Црква светих Апостола

Црква светих Апостола најстарији је храм Пећке патријаршије. Градњу је изгледа замислио и започео још свети Сава при крају живота, јер се на једној фресци, истина XIV века, означава као ктитор. Колики је удео светог Саве није познато, али је његову замисао остварио Арсеније I, Савин наследник на архиепископском престолу. Има знакова да су Свети Апостоли подигнути на старијем култном месту, али ти трагови нису довољно јасни. Како су уз ову цркву дограђиване и друге, то се њен изглед мењао, тако да се првобитни изглед Светих апостола не може поуздано реконструисати.

Олтарски и поткуполни простор са певницама свакако су најстарији делови Светих Апостола и они, изузев певница, нису претрпели презиђивања.
Пада у очи веома простран олтар: полукружној, широкој апсиди придружују се бочна олтарска одељења – проскомидија и ђаконикон са мањим апсидама. Монументална и релативно ниска купола над главним делом цркве – наосом – почива на пандантифима – сферним троугловима. Они преносе тежину куполе на вертикалне зидове.

Западни део цркве светих Апостола није сачувао свој првобитни изглед. Он је јако издужен, што не одговара пропорцијама поткуполног простора и олтара, па је, ван сумње, био продужаван, што је учињено најкасније до краја XIII столећа. Са сигурношћу се може тврдити, узимајући у обзир сродне грађевине рашког типа и отворе на зидовима, да су уз западни део Светих Апостола некад постојали параклиси – црквице. У време градње двају храмова уз Свете Апостоле у XIV веку параклиси су били порушени и западни део главне пећке цркве је добио садашњи изглед: то је простор правоугаоне основе, пресвођен полуобличастим сводом, који по средини има један лук који почива на два наспрамна пиластра – прислоњена ступца. Ова ојачавајућа конструкција је накнадно подигнута крајем друге четвртине XIV столећа и дели западни део храма на два травеја.

Свети Апостоли су грађени готово искључиво каменом, доста немарно, јер је било предвиђено да се фасаде препокрију малтером. Првобитно малтерисани спољашњи зидови били су и живописани различитом орнаменталном декорацијом. Нема трага скулпторалним украсима са портала или прозора, на које се често наилази на српским црквама XIII века, што не значи да их није било.

Уз јужни зид средишњег травеја у Светим Апостолима налази се једноставно клесан велики саркофаг у коме су некад почивали земни остаци ктитора – архиепископа Арсенија. Други саркофаг у југозападном углу цркве, скоро без икаквог украса, чувао је мошти Јоаникија II, првог патријарха Пећке патријаршије. Гроб архиепископа Саве II налази се између ова два саркофага, такође постављен уз јужни зид. Рађен од црвенкастог мермера као надгробна плоча у облику саркофага, на ниском постаменту, прекривен је клесаним крстовима и флоралном орнаментиком. Лепо осећање мере у распореду украса и завидна занатска вештина сведоче да је гробна плоча дело искусног клесара.

Зидних слика у цркви светих Апостола има из различитих раздобља. То је последица околности да је Пећка патријаршија живела без прекида преко седам векова и да је њена главна црква у том раздобљу преправљана и проширивана, па су се потом нове зидне површине украшавале фрескама.

Најстарије зидне слике из средине XIII века налазе се у олтарском и поткуполном простору. У олтарској апсиди приказан је Деизис – монументални лик Христа на престолу, коме се молитвом за људски род обраћају Богородица и Јован Претеча. Испод Деизиса насликано је Поклоњење агнецу: чувени црквени оци приклањају се Агнецу, сада уништеном. На северном и јужном зиду средишњег дела олтарског простора је Причешће апостола.

У наосу очуване су фреске горњих зона. У куполи је велико Вазнесење Христово: у врху, у калоти је Христос, а у тамбуру, вертикалном кружном зиду испод, налазе се Богородица, два анђела и дванаест апостола. Четири јеванђелиста су насликана у пандантифима. На зидним површинама испод куполе истичу се композиције: Силазак светог Духа, Христос упућује апостоле да шире његову науку и Неверовање Томино и нешто ниже Тајна вечера и Лазарево васкрсење. У проскомидији слабо очуване фреске биле су посвећене чудесним догађајима из живота пророка Данила и цара Давида.

