ДАЛМАТИНСКА ЕПАРХИЈА

Французи су укинули све феудалне и конфесионалне привилегије, а грађане изједначили пред законом. Вјерска слобода коначно је дошла и у Далмацију. Православни Срби су под новим господаром одмах затражили да им се дозволи организовање епархије и постављење епископа. Већ 1808. одржана је у цркви св. Илије у Задру црквено-народна скупштина којој је предсједавао Дандоло, генерални гувернер Далмације. Од четрдесет учесника скупштине само је седамнаест било свештених лица, а двадесет три су били свјетовњаци. Скупштина је донијела одлуке о оснивању епархије и богословије, о устројству парохија, манастира и др. Скупштинске закључке, које је Дандоло топло препоручио, носила је у Париз делегација на челу са Герасимом Зелићем. Цар је одобрио одлуке задарске скупштине и 1809. донио одлуку о оснивању самоуправне српске епархије у Далмацији са сједиштем у Шибенику. Још прије повратка ове делегације у Далмацију цар је 1810. на приједлог Дандола именовао за далматинског епископа Венедикта Краљевића, из Босне добјеглог епископа грчке народности, а за његовог викара у Боки Которској архимандрита Герасима Зелића.

Зелић је у Боки дочекан свечано, али како је и тамо, затекавши несређено стање црквеног живота, показао сувише строгости у своме раду, изазвао је добар дио свештенства против себе. Ни његови односи са епископом Венедиктом Краљевићем нису дуго остали добри. Кад је Зелић без епископске дозволе осветио цркву у Котору, дошло је између њихдвојице до сукоба. Неслога са свештенством и са епископом побудиле су Зелића да даде оставку и повуче се 1811. у свој манастир Крупу, одакле је и даље водио борбу против Краљевића.

Француска управа Далмацијом није дуго трајала. Већ 1813. потпала је Далмација опет под Аустрију. Венедикт Краљевић је знао да Зелића у Бечу сматрају својим човјеком и да ће се више вјеровати Зелићу него ли њему кога су за далматинског епископа довели Французи. Зато је на све начине настојао да се додвори аустријским властима. Зелић је то такође чинио. Кад су из Беча о томе консултовали митрополита Стратимировића, предложио је он да се оба супарника уклоне: епископа Краљевића да пензионишу, а Зелића да врате у његов манастир. јер, ,,ни један ни други за оно способни нијесу”. Међутим, у Бечу су осјетили да је Краљевић мек и да би могао послужити унионистичким циљевима које је аустријска држава помагала. Зато су аустријске власти учиниле директан и јак притисак на Краљевића. Иницијативу као да је имао сам цар, који је послије неколико сусрета са Краљевићем позвао га с јесени 1818. у Беч, гдје је остао све до прољећа 1819. Православни Шибенчани су упозоравали и преклињали Краљевића пред одлазак у Беч да се чува да га не наведу на унију, а он их је увјеравао да немају чега да се боје, јер он бајаги иде у Беч да помоћу митрополита Стратимировића исходи од цара наставнике за богословију.

У Бечу је доиста било договора о отварању богословије, али унијатске а не православне. И тек што се Краљевић вратио с прољећа 1819. у Далмацију, стигоше за њим четири унијатска учитеља из Галиције. Народ се узбунио, народни представници су изразили Краљевићу своје негодовање и саопштили му да га због тога што се поунијатио не признају више за свог епископа, поднијели су жалбу гувернеру Томашићу у Задру, а напосљетку и митрополиту Стефану Стратимировићу, а овај цару. Све је било узалуд. У Бечу се сматрало да је штета напустити један добро започети рад на постизању уније. Зелић је 1820. позван у Беч да не би кварио планове у Далмацији, коју више никад није видио. Из Беча је спроведен у Будим, гдје је био конфиниран све до смрти (1828).

