Пети период (1920. до данас)

Иако је територија Рашко-призренске митрополије припала Србији још за време балканских ратова (1912—1913.), — у црквеном погледу и даље је остала у јединству са цариградском патријаршијом. Тек по завршетку првот светског рата, пошто су све српске самосталне цркве у Краљевини СХС дале своју ‘сагласност за уједињење, — ступило се у преговоре .са Цариградом о присаједињавању васпостављеној Српској патријаршији епархија у Старој Србији (мада су преговори отпочели још пре првог светског рата). Захваљујући влади Краљсвине СХС брзо је постигнута сагласност измећу две патријаршије. „Свети синод васељенске патријаршије, на основу споразума постигнутог 18. марта 1920. г. својом посебном одлуком од 19. марта, усвојио и одобрио да се ове епархије тих покрајина, које су се „нашле у новој Држави СХС ослободе од дотадашње њезине власти и да се присаједине автокефалној уједињеној православној Српској цркви“. Тако се Рашко-призренска митрополија први пут после укидања Пећке патријаршије 1766. г. нашла у духовном јединству са Српском црквом и Српским народом! Ова одлука ,уморала се заменити канонским патријаршијским и синодским томосом“, што је и учињено 19. фебруара 1922. г. у ком се, поред осталог, каже: „На основу уговора о миру у Букурешту од 10. августа 1913. г. рашко-призренска митрополија присаједињује се Српској цркви“. Дотадашња Рашко-призренска митрополија деградирана је на степен епископије.

Као што се на оснаву свега реченог види, Призренска, одн. Рашко-призренска епархија има своју скоро хиљадугодишњу историју (тачније 974 године). И у овој епархији, која је увек била бедем према инославнима, несловенима и несрбима, историју Цркве немогуће је одвојити од народне историје. На основу чињеница и података којима смо располагали, изнели смо у кратким цртама историјски и развојни пут и делатност Рашко-призренске епархије и њених епископа. Кад знамо да је ова епархија основана пре немањићског периода, и да је заузимала једно од централмих места Немањићке државе, није чудо што је у својој огромној, бурној и славној прошлости, па све до данас, имала великих успеха, а и великих искушења. Њен највећи успон био је у доба Немањића, а опадање и велика голготска искушења имала је у периоду турске владавине, што се одражавало у гоњењу њених епископа, малтретирању и убијању свештеника и српског народа, а такође и у присилиим сеобама, којих, на жалост, има и у наше време. Иако тема гласи „Призренски епископи“, у историју ове епархије несумњиво спадају и оне огромне жртве и самопрегорни рад на верском и националном пољу, и свих епископских помоћника — свештеника, монаха и народа. Стога, завршавајући овај кратки историјски преглед, можемо мирне душе да поновимо речи једног историчара са Косова који каже: „То беху зла времена, мучни дани и тешки минути, али је било и пуно елана и мушке борбе да се: злу одоли, да се голи живот сачува, да се вера не угаси, ни име Србин изгуби!“

Пошто се ова епархија налази на Косову, — њена историја увек је била у знаку Крста и Васкрса, као што веома виспрено и надахнуто запажа и наша позната књижевница Исидора Секулић која каже: „Косово је гроб, гроб у који је све закопано, а васкрс иде опет преко гробова!“