Црква Богородице Одигитрије

Храм посвећен Богородици Одигитрији саграђен је око1330. године по налогу пећког архиепископа и угледног књижевника Данила II. Подигнуг је сајужне стране матичне цркве Светих Апостола и представља пандан Светом Димитрију. Својом архитектуром разликује се задужбине архиепископа Никодима. Богородичин храм има основу развијеног уписаног крста, па стога осмострану куполу носе слободни ступци. Како би одговарала дотада већ подигнутим здањима, црква Богородице се својом спољашњошћу не истиче посебно у оквиру црквене целине: зидови од камена и опеке су малтерисани и потом украшени орнаменталном сликаном декорацијом која је доста пропала, али се још увек разазнају орнаментални фризови, розете и крстови. Купола је нешто нижа и шира у основи него што је у то доба био обичај. У унутрашњости слободни ступци деле храм по уздужној оси на три дела, те образују три целине.

Лепи дводелни прозор – бифора – у готичком стилу на источној страни цркве вероватно је накнадно постављен, али свакако убрзо после градње. Независно од тога и он се, као и друга готичка бифора на јужној фасади, складно уклапа у архитектонску целину.

У северо-западном углу цркве налази се велики саркофаг од ружичастог мермера, у коме су почивале мошти ктитора – архиепископа Данила II. На предњој, највидљивијој страни поклопца саркофага исклесана је у средини, под слепом аркадицом, представа Приуготовљеног престола, која симболизује други Христов долазак и суђење на Страшном суду. У другим слепим аркадицама на поклопцу и на самом саркофагу приказани су крстови на степенастим постољима.

Од старог иконостаса мало је остало – тек два стубића са крајева. По њима се, ипак, може судити да по лепоти није заостајао за оним у цркви светог Димитрија. Иконе на овом иконостасу су савремен рад.

Уз иконостас са леве стране у једном дрвеном ковчегу из XIX века чувају се мошти архиепископа Саве III (1309-1316). Са десне стране, уз иконостас налази се Богородичин трон на којој је новија икона, чији је прототип израдио по предању јеванђелист Лука. Раскошна резбарија у духу левантинског барока сва је позлаћена.

На једној слици на трону приказано је како св. Арсеније Српски дочекује икону Богородице коју је са Истока донео св. Сава Српски. Све слике на трону израдио је зограф Константин са помоћником Игњатом из Велеса 1863. године, што приближно одређује и време када је трон резбарен.

Цела Богородачина црква прекривена је првобитним, прилично добро очуваним фрескама. Није очуван натпис са тачном годином њиховог настанка, али нема сумње да су оне из четврте деценије XIV века. Највећи део овог посла био је окончан најкасније до 1337, када је ктитор храма Данило II умро. О завршетку радова изгледа да се старао Данилов наследник архиепископ Јоаникије, па део фресака у доњим зонама потиче већ из времена када се он налазио на челу Пећке патријаршије.

О Даниловом ктиторству сведочи и драгоцена композиција на западном зиду храма. Архиепископ Данило II, скромно одевен и са тонзуром – обријаним теменом главе – држи модел Богородичине цркве, као и припрате, коју је истовремено подигао. Притом се гестом руке обраћа старозаветном пророку Данилу, по коме је добио монашко име, и који такође придржава макету храма. Пророк препоручује архиепископа Данила Богородици, насликаној у једном отвору на зиду. На овој једноставној композицији уздржаног израза, нарочито пада у очи лик Данила II: учени предводник српске цркве зрачи продуховљеношћу и унутрашњом лепотом, а ктиторски модел у његовој руци предрагоцен Ј’е по својој документарној вредности.

Други лик Данила II заостаје по уметничком значају. У овом случају ктитор је насликан у репрезентативном орнату – епископском полистравриону, али по његовом лицу тешко да би се могло наслутита да је пред нама један од највећих српских књижевника средњег века. Фреска са Даниловим ликом, уз кога је био приказан и св. Никола, налазила се изнад ктиторовог гроба на западном зиду, алије 1967. године уклоњена и пребачена на југозападни стубац да би се открила раније насликана фигура једног светитеља. По томе судећи, као и стога што је Данило II означен као светитељ, мисли се да је овај ктиторски портрет настао после његове смрти, у време архиепископа Јоаникија.

Међу другим ликовима у најнижој зони запажају се групе ратника, светих врача и монаха. У олтарском простору у Поклоњењу агнецу приказан је, са јасном намером, уз угледне свете оце и св. Сава Српски.

