Историја манастира Ловница

Manastir Lovnica

У старијим изворима постоји народно предање да је црква чудесним пресељењем сама себе лоцирала а да су то први уочили ловци. Они су даље то мјесто показали неимарима, те да је по њима манастир добио име што помало говори стих народне поезије:

„Сама се црква сакривала, од тад се Ловница прозвала“ (Шево, 2002. стр. 120).

По другом предању, манастир Ловница је задужбина краља Драгутина Немањића који је као српски краљ (1284-1321) управљао и сјеверноисточном Босном. Како каже предање, ту Драгутин сазида манастир на мјесту гдје је „лов ловио“ и мјесту које га је љепотом задивило. Чак се и спомиње „ловни дворац“ који је према предању био смјештен негдје у близини Ловнице. Назив Ловница према некима потиче од тога што је то мјесто „ломно и сломно“, а иначе оба облика и Ломница и Ловница имају заједничко поријекло у старој земљорадничкој терминологији и значе навиљак или мали пласт.

Такви називи се могу срести и у другим словенским земљама, Чешкој и Пољској. Подручје око манастира Ловнице је представљало важну турску комуникацију из долине Спрече ка Сарајеву, а у непосредној околини могу се пронаћи некрополе са стећцима. Неке од тих некропола украшене с мотивима винове лозе. С обзиром да у овом подручју нису вршена археолошка истраживања, а обнове манастирских зграда у прошлости немају адекватну техничку документацију, разумљиво је да је на данашњим истраживањима ловничке прошлости ускраћено доношење закључака о датирању најраније ловничке цркве.

Повезивање манастира Ловнице и краља Драгутина потврдио је његов биограф архиепископ Данило који у својим списима говори о великој ревности овог краља у подизању цркава и учвршћивању православља у Босни.

У збирци Српске академије наука под редним бројем 59, налазили су се и први писани подаци о манастиру Ловница, а односе се на два записа у типику.

Први запис писан је у Ловници 6. новембра 1577/78. године у вријеме јеромонаха Арсенија: „при Арсенију јеромонаху, јако битијему второму старцу обитељи сеј“.

Те године (1578) је израђен иконостас и започет живопис црквених зидова од стране тада најпознатијег сликара у српској цркви, пећког монаха Лонгина. Према записима и натписима ловничких сликара закључује се да су први настојатељи манастира називани старцима. У манастиру Бешенову, налазило се јеванђеље из 1592. године а које је писано у Ловници. Тамо се налазило до Другог свјетског рата, када је уништено.

У том јеванђељу, монах Григорије описује личности свог времена, старца Акакија, пећког патријарха Јована, митрополита Аксентија и друге. Још један псалтир, који је био у херцеговачком манастиру Житомислић, свједочи о манастиру Ловница 1603. године иако се не може са сигурношћу закључити да ли је у Ловници и преписан, али се јасно упућује на везу овог манастира са православним манастирима широм српског националног и духовног простора. С обзиром на ангажовање најпознатијег и најцјењенијег сликара обновљене Пећке патријаршије може се закључити да је манастир Ловница у то вријеме његовао високе захтјеве фреско-сликарства као и то да се радило уз велике финансијске могућности ктитора.

Ктиторска композиција манастира Ловнице насликана је у припрати и приказује како „смирени Генадије и Акакије“ као оснивачи држе модел цркве између себе, обучени у монашке ризе.

Са пуном сигурношћу се не може рећи ко су били ловнички Генадије и Акакије, али се претпоставља да су припадали имућном трговачком или занатлијском, а можда и земљорадничком сталежу и да су свој иметак уложили у градњу и опремање манастира, у којем ће провести монашки дио живота. Првих деценија турске власти у Босни страдале су старе грађевине. Од градова посташе „градине“, од цркава „црквине“. Народ храњен жељом за обновом манастира и цркава, сваку је прилику користио за стварање легенди.

Обновом Пећке патријаршије (1557.) и залагањем везира Мехмеда Соколовића који је за српског патријарха поставио свог брата Макарија, почиње период обнове цркава и манастира. Тада почиње и обнова старог манастира Ловнице што потврђује „црквина“ недалеко од данашњег манастира. С обзиром да је градња и обнова била дозвољена само тамо гдје је у старој држави постојао манастир или црква, може се закључити да је манастир постојао и прије доласка Турака.

Данашња црква грађена је дакле одмах послије обнове Пећке патријаршије, шездесетих или седамдесетих година XVI вијека и због веће безбједности увучена је сасвим под планину, до извора Ловнице, како би мање био изложен очима разузданих Турака који су пустошили све пред собом.

Поред Турака у литератури се нарочито наглашава опасност од тзв. „софта“ ученика муслиманских вјерских школа који су као вјерски фанатици редовно насртали на хришћане и њихове светиње. То потврђује и податак што га даје натпис изнад врата у наосу а говори о страху сликара од ових фанатика и насилника. У извору из XVII вијека о живопису храма спомиње се име игумана Прохора, и то представља прво спомињање игумана у манастиру Ловница, јер се Арсеније и Акакије из 1577/78 године спомињу као етарци. Неке историчаре овај податак наводи на закључак да је у то вријеме Ловница била само иметак манастира Папраће, а не самостални манастир.

Послије неуспјеха аустријске војске, у којој су били и многи Срби, настала је велика одмазда Турака. Страдали су многи манастири Србије и Босне, а неки су и потпуно опустјели. То страдање је задесило и Ловницу гдје су спаљене манастирске ћелије и конаци, а црква је опљачкана, али није горјела. Један запис на црквеном зиду из 1693. године говори да је управо те године цркву обишао владика Висарион, надлежни митрополит дабробосански (1692-1708).

Записи који су гребани на живопису цркве несумњиво су оштетили живопис, али нажалост представљају једине драгоцјене историјске изворе из тог времена.

Најбројнији посјетиоци у XVIII вијеку били су монаси из Свете Тројице у Пљевљима, рмањски, херцеговачки, па понекад хиландарски. Мотиви посјета били су углавном сакупљање прилога. Манастирска црква је 1823. године покривена квалитетнијим и бољим кровом (шиндром) јер је стари био дотрајао. Поново је препокривана 1884. године и тај кров је трајао до Другог свјетског рата када је изгорио.

Почетком XIX вијека престаје се са писањем по зидовима и свештеници почињу да уредно воде црквене књиге. У Другом свјетском рату и конак и кров цркве су горјели, а у непосредној близини манастира била је смјештена партизанска болница.

О великом страдању народа у рату говори гробље изгинулих бораца које се налази уз манастир као и музеј НОБ у рестаурираном манастирском конаку.

Послије Другог свјетског рата почиње још једна обнова манастира. Реконструкција конака и рестаурација живописа и иконостаса почели су 1952. године а од 1979. године окупљена је поново заједница монахиња и у потпуности обновљен манастирски живот у Ловници.

За потпуно оживљавање монашке обитељи манастира Ловница, највећи допринос дао је садашњи епископ зворничко-тузлански Василије. Под његовим директним руководством цијели комплекс је добио нову физиономију, нови конак (на мјесту старог) као и комплетно уређен простор око цркве и то са свега три монахиње које је епископ Василије марта 1979. године довео из манастира Тавне. Једна од њих је игуманија Анастазија, а остале двије монахиње Евгенија (Цвијановић) и Стефанија (Стевић). Сада је то права монашка породица којој прилазе многе искушенице и која ревносно држи монашко правило и на тај начин продужава духовну мисију манастира која је била прекинута под налетом туђина (Кашић, 1982.).