Историјат епархије, проф. др Предраг Пузовић

Зворничка митрополија

Мишљења научника о оснивању Зворничке епархије су различита. Једни кажу да се не зна тачно када је Епархија основана, други тврде да је то било за време краља Твртка I, трећи веле за време турске владавине у Босни. Међутим, већина ипак основање епархије везује за име српског краља Драгутина. Угарски краљ Ладислав је своме зету краљу Драгутину уступио крајем 1284. године на управу Мачву са Београдом и Соли и Усору у сјевероисточној Босни. То је позната историјска истина. Овим крајевима краљ Драгутин је владао пуне 32 године, до смрти 1316. године. Управо то је подручје на коме се данас простире Зворничко-Тузланска епархија.

Побожан, одан вери православној, владајући овим делом Босне краљ Драгутин је, како нам сведочи биограф Данило II, многе јеретике преобратио у веру хришћанску и крстио их. У његово доба подигнути су у овим крајевима многи Манастири и цркве. Основана је и посебна епархија, која је била у саставу Српске архиепископије. Знамо и име епископа те епархије – Василије. Године 1293. владика је путовао као Краљев изасланик у Млетке са Дубровчанином Витом Бобаљевићем ради склапања брачног уговора између Драгутиновог сина Владислава и Констанце, лепе кћери Михаила Морозини. Према досадашњим сазнањима ово је први и једини пут где се помиње тадашњи епископ Василије. Биограф Данило II описујући крај живота краља Драгутина, пише да је благочестиви владар пред смрт дозвао себи епископe, игумане и властелу из своје државе, „отачаства“. Епископи који се помињу били су из његове државе Босне.

Учвршћивању православља у Босни допринела је и удаја кћери Драгутинове Јелисавете крајем 1284. године за бана босанског Стефана I Котроманића. Преко овог брака Котроманићи се повезаше са „светородном“ династијом Немањића. На основу Немањићког порекла Твртко I круниса се 1377. године у манастиру Милешеви, на гробу Светог Саве, за краља Србије и Босне.

У XV веку најмање 40 година столовали су православни епископи са титулом митрополита у Сребреници. У то доба овим делом Босне владају српски деспоти. Није познато које је све крајеве обухватала сребреничка митрополија. Претпоставља се да је осим Сребренице и околине захватала и друге крајеве западно од Дрине којим су владали српски деспоти. Нажалост, иако су у Сребреници скоро пола века седели митрополити данас не знамо ниједно име сребреничких митрополита. Први познати помен о митрополитима у Сребреници је из 1415. године, када су Дубровчани упутили писма деспоту Стефану Лазаревићу, митрополити у сребреничком војводи Богдану. Поуздано се зна да је деспот Стефан Лазаревић у Сребреници одржао сабор на коме су били патријарх, архијереји и властела. На овом сабору син кнеза Лазара, сам без мушких потомака прогласио је свога сестрића Ђурђа Бранковића за свога наследника.

Није познато до када је постојала митрополија у Сребреници. Вероватно се угасила доласком Турака. Углавном, она се после 1455. године више не спомиње у изворима, али се сигурно сачувала у свести и сећању народном.

Посебан значај под турком влашћу добија Зворник. Овде је било и седиште санџака и седиште православног епископа. Када је Зворник постао седиште православног епископа, у науци о томе нема јединственог става. По једним истраживачима, Зворник је постао седиште православног епископа тек када је довршена организација зворничког санџака а по другима одмах по оснивању санџака. Епархија се тада простирала с обе стране Дрине. Почетком XVIII века крајеви са десне стране Дрине припали су Ваљевској и Ужичкој епархији.