Наизглед једноставна тематика најстаријих пећких фресака много је сложенија него што се чини у први мах. На њу су утицали веома образовани први предводници српске цркве Свети Сава и Арсеније I, па се тек уз помоћ историјских и идејних околноста у којима фреске настају могу разумети неке иконографске необичности. Сликање Деизиса у олтарској апсиди указује да су Светим Апостолима била намењена улога храма у коме ће се сахрањивати највиши црквени достојанственици. Монументално Вазнесење смештено је у куполи превасходно стога што је и у Жичи – пређашњем седишту Архиепископије – ова композиција била ту приказана. Околност да је Вазнесење – уместо Христа Пантократора – доспело у куполу Жиче последица је угледања на познате храмове Цариграда и Солуна.

Најсложенија целина међу очуваним фрескама Светих Апостола била би несумњиво она у поткуполном простору где су приказане сцене из Христовог живота и збивања после његове смрти на крсту, међу којима наизглед нема логичног тока или везе. Све те сцене, међутим, изузев Лазаревог васкрсења, везује једно исто место, јер су се сви догађаји збили на Сиону, у Јерусалиму, у дому апостола Јакова. Писани извори потврђују да је свети Сава приликом свог ходочашћа у Свету земљу посетио и цркву на Сиону, који је сматран као први хришћански храм – мати цркава. Тематику овог храма, у којој су била нарочито истицана збивања у кући апостола Јакова, свети Сава је преузео, бар делом, и за српско верско средиште Жичу. Када је средиште Архиепископије, каснија Патријаршије, прешло у Пећ, у новој цркви светих Апостола пренет је, преко Жиче, и репертоар сионског храма.

Богословска ученост наручилаца нарочито се уочава у проскомидији, где су, преко сцена о животу пророка Данила и цара Давида, исказане суптилне алузије на свету тајну причешћа. У овом простору су насликана и два српска архиепископа – Сава Српски и Арсеније I – како у малој апсиди служе проскомидију. Слично томе и у централној апсиди, у поворци најзнаменитијих архијереја представљен је свети Сава, последњи са северне стране. Ликови српских архиепископа нису само значајни као портрети, већ су знак и настојања младе српске црквене организације да подигне углед својих предводника уводећи их међу чувене црквене оце.

Сликари XIII века из Светих Апостола су анонимни ствараоци. Њихове уметничке вредности су неједнаке, па иако ова сликарска група негује исти сликарски израз, резултати њихових напора су различити.

Најзначајнија личност међу овим живописцима, можда и њихов предводник, био је мајстор који је радио у куполи и једном делу поткуполног простора. Он поседује право осећање за монументалност и епско казивање. Његови ликови, појединачни и у композицијама, сликани су пажљиво, готово на начин иконописаца. Он се свесно одрекао колористичке блиставости и ведрине и приклонио се истицању тонских вредности. Наизглед мирне сцене испуњене су унутрашњом драмом, која се постиже не само изражајним покретима учесника, већ и одмереним светло-тамним контрастима.

Уз овог најобдаренијег сликара у пећким Апостолима из средине XIII века, огледали су се и други живописци неједнаких амбиција и способности. Међу њима се својим вредностима посебно истиче један мајстор – сликар монументалног Деизиса у олтару. Код њега се цртеж више наглашава, а волуминозност ликова је знатно смањена и по томе се он може убројати у уметнике конзервативнијих схватања за своје доба. Ипак, ликови Христа и Јована Претече посебно, спокојни и величанствени, делују не само својом величином, већ и изражајношћу, оствареном једноставним ликовним средствима.

Као целина фреске из средине XIII века у Светим Апостолима могу се убројати међу најзначајнија остварења српског сликарства овог столећа. Монументалне, тамног колорита, претежно истакнутог волумена, искусног цртежа, ове зидне слике потврђују висок уметнички домет епохе.