Овај далматински проблем ријешио је сам народ. На Духове, 10. маја 1821, завјереници су пуцали на Краљевићеве кочије, мислећи да се у њима возио он, а у њима је био и погинуо унијатски учитељ каноник Ступницки. Послије мјесец дана ранама је подлегао и градски заповједник. Интересантно је да је један од тројице атентатора био римокатолик. Сад су и Краљевић и његови бечки протектори видјели да са Далматинцима нема шале. Краљевић је најприје побјегао у Задар, а отуда у Италију, одакле се више никада није вратио. Пензионисан је 1828. Умро је тек 1862. у 97. години живота. У свом тестаменту је тврдио да никада није изневјерио учење своје православне цркве, па је у то увјеравао и своје православне савременике, који су га сретали у Венецији као пензионера.

Герасим Зелић је у тузи и чежњи за Далмацијом довршавао своје дане у Будиму. Прије смрти је од новца који је уштедио основао два фонда, двије задужбине. Прву је основао 1825. са циљем да се из ње узимају средства за школовање свештеничких кандидата из Далмације у гимназији и богословији карловачкој, па да се затим у ,,мило моје отечество Далмацију поврате и сонародником мојијем, за којих сердце и душа моја дан и ношч бди, богопочитајеми стада Христова пастири постану.” Другу задужбину је основао за српске ,,нормалне школе у Далмацији.” Четрдесет година послије Зелићеве смрти пренио је његове кости захвални му питомац епископ бококоторски Герасим Петрановић у манастир Крупу, коју је Зелић много задужио својим радом и богатим поклонима које је донио из Русије. Он је заиста био велики љубитељ свога ,,отечества и национа.”

Послије одласка епископа Венедикта Краљевића управљао је епархијом задарски парох Спиридон Алексијевић, човјек културан, један од ученика Доситеја Обрадовића. Он нас је задужио аутобиографским списом Споменак Милорадов и другим књижевним дјелима. Тек пошто је Краљевић пензионисан пошло је за руком митрополиту Стефану Стратимировићу да се 1829. за далматинског епископа постави Јосиф Рајачић, архимандрит гомирски, човјек солидне кутуре и политички некомпромитован. Тиме је био нормализован црквени живот Далматинске епархије, која се простирала од Истре до Боке Которске. Али, аустријске власти нису се одрекле својих прозелитистичких намјера. Док је толерантан гувернер Томашић у Бечу препоручивао Рајачићеве планове о уређењу црквених послова у Далмацији, тамо су спремани планови како да се баш омету његови планови о уређењу епархије, оснивању богословије и унапређењу свештеничког стања. Умјесто подршке стизали су Рајачићу из Беча захтјеви да се из далматинских цркава уклоне руске богослужбене књиге, које ће се замијенити књигама штампаним у Аустрији. Рајачић се томе одупро и доказивао како у употреби руских богослужбених књига нема никакве политичке опасности. Како му није дозвољено да отвори богословију какву је желио, пошло му је за руком да отвори у Шибенику привремену клирикалну школу (в. прото Врцељ), којој је први наставник био јерођакон Атанасије Чурлић.

У то вријеме снашла је Далматинску епархију неочекивана биједа. Двојица свештеника, Петар Кричка, парох из Кричака и Марко Бусовић, парох из Баљака, који су одговарали због саблажњивог живота у конкубинату и отказали послушност своме епископу, прешли су у унију, па су врбовали и своје парохијане да и они пођу за њима. Нови далматински гувернер гроф Лилијенберг свесрдно је помагао ову акцију, али се Рајачић томе енергично успротивио. Жалио се и у Беч и тражио царску заштиту. Док је ова преписка трајала, пропагатори уније су у дрнишком крају активно радили на унијаћењу у жељи да своју акцију омасове. Међутим, 1832. само је 14 Срба потписало изјаве у име укупно 46 душа. Идуће године тај се број скоро утростручио, јер су употребљена разна обећања и даван новац обраћеницима, православно свештенство на том подручју малтретирано, а црквена права закидана и епархијска власт ограничена у свим функцијама. Народно стрпљење било је при крају и отаор прозелитистичким насртајима бивао је све грубљи. Кад је 1. марта 1834. неки поунијаћени Јован Кашић, зван Керић, убио попа Петра Кричку због личних размирица, ситуација је била још наелектрисанија. Власти су давале унијатској пропаганди још овећу подршку, у Кричкама и Баљцима су саграђене двије велике унијатске цркве, које су државу коштале 50.000 форинти, похапшено је неколико православних свештеника и два Миовића из Дрниша, за које је истрага касније утврдила да су невини.

