живопишу и уљепшавају. Он је писац житија и службе посљедњем српском цару Урошу. У духу његове политике, а настојањем дабробосанског митрополита Теодора и трудом крчког игумана Јоакима основана је у манастиру Крки 1615. прва до сада позната школа за спремање свештеничког подмлатка. У то вријеме, или нешто мало раније, живописана је црква манастира Крупе. Тај живопис је израдио Георгије Митрофановић, тада најбољи српски сликар, који је својим фрескама прославио манастир Морачу и хиландарску трпезарију.

Међутим, Турци су и даље вршили велики терор над народом и манастирима. Зато су драговићки калуђери 1619. напустили свој манастир и отишли у Грабовац за својом ранијом браћом, те им је манастир опустио. И Крупа је ускоро доживјела велику трагедију. Турци су 1620. дошли у манастир ради пљачке, али им се калуђери одупру. То раздражи Турке те манастир потпуно опљачкају и запале, један калуђер погибе а остали се разбјегоше на разне стране. Тек 1642. вратише се преживјели калуђери у свој манастир, који је био потпуно пуст и зарастао у грмље. Манастир Крка спасавао се митом све до Кандијског рата за вријеме кога су ускочке чете на страни Републике ударале на Турке. Како су Турци дознали да је манастир Крка главни центар бунтовничких договора, ударише 1647. на манастир, опљачкаше га и запалише, а калуђери под заштитом ускочке војске избјегоше са нешто народа из Кистања и Буковице у Задар. Интересантан је податак да је с калуђерима и народом избјегло тада из манастира Крке, најприје у Шибеник а затим у Задар, и седамдесет ђака, што указује на чињеницу да је крчка богословија до тада радила.

Овако немирно и несигурно стање потрајало је све до 1699. и 1718, кад је цијела Далмација припала Млетачкој Републици и ријешила се турских зулума. Међутим, тада ће православна црква у Далмацији почети да доживљава нова искушења.

Грчке црквене општине у приморским градовима, којима су се придруживали и тамо досељени Срби, потпадале су за читаво вријеме млетачке управе под врховиу власт Цариградске патријаршије, која је за све православне у Републици поставила у Венецији ,,филаделфијског” архиепископа. У 16. вијеку имала је ова епархија око 38.000 вјерних, од чега је отпадало на Грке и Србе у далматинском Приморју 13.000. Млетачке власти су подржавале прозелитистичку активност римокатоличке цркве у овим колонијама, што је у њихов вјерски и црквени живот уносило стални немир. На филаделфијске пак архиепископе чињен је притисак да приме унију са римском црквом, али су они успјевали да се томе одупру све до краја 17. вијека, кад је Република постала господар цијеле Далмације и могла имати мање обзира према вјерском незадовољству далматинских Грка и Срба и њихове јерархије.