Приближно пола века касније у Свете Апостоле поново су дошли сликари, сада да украсе најзападнији део храма, тадашњу припрату. Највероватније да је то учињено по налогу краља Милутина. И ове зидне слике су само делимично очуване: на западном зиду две велике фреско иконе Богородице и св. Николе, на јужном зиду портрети Стефана Првовенчаног и краља Уроша I као монаха из некадашње поворке Немањића, док су на своду неколике сцене из Страдања Христових: Прање ногу, Издајство Јудино, Христос пред Аном (делом), Христос пред Кајафом, Одрицање Петрово и Христос пред Пилатом. На западном зиду су делови сцена Пут на Голготу и Христос пред Аном (делом).

Док су фреске поткуполног простора и олтара у Светим Апостолима зрело остварење сликарства XIII века, зидне слике из око 1300. године весник су новог стила, који ће у Србији постати владајући у почетним деценијама XIV века. Његове особености се нарочито добро виде на композицијама из циклуса Христових страдања. На овим сликама приказан је велики број фигура мањих димензија које са пренаглашеном живошћу учествују у збивањима. Амбијент у коме се радња одиграва прецизно је назначен, што се односи како на представе архитектуре у позадини, тако и на унутрашњи простор. У сцени Христос пред првосвештеником Аном на западном зиду приказана је тако група писара за столом на коме је подробно описан прибор за писање. Занимљивост приповедања, које тече тако да се једна сцена утапа у суседну, одвраћа пажњу од осредњих сликарских способности њених извођача. Ове фреске у Светим Апостолима су тако сродне онима које су сликали Михаило и Еутихије 1295. године у охридској цркви Богородице Перивлепте да се по тој блискости приближно и датирају. Врло брзо сликари ових схватања у служби краља Милутина академизирали су свој стил и остварили пуну превласт садржаја над формом.

У истом простору, између западног и средњег травеја, највероватније између 1350. и 1354. године по налогу патријарха Јоаникија исликана су два пиластра и лук који их повезује. На Јоаникијево ктиторство упућивала би представа пустиножитеља Јоаникија, његовог имењака, који је живописан на уочљивом месту на јужном пиластру. Најбоље очувани лик Христа на чеоној страни јужног пиластра, представе пророка на потрбушју лука, као и медаљони на бочним странама лука, својим стилским особеностима указују да је њихов сликар био један од уметника који је радио у припрати манастира Дечана, То се лако уочава по особеном сликарском рукопису: склоности ка тонском сликању и претераностима у приказивању покрета.

Нешто касније предузима се у цркви светих Апостола још један подухват на обнови зидних слика. У певничким просторима фреске су вероватно биле пропале, па су ангажовани мајстори да овај део храма поново живопишу. Ујужној певници насликана су деветорица светих ратника и св. Сава Српски, означен као „ктитор светаго места сего“. Над овим фигурама су приказана три велика празника: Рођење Христово, Сретење и Крштење. У северној певници су представе Симеона Немање (означен такође као ктитор), првомученика Стефана и три слабо очувана пустиножитеља, а изнад ових стојећцх фигура су композиције Преображења и Силаска у ад. На јужном пиластру испод куполе насликано је још неколико ликова, од којих је најупечатљивији апостол Петар.

Међу фигурама прве зоне нарочито се истичу лепи свети ратници, у живописној одећи и наоружани до зуба. Светли, ведри колорит ових издужених фигура и њихов спретно усклађени покрети одударају од фресака XIII века, подређених монашким идеалима лепоте. Иако доста оштећене, представе великих празника у горњим деловима певничких простора зраче истом ведрином. Композиције Рођења Христовог или његовог Крштења и Преображења са доста живописних појединости, сликане су по добрим предлошцима, брижљиво и искусно.

Ове фреске нису тачно датоване. Приказивање Саве Српског са оцем на истакнутом месту у певничким просторима наводи на помисао да је ктитор ових зидних слика био патријарх Сава IV (1354-1375), који је представом свога имењака св. Саве, првог српског архиепископа, хтео да начини алузију на своје заслуге у украшавању Светих Апостола. У сваком случају, ове фреске се могу датовата у трећу четвртину XIV века.