Епископ Јосиф Рајачић је 1834. премјештен на Вршачку епархију, а његов насљедник Пантелејмон Живковић (1834-1836) за кратко вријеме управљања овом епархијом имао је много горких дана, јер се унија почела да шири и у Врлици. Сву ругобу метода око унијачења приказао је Симо Матавуљ у својој приповијетци Пилипенда. За вријеме глади држава дијели жито римокатолицима ,,на почек”, а православнима бадава, ако хоће да се ,,упишу у царску вјеру”, иначе не. И док представник оних који неискрено пристају на превјеру чини то само ,,докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда лако ћемо”, Пилипенда остаје постојан у вјери отаца: ,,Ја се уздам у мога српског Риста. Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми може све узети, и душу.”

Кад је и епископ Пантелејмон Живковић напустио Далмацију, забољело је то народ, а пропагаторима уније давало крила. Сљедећих осам година без епископа било је вријеме великих смутњи, трзавица и немира. Тада је 1841. сједиште епархије заједно са богословијом премјештено из Шибеника у Задар. Те године умро је и гувернер Далмације гроф Лилијенберг, а цар издао одлуку против прозелитизма. Православна Далмација је одахнула. У таквој ситуацији дошао је за далматинског епископа Јеротеј Мутибарић (1843-1853), који је успио да поврати неке од поунијаћених Срба и имао срећу да дочека 1849. године царски патент о равноправности православне вјере у царству и министарску наредбу о прелазу из једие хришћанске вјероисповијести у другу. Унијатска агресија иако није престала ипак је у многоме ослабила и компромитовала се ружним методама. Мутибарићева пак ревност допринијела је да су се многи од поунијаћених и даље враћали у православље, међу свештенством је заводио узоран поредак и дисциплину, унапредио љепоту богослужења, које је и сам много волио и обилазећи често епархију служио и по најмањим селима.

На темељима десетогодишњег рада епископа Јеротеја Мутибарића развио је свој дугогодишњи рад епископ Стефан Кнежевић (1853-1890), поријеклом Далматинац из Оћестова, човјек солидне богословске и опште културе са смислом за практични рад и велики љубитељ свог народа и Далмације. Све то, и дуго управљање епархијом, допринијело је да су и резултати Кнежевићева рада били велики. Додуше, било је то и значајно вријеме у животу Далмације у којој се пробудио национални живот Хрвата и Срба, који су у почетку показали необично лијепу братску слогу у заједничкој Народној странци, која је добила велику надмоћ над ,,аутономашко-талијанашким табором.” Међу ,,народњацима” истицали су се од Срба, поред епископа Стефана Кнежевића, Стјепан Митров Љубиша, Медо Пуцић, прота Јован Сундечић, архимандрит Јеротеј Ковачевић и браћа Божидар и Герасим Петрановић, а од Хрвата Михо Клајић, дон Миховило Павлиновић, Ђуро Пулић, Натко Нодило и Ловро Монти. У школама је увођен народни језик, по селима су отваране читаонице, почели су излазити листови и новине. У Задру је 1861. основана Матица далматинска највише залагањем браће Петрановића, те је Божидар и био дугогодишњи предсједник Матице. Он је већ 1836. издао прву књигу Српско-далматинског алманаха, који ће од 1841. излазити под именом Српско-далматински магазин. Часопис је доносио чланке и драгоцјену грађу за историју и познавање Далмације, специјално историје српске цркве у Далмацији.

