Историја манастира Сасе

Manastir Sase

Српски православни манастир Пресвете Тројице налази се у истоименом рударском насељу Сасе, укљештен у брдима између Сребренице и Братунца у близини античког локалитета Домавија. На овом античком локалитету пронађени су остаци двије зграде: велике бање и зграде општине које су постојале већ 220. године и биле су у употреби до IV вјека.

Саграђен је 1242. године, а задужбина је краља Уроша I Немањића, чије су мошти и крст дуго времена чувани у овом манастиру.

Стари средњовјековни манастир у Сасама био је метох (имање) манастира у Хиландару.

Током 1989. године манастир у Сасама прославио је 750 година постојања.

Манастир Пресвете Тројице у Сасама прославља Светог цара Уроша као задужбинара и тим поводом је Владика Василије, 5. децембра 2007. године предао манастиру дио моштију краља Уроша (дар Владике будимљанско-никшићког Господина Јоаникија) и дио моштију цара Уроша (дар Његове Светости Патријарха српског Господина Павла).

Манастир се налази на подручју које је од давнина познато по богатим налазиштима сребра, олова и цинка. У четвртој деценији XIII вијека на ове просторе долазе њемачки рудари, познати под именом Саси. Они су, бјежећи од Монгола, стигли у Србију. Са собом су донијели нове технике проналажења и прераде руде. Саси су развили многобројне руднике на територији тадашње српске државе.

О самом манастиру нема писаних извора. Према народном предању манастир је задужбина Уроша I Немањића (1243-1276), чији се крст дуго и чувао у самом манастиру. За свог покровитеља и обновитеља има цара Уроша Нејаког (1355-1371), сина цара Душана, који је овај манастир обнављао и даривао.

Турским освајањем Босне настало је тешко вријеме за народ и цркву у овим крајевима, тако да је и овај манастир опустошен и заборављен сљедећих четири стотине година. Тек поновним отварањем рудника Сасе 1850. овај крај је оживио, а саски рудари су откопали темеље манастира 1858. године и сам храм је обновљен и служио је као парохијска црква. Следећа обнова манастира је почела 1989. године и у то вријеме је манастир био метох манастира Хиландара. Поновно освећење манастира било је планирано за 1991. годину, али услед рата 1992-1995 све је одложено. Током рата муслиманске снаге су и овај храм похарале и оскрнавиле 1992. године.

Залагањем Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Василија од 2002. године манастир оживљава и започета је његова обнова, тако да је 18. септембра 2010. године обављено и освећење манастира. Храм манастира је живописан радом иконописачке радионице Петра Билића из Београда, а сав дуборез од изузетне љепоте и раскошности је дјело Рада Пантића из Милића. У конаку манастира се налази и параклис посвећен Св. Краљу Урошу I. Манастир посједује и честице моштију Св. Краља Уроша, дар Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија и честицу моштију Св. Цара Уроша, дар Његове Светости Патријарха Павла.

У дворишту манастира се налазе камене плоче које у биле уграђене у зид старог манастира. Највише пажње привлачи једна за коју Вацлав Радимски каже: „У спољашности источне православне цркве у Сасима, која нека прозора, узидана су два римска камена, који по свој прилици потичу из Градине. Један од ових 131 cm висок и 62 cm широк надгробни је камен, поље за натпис празно му је, а над овим виде се попрсје једне жене и једнога мужа који у десној руци држи смотак. Понешто окрњени тимпанон показује орнаменат налик на ружу…..“(Вацлав Радимски, „Римски град Домовија у Градини код Сребренице у Босни и тамошњи ископи“ ГЗМ, 1891. бр.1, стр. 3. и 4)