У западном травеју Светих Апостола, најзад, из истих времена-непосредно после 1354. године-настала је и представа Успења-Смрти патријарха Јоаникија, насликана изнад његовог саркофага. На слици је овековечен тренутак опела, при чему је приказан цео скуп клира и световних људи, док се над његовим одром служи заупокојена литургија. Има разлога да се ова композиција схвати и као велики групни портрет, тим пре што се по архитектури у позадини Успења види да је представљена Пећка патријаршија, па је јасно да је сликар био склон реалистичнијем приступу једној старој иконографској схеми. Непознати аутор ове сцене, спретан при моделовању, посебно се истиче префињеним осећањем за колорит.

У време када су се понављале фреске у цркви светог Димитрија 1620/1621. године, патријарх Пајсије наложио је живописцу Георгију Митрофановићу да у једној плиткој ниши на северном зиду у Светим Апостолима наслика посмртни портрет његовог претходника Јована. Тело овог патријарха почивало је у Цариграду крај Јени капије, али му је портрет ипак постављен у Патријаршији, где су се предводници српске цркве сахрањивали. Патријарх Јован се на слици обраћа молитвом, исписаном на дугом свитку, Богородици, која је насликана са малим Христом на суседном пиластру.

У време патријарха Пајсија још једном су се обнављале зидне слике у Светим Апостолима. Овом приликом је наложено живописцима да исликају зидове са оштећеним и пропалим фрескама. Опширан натпис на западном зиду говори о овој обнови у средњем и западном травеју храма. Из њега се види да је цео подухват изведен трошком лично патријарха Пајсија између 1. септембра 1633. и 31. августа 1634. године. Стицајем околности ни тај живопис се није очувао у потпуности. Ипак, види се да је патријарх Пајсије настојао да се обнови стари репертоар где год је било довољно трагова. Тако су на јужном делу западног травеја поновљене две композиције из циклуса Страдања Христових – Ругање и Пут на Голготу (делимично). Посебно је занимљива испод ових сцена поворка српских владара. Од западног зида идући представљени су Урош I и Стефан Првовенчани као монаси (оба из око 1300.), затим следе ликови настали 1633/1634: Стефан Немања, приказан такође као монах, затим у владарским орнатима кнез Лазар, Стефан Првовенчани, краљ Милутин (Урош II), Стефан Дечански и на крају Душан, означен као краљ.

У средњем травеју очуване су зидне слике из ове обнове само на своду: по средини су представе Христа као Анђела Великог савета, Сведржитеља и Старца данима, испод су по девет пророка у попрсјима, а још ниже су делимично очуване сцене које илуструју познату похвалну песму Богородичин акатист. Уз јужни зид овог истог травеја приказана је у ниши Смрт Саве II на начин устаљен за ове композиције.

Патријарх Пајсије није срећно одабрао сликаре за обнову зидних слика у Светим апостолима 1633/1634. године. Били су то мајстори малих амбиција и још мањег талента. Несигурни цртеж, неспретне пропорције, колорит без свежине дају тмурну слику о могућностима тадашњих сликара окупљених око Пећке патријаршије.

Скоро век касније, 1722. године, међу ретким значајнијим уметничким подухватима на обнови пећких цркава, у Светим Апостолима начињен је нов иконостас. Две престоне иконе и ред празничних, дело једног Грка и једног монаха Словена из Солуна, сведоче да је и иконопис позног раздобља још увек успевао да одржи релативно завидан занатски ниво.

Знатан део фресака у цркви Светих Апостола био је пресликан 1875. године од стране дебарског зографа Аврама, сина познатог сликара тога доба Дича из села Тресонче. Ово живописање не само да је нанело доста штете старим фрескама, већ их је и заклонило. Стога су оне, због занемарљивих вредности, биле уклоњене током конзерваторских и рестаураторских радова 1931. и 1932. године. Остаци тог најмлађег живописа виде се у Светим Апостолима у олтару (Гостољубље Аврамово) и на пиластру у поткуполном простору (Христос као Добри пастир). Изнад овог лика Христа је и дуг натпис о обнови живописа 1875. године.

Manastir Pecka Patrijarsija

Манастир Пећка Патријаршија – Црква св. Апостола, Поклоњење агнецу, детаљ, средина XIII v.