Прва непоуздана вест о Зворничком митрополиту је из 1488. године. Међутим, посве поуздане вести о Епархији и њеним епископима су из времена митрополита Смедеревског Павла. Овај архијереј је од 1528. до 1541 године упорно покушавао да издвоји Пећку патријаршју испод механички наметнуте духовне власти Охридске архиепископије. У овом покрету свесрдно учествује и епископ Зворнички Теофан, кога је митрополит Павле хиротонисао. Охридски сабор одржан 1532. године осудио је рад митрополита Павла и Теофана. У раду сабора учествовао је и епископ Доментијан, кога је за Зворничког епископа поставио Охридски архиепископ Прохор. Нема доказа да је епископ Доментијан уопште долазио на Зворничку епархију. Митрополит Павле и његови следбеници нису се нимало обазирали на одлуке сабора из 1532. године. Они продужише са радом на обнови Пећке патријаршије. На сабору 1541. године митрополит Павле и епископи које је он хиротонисао: Теофан Зворнички, Неофит Лесновски и Пахомије Кратовски лишени су чина. Да ли је и колико епископ Теофан после овог сабора остао на епархији, не зна се. После њега па све до 1561. године не помиње се ниједно име Зворничких епископа.

Покушај Смедеревског митрополита Павла да обнови Пећку патријаршију завршио се, видимо, неуспехом. Оно што њему није пошло за руком упркос упорном настојању, успеће мало касније патријарху Макарију Соколовићу у измењеним историјским околностима. Турцима је био потребан мир са Србима, с обзиром да је турски фронт пренесен северно од Саве и Дунава, а територија коју су насељавали Срби представљала је кичму европског дела турске царевине, односно залеђину турског фронта. Са овог подручја ваљало је Турцима снадбевати новоосвојене крајеве не северу. И Срби су били заинтересовани за мир са Турцима јер су били свесни да се не могу брзо ослободити. У таквим околностима дошло је 1557. године до обнављања Пећке патријаршије.

За првог патријарха изабран је Макарије Соколовић (1557-1571;+1574). Духовна власт Патријаршије простирала се на све српске земље, па се тако у њеном саставу нашла и Зворничка епархија са седиштем у Зворнику.

У ово време у стастав Зворничке епархије улазили су Соколска нахија, Јадар и Мачва на десној страни Дрине, а на левој нахије, односно кадилуци: Сребреница, Зворник, Бијељина, Соли (Тузла) и Грачаница. Први Зворнички митрополит за кога знамо у обновљеној Патријаршији јесте митрополит Павле. Помиње се у записима 1561. и 1576. године. Наследници митрополита Павла су: Георгије; Теодосије 1601. и 1602. године; Гаврило 1627; Константин 1629; Лука, Венијамин, Исаија, Ананија 1674. и Герасим. Митрополит Герасим је 1690. године са патријархом Арсенијем III прешао у Угарску. Године 1700. године учествовао је у хиротонији Црногорског митрополита Данила Петровића у Сечују. Касније о њему нема помена у писаним изворима. Колико је још поживео није познато.

Од Велике сеобе (1690) па до укидања Пећке патријаршије 1766. године не помињу се више Зворнички митрополити. Претпоставља се да су у ово време зворничком епархијом администрирали епископи: Дабро-Босански, Ваљевски и Ужичко-Ариљски. Од Дабро-Босанских се помињу Милентије Милековић, Гаврило Михић и Пајсије а од Ужичких Алексије Андрејевић.

После укидања Пећке патријаршије 1766. године њена територија је потпала под духовну власт Цариградске патријаршије. На епархије Српске Цркве постављани су епископи Грци, познати под именом Фанариоти. Зворничка епархија је била шездесета епархија у Цариградској патријаршији и уредно је попуњавана са епископима Грцима. О њима има сачуваних података.

Прве године по укидању Пећке патријаршије 1767. године постављен је за Зворничког митрополита Григорије, родом из Атине. Премештен је 1773. године на Кесаријско-Кападокијску митрополију. Наследио га је митрополит Герасим 1777. и остао до 1804. године, дакле пуних 27. година. После Герасима за митрополита је постављен Јоаникије Србин, родом из Херцеговине. Он је митрополијом управљао у три бурне и славне године од 1804. до 1807. године. Тих година је у Србији буктао устанак под вођством вожда Карађорђа. Устанак је изазвао покрете у босанском Подрињу, области која се непосредно граничила са Србијом. Устаници из Србије су 1807. године нападали Јању, Бијељину и Зворник. С пролећа исте године ухваћена су у Грачаници и Маглају четири српска изасланика с писмима и прогласима Карађорђевим босанским хришћанима у којима их позива да се и они побуне.

