Историја манастира Папраћа

Manastir Papraca

Храм је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице.
Манастир Папраћа се налази у истоименом селу на путу који спаја Шековиће и Зворник. Манастирски храм представља највећу манастирску цркву у Босни и Херцеговини. Тачног податка о градњи манастира нема. У народној поезији манастир се помиње у неколико пјесама; у једној је „Папраћу близу Борогова“ подигао Симеон Немања, а у другој у неколико стихова говори се да је Папраћу подигла једна од четири сестре српског „цара Шћепана“, а стихови пјесме „Милош у Латинима“ кажу да је Папраћа задужбина жупана Вукана.
„Да ви знате наше манастире,
Наших славних цара задужбине,
Какови су и колики су….!
Да видите Папраћу велику,
Виш Зворника, Спречи на извору,
Под високом гором Бороговом,
Задужбину Вукана жупана…“
Дио области Бирач у којој се манастир налази био је насељен и у античко вријеме, о чему свједоче и римски новчићи пронађени у околини. Такође, велики број средњовјековних гробаља са стећцима указује на насељеност овог подручја. Према народном предању забиљеженом у Троношком и у Пећком љетопису, манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови Владислав и Урош који су владали овим просторима крајем XIII и почетком XIV вијека.
Најстари писани помен манастира је запис на Јеванђељу из 1550 -1551. године, када га је руски протопрезвитер Јаков поклонио игуману Папраће Григорију. Ово је уједно и први податак о врло живим везама манастира са Русијом. Нарочито су честе везе током XVI и XVII вјека, што се да закључити по записима у којима се помињу прилози у новцу и књигама. Постоји дванаест писама руских владара која говоре о помоћи српским манастирима. Писма се налазе у московском архиву, а Василије Ђерић их је преписао 1907. године. Претпоставља се да је и манастирски храм у то вријеме проширен средином XVI вијека. Из 1551. године је и једно Јеванђеље које је у Пољској преписао дијак Михаило, који за себе каже да је из Благовештенског манастира Папраћа. Године 1553. монаси из Папраће су ишли у Пољску, када је манастиру Папраћа поклоњен Псалтир, који је о трошку Николе Србина преписао ђакон Михаило Зборожевич Александрович у вријеме пољског краља Жигмунда. У то вријеме манстир Папраћа је утицао и на градњу цркве на старом црквишту манастира Троноше. Око градње цркве се помињу Арсеније и Генадије од Папраће.
Папраћки игуман Захарије је ишао у Русију 1585. године и од цара Фјодора Ивановича добио помоћ од 120 рубаља. Сљедеће 1586. године игуман Захарије и братство су начинили кивот од сребра за манастир Папраћу. Овај кивот је 1679. године пренесен у Стару цркву у Сарајеву. Игуман Лонгин је 1591. године ишао у Москву и од цара Фјодора Ивановича добио царску повељу о помоћи и повластицама папраћким монасима за путовање по Русији. Лонгин је ишао и 1607. године да би ове привилегије потврдио и код цара Василија. Са ова два путовања донио је поред новчане помоћи и књиге које су касније преписиване.
У вријеме аустријско-турски борби око Зворника, манастир је запустио 1717. године. Манастирско имање је припало Ферхат-паши из околине Будима. У то вријеме манстир је много страдао. Манастирске зграде су уништене, а црква је остала без крова. Плоче из пода су однесене у Травник и вјероватно употребљене при градњи џамије.
Радове на обнови манастира почео је поп хаџи Захарије Поповић. На надгробном споменику, који се налази уз цркву пише да је он обновио цркву 1853. године. Како је тада за обнову или изградњу цркве био потребан ферман (дозвола) од турских власти, да би се добила дозвола, помогла је и Стака Скендерова из Сарајева. Тадашња обнова се није допала муслиманима у околини, па су протјерали попа Захарија у Србију, гдје је он провео неколико година, а по повратку је донио звоно за манастир.
Дабробосански Митрополит Дионисије II је освештао обновљену цркву 1869. године. Све до 1880. године Папраћа је служила као парохијска црква, а тада долази игуман Пајсије Филиповић који обнавља општежиће. За старјешину Папраће је 1892. године дошао архимандрит Кирил Хаџић из манастира Моштанца. Архимандрит Кирил је сљедеће године патосао цркву, купио имање и засадио манастирски виноград. Године 1901. у Папраћу је дошао архимандрит Данило Билбија. Он је у манастиру поправио цркву, поставио под у спољној припрати, 1905. године је саградио нови конак, а 1907. године је саградио школу. Архимандрита Данила је наслиједио игуман Јоаким Трбојевић, који је 1936. године завршио оградни зид око манастира, подигао дрвену звонару и купио велико звоно.
Током Другог свјетског рата манастир је поново запустио. Црква је претрпјела мања оштећења. Након рата на темељима старог конака подигнут је нови и обновљен је манастирски живот.
На иконостасу се истичу иконе из XIX вијека: Христос у стојећем ставу и Богородица са Христом дјететом. Иконе су рад Милије Марковића из Београда, а манастиру их је 1867. године приложио Миша Атанасијевић, чувени задужбинар Капетан Миша из Београда.