Историја манастира Ловница

Живопис

Живописана унутрашњост цркве представља један од најбољих живописа из турског доба, и свакако је највећа вриједност у њој. Готово у цјелости је сачуван осим на сјеверном зиду гдје је незнатно оштећен. Цркву је живописао, дакле, најбољи сликар тог времена монах Лонгин, али не до краја па су његов рад довршили Јован, Никола и Георгије.

У живопису монаха Лонгина шири се стил обновљене Пећке патријаршије гдје он зналачки организује композицију, пропорционално издужене фигуре и изразиту љепоту језика у живописима који су пратили слике.

Историчари умјетности у својој анализи кажу да је монах Лонгин у вријеме док је живописао Ловницу достигао пуну умјетничку зрелост гдје се цртеж готово губи, а облик поприма изванредну мекоћу. Наставак његовог рада од стране осталих мајстора карактерише нешто мањи ликовни домет са одликама и традицијом сликарства из области Охридске архиепископије. Ловнички иконостас је дјело монаха Лонгина који га је потписао 1577/78. године и представља веома вриједно остварење XVI вијека.

Вредност имају портрети ктитора монаха Акакија и Генадија и лик готово савременог светитеља Светог Ђорђа Новог. Необична је појава и лик Светог Петра Коришког, домаћег пустиножитеља.

Престона икона Богородице представља једну од најљепших икона Мајке Божије на подручју српске цркве (Кашић, 1982.). Царске двери израђене у позлаћеном дуборезу, приказују Благовијести.

Поред Христове престоне иконе налази се икона Светог Георгија, патрона ове цркве. Посебну и важну цјелину живописа монаха Лонгина у манастиру Ловница представља Небеска литургија у кубету. На њој је осликано како Христос као архијереј сам служи уз саслужење анђела које он причешћује под оба вида: „Ово је тело моје, ово је крв моја“ . Поред свог Лонгин је осликао и најважније догађаје из Христова живота: Рођење, Преображеље, Васкрсеље. Мироносице (као свједоке Васкрсења и Вазнесења).

Пошто Лонгин није завршио живописање, примјетна је разлика по наводима Здравка Кајмаковића, између његових фресака и осталих аутора који се донекле и конфронтирају због разлике у квалитету. Према истом аналитичару управо су у Ловници сачуване најквалитетније Лонгинове фреске и иконе, као доказ да их је мајстор створио у периоду потпуне умјетничке зрелости.

Према историчарима умјетности снага Лонгинових фресака огледа се кроз његов смисао за колорит гдје ће како кажу остати непревазиђен све до коначног нестанка старог српског живописа. У својим композицијама као високо духован човјек он је снагом свог сликарства извршио градацију сцена које се дешавају на земљи од оних на небу и на тај начин изразио хришћанску идеју о „недокучтим тајнама пеба“.

Ловнички живопис, без обзира што све фреске нису исте умјетничке вриједности, је драгоцјен материјални свједок далеке прошлости о општем стваралачком заносу послије обнове Пећке патријаршије и јединства православног народа с обје стране Дрине у заједничкој борби против турског завојевача.

Битно је напоменути да се данас од старих књига у манастиру Ловница могу срести један „октоих“ Божидара Вуковића из 1537. године који је штампан у Венецији као и поједини дијелови љетописа (у рукопису) и нешто руских штампаних издања из XVIII вијека која су стизала путем прилога и поклона.

Манастир се налази на два километра од Шековића, на самом извору истоимене ријеке. Други назив за манастир који се одомаћио у народу јесте Ловница. Народно предање говори да је манастир задужбина краља Драгутина. Данашњи храм је грађен половином XVI вијека. Најстарији писани помен манастира је из 1578. године, када је у манастиру преписан један Типик у вријеме јеромонаха Арсенија. Те 1578. године је пећки монах Лонгин, најпознатији српски живописац тога доба, израдио иконостас и почео живопис. Ктитори манастира су били, како стоји записано, „смирени Генадије“ и „смирени Акакије“, који су насликани у припрати храма. Генадије је ускоро умро исте године, а наслиједио га је монах Арсеније. На довршеном иконостасу 1579. године Лонгин помиње само Акакија и братију. Акакије је био жив и 1592 године, када је у Ловници монах Григорије преписао једно Јеванђеље, при старцу јеромонаху Акакију. Послије њега за старјешину манастира дошао је јеромонах Прохор. Изнад врата која из наоса воде у припрату стоји да су живопис радили два Јована, Никола и Георгије. О тадашњим приликама свједочи завршетак натписа: „И ако што год погријешисмо, молимо вам се свој братији нашој, немојте нас клети, јер смо били у многоме страху од Турака и од софта и од многог другог зла“. Игумана јеромонаха Прохора наслиједио је 1626. године игуман Јосиф.

Из тог периода сачувано је врло мало података о ловничким монасима и животу у манастиру. У Крушевском (Добурнском) поменику, с почетка XVII вијека, налази се пет имена ловничких монаха. Један запис на црквеном зиду свједочи да је манастир Ловницу 1693. године обишао Митрополит дабробосански Висариион. Након аустријско-турског рата 1683-1699. манастир је опустошен и сав је погорио изузев цркве, а монаштво је растјерано и манастир је запустио. Манастир постаје парохијска црква 1705. године и тада се помиње као парох поп Ђорђе. Током XIX вијека о Ловници превасходно брину свештеници и настоје да обнове храм, па је 1823. покривен, а замијењен је новим 1884. године и тај је потрајао до Другог свјетског рата. Бригом и трудом попа Ристе Савића подигнут је и нови конак на темељима старога у првој половини XIX вијека. У вријеме управе попа Јосифа набављено је прво звоно посредством Ивка Поповића 1871. године. У том периоду су стављена стакла на цркву, уређена порта, подигнута звонара, трпезарија и друге манастирске зграде. Током Другог свјетског рата у близини манастира се налазила партизанска болница. Откривши болницу, Нијемци су за одмазду спалили манастир, а тада су страдали конак и кров на цркви. Након рата обнова је ишла доста тешко и тек 1950. године започела је обнова. Залагањем синђела Василија, садашњег Епископа зворничко -тузланског, који је опслуживао ловничку парохију, обновљен је конак и кров на цркви, док су у манастир дошле сестре 1979. године. Треба споменути да је стари конак одузет од стране комунистичких власти и служио је као музеј све док није враћен цркви деведесетих година прошлог вијека. Свој данашњи изглед манастир почиње да добија 2006. године када почиње најзначајнија обнова манастира. Обновљен је и живопис храма од стране Завода за заштиту споменика Републике Српске.

Оно што посебно издваја овај манастир јесу фреске које је радио чувени Лонгин, а радио их је у периоду 1577-1578. године, али он није завршио комплетан живопис, већ су то неких тридесет година касније учинила четворица аутора: Јован, Никола, Георгије и Јован. Они свакако нису били толико добри сликар као Лонгин, али су тематски свој рад уклопили у цијелину. Лонгин је остао непревазиђен у свом раду са наведеном четворицом других аутора.