Јоаникија Србина је наследио закратко митрополит Евгеније 1807/8. године.
После Евгенија 1808. године на трон Зворничких митрополита долази Гаврило Хроми, пореклом Бугарин из Сливне, који је управљао епархијом све до 1837. године. За време његове тридесетогодишње управе Зворничком митрополијом, под утицајем устаника из Србије, овде је било више буна. И поред немира у његово време обновљени су манастири Тавна и Троноша, саграђена нова црква у Зворнику и отворене школе у Зворнику, Локању и Тузли. Територија Зворничке митрополије је смањена у ово време. Наиме, Србија је 1830. године под Милошем Обреновићем постала аутономна кнежевина. Граница са Босном успостављена је на Дрини, па је тако Зворничка митрополија изгубила територију која се налазила у Србији.

Гаврила је 1837. године наследио Кирил, а Кирила 1848. године митрополит Агатангел, који је управљао до 1858. године.

За време митрополита Агатангела 1852. године седиште епархије пренето је у Доњу Тузлу. Од тада потиче назив Зворничко-Тузланска митрополија. Међутим, у званичним актима Цариградске патријаршије она и даље носи назив „Зворничка“, а њен епископ се титулише: Архиепископ и митрополит Зворнички и егзарх Горње Далмације.

Због великих пореза и бахатог понашања турских власти за време митрополита Агатангела дошло је 1858. године до буне под руководством проте Стевана Аврамовића из Орашја. Буна је осујећена, а освета турских власти била је страшна. Неки учесници буне спасли су се бекством у Аустрију и Србију. Митрополит Агатангел је смењен исте године.

За новог митрополита 1858. године постављен је Мелентије. После три године управљања епархијом наследио га је 1861. године митрополит Дионисије I. За њега кажу да је говорио седам језика. Остао је упамћен као одличан беседник иако је управљао кратко, до 1865. године.

Наследник митрополита Дионисија I, Дионисије II био је два пута на катедри Зворничко-Тузланских митрополита. Први пут од 1865. до 1868. а други пут од 1872. до 1891. године. За време његове друге управе овом Епархијом букнуо је 1875. године познати Херцеговачки устанак, а потом је почео српско-турски рат. У рат против Турске ушле су Србија и Црна Гора, а 1877. године и Русија.

Рат је завршен Берлинским конгресом 1878. године. Одлуком конгреса дошло је до промене господара у Босни и Херцеговини, уместо Турске долази Аустро-Угарска. Нови господари су издали прокламацију да ће бити заштићени живот, имовина и вера свих становника. Али било је то мртво слово на папиру. У пракси су, како каже један писац, „душевно прерађивали Босну“. Настојали су да измене лик и душу ове земље и њених народа. Србе у Босни и Херцеговини посебно је погађала римокатоличка пропаганда којом је руководио надбискуп Штадлер. Нуђено је чак и српским епископима да пређу на унију. Забрањиване су српске школе и употреба ћирилице, настојало се да се богослужбене књиге донете из Русије замене штампаним у Монархији.

Један од циљева окупационих власти у Босни и Херцеговини био је да Српску Православну Цркву издвоје испод јурисдикције Цариградске патријаршије и потчине је под јурисдикцију Карловачке патријаршије. Пошто им ово није пошло за руком, Двор је са Цариградском патријаршијом 12/28. марта 1880. године склопио конкордат. По одредбама конкордата владар је именовао митрополите на упражњене столице у Сарајеву, Мостару и Тузли, а могао је и да их разреши по претходној сагласности Цариградске патријаршије. Епископи су били дужни да на богослужењима помињу име Цариградског патријарха. Двор се обавезао да исплаћује 58 хиљада гроша годишње Цариградској патријаршији као и плате епископима у Босни и Херцеговини.

Користећи се одлукама конкордата, да би се додворила Србима, Аустро-Угарска је почела да замењује грчке епископе Србима. Од све три поменуте катедре најкасније је замењен митрополит Дионисије II у Тузли. Разлози за његову смену нађени су у томе што се супростављао властима да се епархије у Босни и Херцеговини потчине под јурисдикцију Карловачке патријаршије и што је забранио да се у његовој епархији употребљавају црквене књиге штампане о трошку Земаљске владе а без благослова Цариградског патријарха. Смењен је 1891. године. После његовог одласка епархијом је администрирао архимандрит манастира Тавне Александар Симић.