У средишњој зони цркве живописци смештају циклус посвећен Богородици најужни зид олтара и поткуполног простора, што се могло и очекивати обзиром на храмовно посвећење. На супротном северном зиду у средњем појасу насликана су Посмртна Христова јављања. У највишој зони и на сводовима су уобичајене представе дванаест Великих празника. Међу њима посебно пада у очи са северне стране детаљно описана сцена Христовог силаска у ад после васкрсења, која је у источном хришћанству замењивала Христово васкрсење.

У куполи је у врху лик Христа Сведржитеља – Пантократора. Добро очувана Божанствена литургија, у којој Христос служи са анђелима, појас са пророцима између прозора, као и представе јеванђелиста на пандантифима одговарају својим репертоаром иконографским обичајима прве половине XIV века. Ређе се једино среће да су уз јеванђелисте приказане и њихове хришћанске музе – Премудрости као лепи анђели.

По својој тематици, иако не и по свом уметничком домету, најзанимљивије су мале целине смештене у угаоним просторима цркве. У проскомидији, северно од средишњег дела олтара, на непрегледним сводним површинама насликан јс сасвим сажето, у четири композиције, живот архиепископа Арсенија, наследника Св. Саве Српског на пећком трону. И у избору ове теме огледа се тежња српске цркве да увећа углед и ода поштовање својим истакнутим представницима и уједно прослави првог пећког ктитора. Насупрот томе у ђаконикону приказан је популаран циклус о Јовану Крститељу, једном од најугледнијих старозаветних личности. Укратко, у пет композиција, описани су значајни догађаји везани за његово име од Рођења до Проналаска светитељеве главе.

Посебну целину у ансамблу Богородичине цркве у Пећи сачињавају фреске у њеном северо-западном простору. Поред неколико ликова у најнижој зони, претежно светих врача – лекара, горње зоне посвећене су Богородици, патрону храма. На своду, слабо видљиве, су две сцене: Мојсије пред Неопалимом купином и Шатор сведочанства – Скинија. Иако илуструју два догађаја из бурне историје јеврејског народа, они се приказују због своје симболичне вредности, јер им се приписивало да су симболи Богородице, односно њене чистоте и девичанства. Ниже од ове две композиције приказана је, најзад, Богородица као хранитељка сиромашних, како, преко малог Христа, храни убоге који јој приступају; у преносном смислу она их крепи духовним даровима.

Ово теолошко учено сликарство у стилском погледу доста је разнородно. У овећој групи зографа лако се уочава неколико мајстора по свом знатнијем уделу при декорисању пећке Богородичине цркве. Некима међу њима још увек су блиски уметнички идеали са почетка XIV века, други настоје да крену новим путевима са променљивим успехом.

Сликар једног дела великих празника, посебно Распећа, Мироносица на гробу Христовом и Силаска у ад био је очигледно васпитаван у неком атељеу блиском мајсторима које је краљ Милутин окупио око себе. Добро пропорционисане фигуре у овим композицијама брижљиво су сликане, посебно обнажени делови њихових тела, а анонимни аутор вешто уме да дочара драматичну атмосферу. Класицистичка стилска обележја страна су мајстору који је насликао сцене Вазнесење, Христос се јавља апостолима иза затворених врата, Неверовање Томино. Отуда се на његовим ликовима малих глава запажа узнемиреност у покрету и гесту, волумену обраћа мање пажње, а декоративне склоности долазе више до изражаја.

Уз ова два добра сликара радила су и неки други који су им по знању били недорасли. Срећом, они мање упадају у очи, јер су њихова остварења смештена у заклоњенијим просторима (циклус св. Арсенија Српског, св. врачи у северо-западном углу храма и др.).

Раздвајање појединачног удела ипак не значи да фреске у пећкој Богородичиној цркви немају неке заједничке особености. Уз мало изузетака, они не поседују већа цртачка искуства, нити префињеније осећање за колорит. Упркос овим слабостима не би се смело рећи да је архиепископ Данило II ангажовао уметнике недорасле задатку – они су, опрезно просуђујући, ипак солидни мајстори свога времена.

Manastir Pecka Patrijarsija

Манастир Пећка Патријаршија – Цркве Богородице, Ктиторски портрет архиепископа Данила II са пророком Данилом, четврта деценија XIV в.