Узајамна слога Срба и Хрвата у Далмацији била је поремећена послије окупације Босне и Херцеговине, кад је аустријска политика у својој тежњи за продором на Исток успјела да у једном дијелу хрватске католичке политичке јавности нађе присталице својих планова, убиједивши их да је она њихова држава, јер је аустријски цар уједно и краљ Хрвата, који ће им повратити Звонимирово краљевство и величину на основу ,,хрватског историјског државног права.” Пламене пароле су завеле неке од Хрвата ,,народњака” и они се почеше одвајати. Народна странка се подијелила. Хрвати на челу са дон Миховилом Павлиновићем основаше Хрватску народну странку и задржаше као своје гласило Народни лист, а Срби основаше Српску народну странку на Приморју и покренуше свој орган Српски лист, касније Српски глас са паролом ,,Брат је мио које вјере био”. Дубровачки Срби покренуше свој лист Дубровник. Међу далматинским Србима тада се нарочито истакао Сава Бјелановић, који је сав свој живот и рад посветио политичкој борби Срба у Далмацији и уређивању Српског гласа. Уз њега су у јавном и политичком животу далматинских Срба узели највиднијег учешћа Душан Баљак, Игњат Бакотић и Антун Фабрис, све културни људи, патриоте и проницљиви политичари.

У то вријеме било је значајних датума и у црквеном животу далматинских Срба. Основана је и коначно отпочела рад епархијска конзисторија (1860.), богословија је 1864. уздигнута на виши степен, те су у њу од тада примани само кандидати са пуном гимназијом, прописан је Нови ред за конзисторију (1870.), основан фонд за помагање свештеничких удовица и сирочади (1869.), а епископ Стефан Кнежевић је из властитих средстава основао један фонд за више образовање једног младића из Далмације, други за издавање духовне литературе и напосљетку фонд из кога ће се сваке године давати мираз по једној дјевојци из његовог родног села која се уда за Србина.

Године 1870. одвојила се Бока Которска и Дубровник у засебну Бококоторску епархију, али су те исте године обје епархије, услијед новог политичког односа између Аустрије и Угарске, биле издвојене из састава Карловачке митрополије и ушле у састав новокреиране Буковинско-далматинске митрополије. Сједиште Светог синода ове вјештачке цркве било је у Бечу. Ту је 1890. посвећен нови далматински епископ Никодим Милаш (1890-1910), родом из Шибеника, који је стекао одличну спрему свршивши карловачку богословију и кијевску духовну академију. У Бечу је слушао филозофију. Као еминентан научни радник, нарочито у области канонског права и црквене историје, Милаш је служио на част својој епархији а као научник је стекао свјетски углед и до данас није превазиђен у нашој науци црквеног права. Његова пак Православна Далмација је још увијек основ цјелокупном проучавању историје Православне цркве у Далмацији. Милашев насљедник епископ Димитрије Бранковић (1910-1920) је дочекао стварање југословенске државе и уједињење Српске православне цркве и васпостављање патријаршије у чији састав су 1920. ушле и Далматинска и Бококоторска епархија.

Међу бококоторским епископима (Герасим Петрановић, Доситеј Јовић, Владимир Боберић) нарочито се истакао Герасим Петрановић својим литерарним и културно-просвјетним радом, напосљетку и својим ауторитетом који је стекао у културној јавности још прије свог избора за епископа.

Српски народ и његова црква у Далмацији ушли су у наше дане са много болних успомена, али и са великим резултатима рада и жртава најбољих народних синова. И још са нечим: са поуком своје историје као ,,учитељице живота” да је срећа свих становника кршне, али поносне Далмације у братској слози у којој ,,расту мале ствари, а неслога све поквари.”