Године 1892. за митрополита Зворничко-Тузланског изабран је Србин Николај Мандић. На епархији је остао четири и по године, када је премештен за Дабро-Босанског митрополита. За њега су савременици говорили да је „био такав архијереј каквог Босна никада дотле није имала“.

После одласка митрополита Мандића у Сарајево за новог митрополита изабран је 1896. године Григорије Живковић. Он је активно учествовао у доношењу Уредбе о црквенопросветној аутономији у Босни и Херцеговини 1905. године. Посветио је дужну пажњу образовању свештеника, верско-моралном васпитању омладине, подизању нових храмова и парохијских домова. Остао је на катедри до смрти 1909. године.

Митрополит Иларион Радонић устоличен је за митрополита Зворничко-Тузланског 1910. године, и управљао је до 1921. године. За његово време наша земља је прошла кроз страхоте Првог светског рата, које нису мимоишле ни Зворничко-Тузланску епархију. Обешено је и убијено пет свештеника, један је полудео, двојица су стављани на тешке муке. О страдању спрског народа сведоче спомен-плоче и костурнице Зворничко-Тузланске епархије. Најупечатљивије о томе говоре две плоче на тузланској Саборној цркви. На левој пише: „Умрли сте за нас зато живите у нама“. Следе имена људи из среза Сребреничког и Власеничког који су пресудом аустријског војног суда обешени у Тузли. На десној плочи пише: „Овај гроб ту није рака већ колевка нових снага“. Следе имена обешених Срба у Тузли 20. октобра 1914. године пресудом аустријског војног суда.

После Првог светског рата васпостављена је Српска патријаршија, чему су допринеле и српске епархије у Босни и Херцеговини. Митрополит Иларион Радонић је 1921. године по својој жељи премештен на Банатску епархију. Ово је последњи епископ на Зворничко-Тузланској епархији који је носио титулу митрополита, јер су после васпостављења патријаршије само четири епархије имале епископе са титулом митрополита.

Зворничко-Тузланска епархија је попуњена тек 1929. године. До тада епархијом су администрирали Шабачки, Бањалучки и Захумско-Херцеговачки епископи.

Године 1929. године за епископа Зворничко-Тузланског изабран је Нектарије Круљ, дотадашњи епископ Захумско-Рашки. Његово управљање Епархијом обележено је обновом народног верског живота.

Дошао је Други светски рат и нова страдања. Епископ Нектарије је био спреман да са свештенством и народом подели судбину. Међутим, стража Гестапоа га је спровела у Београд, да би као члан Светог архијерејског синода учествоао у његовом раду. У Београду је остао до краја рата и то му је спасло живот. После рата вратио се на Епархију. О ономе шта је затекао сведочи његов извештај Светом архијерејском синоду у коме је наведено 46 имена страдалих свештеника, набројане порушене цркве и описано тешко стање Епархије. На Епархији је остао до 1951. године када је премештен за митрополита у Сарајево. Администрирао је и Зворничко-Тузланском епархијом до 1955. године, када је у Тузлу премештен Лонгин Томић дотадашњи епископ Захумско-Херцеговачки.

Епископ Лонгин Томић је доста учинио на обнови монашког и свештеничког кадра. Подигнут је приличан број нових цркава, капела и парохијских домова. После смрти епископа Лонгина 1978. године епархијом је администрирао епископ Шабачко-Ваљевски Јован Велимировић.

Садашњи епископ Василије Качавенда уведен је у трон Зворничко-Тузланских епископа 1978. године. Доласком Василија Зворничко-Тузланска епархија доживљава прави препород. Нажалост, у посљедњем рату у Босни и Херцеговини највише је од свих епархија страдала Зворничко-Тузланска епархија. Због гранатирања владичанског двора у Тузли владика Василије је пренео седиште у Бијељину. По завршетку рата владика Василије чини све што је у његовој моћи да се обнове порушене и подигну нове светиње. Уз помоћ Божју, свештенства и верујућег народа доста је обновљено. Подигнуто је и доста нових храмова. И поред силних невоља кроз које је прошла од свог оснивања па до недавног рата у Босни, епархија Зворничко-Тузланска данас спада међу најсређеније у Српској Православној Цркви.